Краљ Хомоља / Бела Тукадруз

Издвојено

Ознаке

Краљ Хомоља

Воји Марјановићу

Ратомиру Марковићу

Бела Тукадруз на Власинском језеру, бабље лето, 2014. Снимак Г-ђе Мирјане Соколовић

Бела Тукадруз на Власинском језеру, бабље лето, 2014. Снимак Г-ђе Мирјане Соколовић

 

Пробуди се, пробуди,

са твоје веранде

ћуприја на реци

жути се ко дрен.

Овце лижу малтер,

шалитра зид једе,

ластавице лете

узводно уз реку

и прелећу брвна,

брвна преко реке,

вратић и раставић

и водену дрезгу.

Отвори око,

тако, тако, хоп, хеј!

Тако бела, хоп,

хајде, бела, хеј!

Ластавице од пљувачке

врба и од перја

гнездо лепе

под верандом

са које се вода слива

пљуска кратког,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.

Устани, хоп, устани,

на вашару врви

села деведесет,

жандарми обукли

парадна одела.

Бајонети блеште

као коцке леда

испод којих лежи,

ко риба на сувом,

непомичан, миран

Краљ од Хомоља.

Устани, хајде, устани,

и дохвати влас

из косе, или нокат,

ил нит из доламе –

амајлију против ножа,

метка, црвенога ветра.

Три жандара, три русаље

гледају се испод ока.

Укрстивши бајонете.

Док га бивша жена

лесковим прутићем бије.

Нико више и не мисли

шта ће бити у заранке

кад се вашар разилази,

кад га натоваре

на камион и понесу

према гробу без белега,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ?

– Кога будиш, учениче?

Коме је још стало

до истине, реци?

Зар она није закопана

у гробу без крста?

Не спомињи више

вашар и смрт Краља,

ни зарђала копља

на варошком гробљу

обрасла бршљаном,

поглед на Кучајну,

поглед са Ракита,

Зеленик, Лазницу,

гнездо ластавица,

веранду и вашар,

нити тешке речи

Слава, Љубав, Смрт,

Срећа, Част, Истина,

јер не могу, не могу

да поправе свет,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.

Устани, најзад, устани,

не говори тако,

пожури за женом,

пожури у шуму,

учитељицу гура ветар

у пожар заласка!

Шумар се чуди како

ветар и пожар распасују!

Шумар је наишао пречицом

као и учитељица,

трагом препелица

и јоргованске измаглице.

Устани, зар се бојиш

да пожар заласка

не сагори све?

Угушићеш се на веранди

у диму густом јоргована,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.

– Пусти ме да сањам,

учениче, уз присуство

ластавица, неке ствари

најбоље је преспавати.

Част једино чува сан,

пропадање, а не љубав.

Јер она је, као кромпир,

кажу: на овоме цвета,

а рађа на оном свету.

Поломићеш ноге за оном,

која жури за тобом.

Не можете, не можете се

сустићи никада и нигде:

Љубав је као дан и ноћ,

као ноћ и дан,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ…

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014.  Исто (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. На обали Пека (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

ДУХОВИ

Издвојено

Ознаке

 
 
Можда је дошло време да се Духови појаве, да сами одреде шта
је потребно? Ја сам ту само медијум који испуњава њихову жељу.
Прошлост се претвара у будућност, ништа у нешто, јер заборављено и
непостојеће жели да поново буде рођено, да постане. Писање је бескрајни
дијалог са Духовима, улазак у Све. Ко има мисију на земљи, препознаће је
по патњи која му је дата – дата да схвати њен значај. Већ неколико
година уназад немам страх од празне, чисте свеске, од своје немоћи. Уочио сам
давно властиту Сенку, инфериорни део моје душе (личности), која се није
вештачки преобратила у интелектуалистички феномен. Моја Сенка
представља доживљаје и трпљење које прожима целог мене. Јунг је то
разумевао изврсно : суштина оног што мора да се спозна и асимилује,
пластично је изражена поетском речју СЕНКА. Сенка је чиста,
неискварена природа, а то је природа која тера човека да изговара речи и
да чини ствари, чијег смисла није свестан…Сенка је архетип. Пишући
стихове и есеје, спроводио сам синтезу свесних и несвесних садржаја,
приводећи у свест архетипске ефекте са њиховим дејством на садржаје свести,
приближавајући се највишој способности психичког напора и концентрације
психичких снага…Моћ поезије и поетских слика отвара бескрајне
ковчежиће, перспективу пете димензије : та моћ је страшна.
Душе умрлих нечујно промичу свуда. Колоне мртвих промичу као
сенке дрвећа. Мртви долазе познатима, да од њих понешто сазнају. Јер
мртви знају само оно што су знали, док нису умрли. Мртви пате од вечне,
неугасиве жеђи : то зна и обичан свет, онај безмало полуписмени, сељачки у
Звижду и Хомољу, где су се очували најдревнији обичаји и обреди.
Они пате најжешћом патњом која не значи ништа за друге, за живе.
Достојевски…Јесењин…Мандељштам…Бабељ… Елиот. Езра
Паунд… Пастернак. Николај Берђајев. Јејтс. Леонид Шејка. Јунг…Толстој,
Пруст, Црњански. Фокнер…     

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

НЕОБИЧАН СУСРЕТ

Издвојено

Ознаке

 

 

 

 

 

 

Дупљајска колица. Повратак мртвих


 

1
 
(На крају другог миленијума. По Христу)
 
 
Вратио сам се у дом пепела међу Хиперборејце
у колицима која су вукли лабудови, као по казни.
Перуника, бршљан, имела, липа, босиљак,
краљевско дрво миришу овде, доме празни!
Пролећу врабац, мува, оса; промичу поворке
мрава; три хиљаде четири стотине година, ројте
паучине. Промичу црни лабудови и горке
мешавине цветова глога, оскоруше, уместо својте.
На Старом Гробљу цвета густиш горкога глога.
Ново гробље. Нова гробља. Неохиперборејци шуму
краљевску руше.Све што видим то је – мука.
Патња и тескоба су ми бескрајне, али неме
као гитара у пепелу. Пустош у уму,
голет, на којој черече мртве и Бога!…
 
 
2
 
Росо, ти си била облак, широка река, море.
Провала облака је раскопала пределе, стране.
Змије су појеле путеве, преко ноћи, као глисте.
Блато, блато! Поветарац њише јорговане
процветале, као што их је њихао пре три
и више миленијума. Враћају се мртви
из урвина шума и времена, као геометри.
Не сећам се ничег. Ничијој жртви
Магловита хиљадугођа нису схватила смисао.
Не радује ме ништа. Не надам се више.
Туга се спустила до корена свега.
Црни лабудови, зашто сам уопште писао?
Кад ће сва моја писма испрати кише?
Не волим те, кишо, слузава ћерко снега!
 

 
3
 
Лабудови црни, возите ме даље – на север!
Нервира ме све, свештеник – бумбар!
Усред страве миленијума, као усред ноћи
олујне, петао најваљује као добошар,
кукуричући (црњи од лабудова) из петних жила
( као бат духова мртвих) под орахом,
наступ Црнила – не Плаветнила!) :
најезду опустошења са кишом плахом.
Да ли је можа боље било
да се никада није ни родио
онај што је све чега се дотакао –
живих и мртвих, старих и нових гробаља,
држава и душа, храстова, извора – изродио?
Неохипербореја је постала – пакао!
 
 
4
 
Мрачновид, са маском вучије главе
предводи мртве – Ските, Сармате,
Даке, Илире, Дарданце, Венете,
Трибале, Трачане, Сорабе и Анте.
Ко да заустави све мртве, толике колоне?
Мрачновид, химера вучије главе?
Ничу, као после пљускова, печурке, траве.
Журе ли Мрачновиду да се поклоне?
Лаж на лаж назидала је као цигле
илузија или рс. Некрополе боље памте
од ршума и унука оних што верују
да су им дедови били богови.
Памћење је кратко и бриди као убод игле
зарђале.Узалуд из помрчине истину истерују.
 
 
5
 
Јер од Истине овде није остало ни Ист!
Живи не знају да су мртви, отровани.
Зар има неког ко је заиста жив и чист?
Дуње процветале, шимшир, јорговани.
Лабудови црни, возите ме даље.
на север, код Хиперборејаца – до Аполона.
Овде се све накострешило, као маље,
маховина; заборав гута милионе милиона!
Живи су гори од мртвих јер им је крв
испио вампир крвожедних илузија.
Мртви могу да ме чују и гробљански црв.
Возите ме, лабудови, даље од богатих и гологузија.
Јер је гене и искон, променио, новог гробља стрв,
као земљотрес географију. Проклета емулзија!
 
 
6
 
Проклета емулзија : то је текућина потомака
у којој се налазе микроскопске капљице других
народа. Од митолошких студија боле бубрези;
расте камен. Од генеза нерасветљених и дугих.
Шта је остало од Трибала, Скордиска, Трачана,
Сораба, Срба? Од одговора боли глава.
Старо Гробље једина је преостала енклава,
валидна ал неиспитана. Повест као да је уврачана.
Од лешинара, што су гори у развлачењу мрцина
на спруду. Са каквом јарошћу касапе труло
трупло легенди и митова! Научници, као крље,
упили су се у испијену кожу претпоставки.
Сањачи и умрли слуте више; као да имају посебно чуло
за неки ситни преостали траг, и светле мрље.

 
 
7
 
Савременици Гвозденог доба нису и никад неће
разрешити енигму древних људи, Златног доба.
До Емпиреја, Аполона, највишег неба, богова и бога,
стиже се на Дупљајским колицима, преко гроба.
Уместо музејских експоната, ноћни двобој жаба
и славуја до самозаборава и белог усијања –
не гитара у пепелу, нити древне басме баба –
лековитији су у проницању, ко месечина усред грања.
Возите ме, лабудови, црни, кроз траву до багрема
процветалог : да са брега видим Старо Гробље
у диму не од тамјана већ од магле сутона и јоргована.
Уз ливаде којима су блескови заранака сафирна руха
оденули…Можда ћу моћи да путујем кроз раздобља
о којима се само слути, на спорим колицима Духа?
 
 
8
 
Заборав је ризница богатија од свих сећања поколења.
Сачувао је као што гроб чува, или као трап.
Научнику није дано да пође посебним стазама
памћења до краја. Наука коју подупире сатрап
нема Кључ којим се тајна гробова откључава.
Сеобе су нужне. Остати овде
даље значи једно : склопити са пропадањем савез.
Сужен је радијус : одавде – довде.
Истина је тамна, ко олујно вече.
Одрешити се не да, као ни Гордијев чвор.
Живот се урушава без визије и плана.
Све се распало и базди као твор.
Безнадежно, јадно, потуљено конфузно,
покосило је преко ноћи најбоље, зло доба, као слана.

 
 
9
 
Грешке, све грешке, сад разарају зубе,
очи, срце, бубреге и црево гузно.
Правде нема нигде, ни у судовима,
ни у храму, ни на гробљу, око сузно!
Клице клијају утопијске
и сјаје у ноћи као звезде
или одсев на месечини коже змијске.
Натичу поуке као штитне жлезде.
Кад ни из једног искуства поуку
није извукао један народ, нек нестане, лишће дуње!
Како ће разумети туђу, ако не разуме своју муку?
Помрчина је густа.Неразумевање је никло густо.
Истина се не види цела ни при блеску муње.
Од Дрине до Тимока све изгледа пусто…
 
 
10
 
Све ће ово надживети подлаци, које није
могуће повешати јер их је више од поштених.
Продали су се чиновници и судије,
земља врви од лепрозних, заражених.
Ту ни Божја помоћ ништа не може;
јер где бездушник мирно распиње
кога науми кроз сузе сирочади,
туга краја и немост сиротиње,
неправда коју не чини туђин, већ брат,
понекад исте крви, истог рода,
параметар су горке судбине, а не рат.
Врви од пацова, гмизаваца и изрода.
Нашла је безбожна епоха начина
да све за собом повуче, у бесцење распрода…
 
 
11
 
Узалуд се овде куну у Сунце и Световида.
О гитаро у пепелу последњих сура;
овде се призива древно зло, уместо стида.
Овде је будзашто крв момака и цура.
И ветар заобилази ове пределе
уклете; ни ветар да дирне у твоје жице .
Мртвило је прелазно као епидемија
куге, апатије, туберкулозе, брадавице…
Судбина је постала бљутава; горчина.
Разговор глувих ко букагије сапиње.
Оно што сапиње, временом сасвим сапне.
Ко мисли да је све зло дошло од Турчина,
нек спере црни талог душевне голотиње.
Глупост је успела да нас у казамат запне.
 
 
12
 
Жамор сени; затим птичији цвркут.
Грми у даљини. Бумбар – у близини – грми.
Душе мртвих клизе по месечини
као листови по води, по срми.
Немо опште лале са шимширом
у башти, ко напукле стазе и зидови старе куће.
Све је овде мртво са својим кумиром.
Сваки листић зове о томе шапуће.
Гитара је слепљена с пепелом и крвљу.
С криковима угушеним, дијамантима.
Тишина удружена са отровом за мишеве
и пацове, зауставља сваку помисао, надање.
Нестајемо са Трибалима, Скордицима, Антима.
Дигнуто је до култа – црног – пропадање…
 
 

13
 
Не гитара, славуј води двобој
са Црним Приликама, страдањем.
Овде је све заптивено, и пробој
ветра је спречен, као светлост, надање.
Осушила су се посвећена дрвета,
храстови и смокве…Горостаси!
Дворишта су и огњишта сасвим засенили
зли духови и облаци, и шупљи ораси.
Оскорушу из корена суша љуља.
Флауте из врбака повремено
пробију црни сатен као сабље.
Огласе се, изненада, из амбиса
као баре и отсјаји, радошћу
каквом засветли понекад лето бабље…
 
 
14
 
Вратио сам се у дом пепела међу Хиперборејце.
Росо, ти си била облак, широка река, море.
Лабудови црни, возите ме даље – на север!
Живети овако и овде било би много горе!
Јер од Истине овде није остало ни Ист!
Шта је остало од Трибала, Скордиска,
Трачана, Сораба и Срба?
Боље од археолога зна храстов лист.
Историју мога племена – историју вриска –
разумеју боље лабудови црни и понека врба.
Узалуд се овде куну у Сунце и Световида.
Грми у даљини. Бумбар – у близини – грми.
Душе мртвих клизе по месечини
као листови по води , по срми…

 
___________
Белешка. – Ове стихове сам написао у Босиљковцу током неколико дана и
ноћи пред Васкрсеније 1999. године по Христу : осећајући неописиву тескобу, коју носим већ годинама. Писање је било пут према олакшању, према оној неутрвеној и загонетној стази, која ми се указала једног поподнева, док сам обилазећи једно од култних места од памтивека (на шта назив потеса упућује, а још више његов положај ), испод расцветаних багремова, угледао на западу, на брежуљку на коме стоји данас месни храм, угледао у светлости Старо Гробље, које је ту било и пре досељавања древних мештана словенског порекла. На Старом Гробљу су мештани некада (пре тридесетак или седамдесетак година) вадећи камен за зидање својих кућа и ограда, наилазили на трагове прастановника : ђинђуве и друге ствари, које су
хиљадама година наџивеле своје власнике… Те ствари су навирале из земље, као
мрави, и инсекти, и никоме није падало на памет да их сачува… Затим је тај
предео поново обрастао дивљим растињем, где радо налазе склоништа гује… Предео Старог Гробља виђен у заранке са неколико стотина метара, са блиског узвишења које је било култно место, као да је био просветљен титравом светлошћу, као гојне сапи крава…Вратио сам се брзо у дом мојих родитеља ћутке и почео да пишем, не као по диктату, не…
 


 
Да ли је можда боље било
не писати, ништа, не покушавати?
Не трошити папир и мастило?
Спавати? Даноноћно спавати?
Не могу да избегнем , признајем, лако
суочавања најтежа, савест. Разговоре тужне.
Сеобе и пропадања њише моћно клатно!
Анђеле, ти што си испратио вечерњи воз,
вечност живота, можеш ли против ружне
повести и збиље ишта? Увијен у облак, бело платно.
Гвоздено доба ставља тачку на оно што нису
стигли да учине Сребрно, Бакарно или Златно.
Видео сам све наше илузије, све наше наде,
и радости, како их коси глупост, као доба ратно…
Ови стихови нису донели олакшање.
 
( Касније, по повратку у Београд)

ПИСМО ИЗ БУДУЋНОСТИ, ГРОБА

Издвојено

Ознаке

 
 
Тамо где је Слобода, ко љубав, угушена,
влада мук мртвих, ход празних лета.
Тамо је свака срећа и нада срушена.
Урођенички самоубилачки порив, изван света,
 
ко бумбар зуји, као рој трутова,
мами не на пир, на свадбу матице,
сам себе једе. Снопићем врбових прутова,
ваљало би га испрашити; згазити као бубе – златице.
 
Живот и судбина могу бити дивни
ако су љубављу несебичном и разумом испуњени.
Срби немају разлога ни на кога да буду кивни,
до на анхронизме којима су напуњени,
 
и на подвале, подметачине, као лутке струготином.
Истина је лековита, иако је далеко од многих.
Не умиру толики напречац отровани вином, стрихином,
већ обузети најгором варијантом, замком убогих.
 
Шта су три деценије , или пет?!
Епоха је већ стрпала у мрачне фургоне
отпатке своје. Какав ће бити свет
2003. – ће? Не питај – куртоне,
 
корисне песнике, каријеристе, већ бивше!
Култ смрти и пропадања овде има своје жреце,
свештенике, проводаxије, лижисахане.
Биће лов у мутном. Прогласиће за свеце
 
безбожнике и доушнике. Не бојим се смрти
и радујем се што ћу нестати пре сумрака
другог миленијума и наметног века.
Не може се зауставити бескрајна трака
 
времена! Велике змије прождиру мање.
Вампири вампирима пију крв.
Ово велико и никада окресано дрво
што заклања сунце већ подгриза црв.
 
Заклонило је својом крошњом, сенкама
и суровошћу униформи и сила плурала
предивне песнике, есејисте, праве свеце,
окрвавивши и снежне врхове Урала.

 

 


 
Нико још није написао повест праву
о политичкој тортури, полицији.
Ортодоксија, црквена или идеолошка,
мафијашка, нема само седиште на Сицилији.
 
На оном свету ће, своје најбоље песме, можда,
написати тзв. најбољи песници Епохе Трикова.
Кад буде пуштен дух из боце, сведок крикова,
и кад руља и фукара изнедри свога „вожда“.
 
Кроз шуме векова се пробило, кроз
кључаоницу последњег века, по Усудовој вољи,
сазнање, које увек касни као воз.
Свет ће пропасти, не постане ли бољи.
 
Кад се буду сабирали векови,
сабраће и овај, његове последње деценије ;
злато и пепео Балкана, гробља Келта,
шарене приче руље, беснило неурастеније.
 
Октобар на измаку, парови у парку,
не убијај дивне призоре, јаворово злато.
Јесен је лепа као пролеће. Младу Парку
видех како силази из воза, деву непознату.
 
Падај, опадај лишће, као акорди из сна.
Друштво ми прави Бетовен,
док се подижу мехурови бара, са дна.
Купачице голе иза ракита имају тен
 
од кога застаје , ко од вила, дах.
О, безмерно, слапу хмеља, падај, падај.
Иза гроба престаје сваки страх.
Вечност почиње овде, драга! Фрај
 
кад лишће трепери на ветру, знај,
јаче, још јаче дунуће из подсвести
кроз тонове никад забележене помирење
Старог и Новог, преурањене Вести.
 
Понекад кад задрхти ива, клен, оскоруша
или беља од снега на брегу бреза:
као да је Бог ушао у моје срце;
прожме ме неописива језа.

 


 
Не срце, трен, отвара вечности душа
врата у мом бићу забрављена, непозната.
Лови смисао будућег биће док уво слуша
како се расцетава шебој или лепа ката.
 
Пожелите ли да видите рајски врт
или најлепши крајолик на свету, тих,
попните се на врх Јелењске стене,
и скочите одозго у провалију, стих.
 
Сваки је стих ризница искуства.
Онај ко је луд, имаће своје митнице.
Смрт је жирант битним песницима.
За љубав према дому, приупитај скитнице.
 
Јованка Броз, Тито, Никсон и његова
супруга на балкону Беле куће.
Моја је земља слама Алајбегова.
Умире полако; и кад умре, васкрснуће?
 
Општински доушник у цивилу
има дугачак , богме, добар нос.
Притајен је и будан увек,
као у шипражју црни кос.

 


 
Народ је добио што је сањао :
хлеба и игара! – Западни кредити
донеше благостање. Деценијама је гањао
козу и домаћина, Антибог. Победити
 
себе народ никад неће док олако
и на туђ рачун лоче, ждере.
Зажмури, заборави, узми све што
можеш! Ордење и златне табакере.
 
Западну демократију чувају пушке
диктатуре, у којој : миш бели срећу дели.
У вилама отетим су се мишеви и кућни духови срели.
Ратни ветерани су гњили као крушке.
 
Овде је понос ишчезао, као семе конопље.
Сељаци посташе полутани, а ветреушке –
синови и унуци газда, трговаца, банкара.
Грађани – кишне глисте, белоушке.
 
Какав је то гнусан сој! Какво зло вреба
из гомиле руке невине, крхкије од стакла!
Сити су већ мртви : шта им више треба?
Да ли их је икад Истина дотакла?
 
Брдске козе постадоше утовљене свиње.
Трбушине, пустише .Магарци камењара.
То су све дични преци Нове Пустиње.
Отров гуја којим се разара
 
дух у младићима друкчијим, непокорним.
Дух лелујав као пламен свеће, што се лако гаси.
Кепеци – песници, чувене телевизијске ведете,
соле памет, раширивши се, као на поманама Власи.

 

 


 
Дух у малим црквама у брдима титра;
дух што развалине ноћу обасјава, као свици.
Долази споро смрт, сазревајући као јабуке.
Огласиће се, не као цар, фанфарама, у престоници,
 
већ Богу иза леђа, где се нико и не нада, у загубици.
Чујем како говоре будући мртваци. Све је ближе
оно неизбежно. Не пење се уз спирале ума.
Говор трбухозбораца. Ко даждевњак гмиже.
 
Опрости свима, живима и мртвима, најближима,
оцу, мајци, браћи, сестрама, драганама, свима,
ако можеш! Све их је повукла и гурнула
у несрећу инерција, у загрљај најгорима.
 
Лидери мира су фарисеји, окречени гробови.
Онима којима су уста пуна слободе,
нису потребни слободни грађани, већ робови.
Свако крдо, не заборави, најрогатији предводе.
 
Слобода је дуговечнија од свих вођа, тирана.
Ја ћу умрети не дочекавши да се огласи ово
што се полако ваља иза девет гора. Пирана
јато није, ни јесен патријарха. Ни око пауново.
 
Уштројили су нас, као пионире. Чим опкаљам, не кажем
истину о оном шро се овде и тамо збива.
Све се дубље повлачи што се у мом срцу скрива.
Лажем, и кад ми не пада на памет да лажем.
 
Кад умрем, најбрже ће се растворити лаж.
Чак и она коју су ми ко зна кад утерали у кости.
Филозофија подвале. Привремено забрањени „Видици“.
Реторика фељтона. Атеистичка јеванђеља. Опакости.

 

 


 
Видео сам како завршавају људи часни.
И знам да много дуже поживеше убице, xелати.
Смедеревско србовање уз мезе, чашицу и музику
грех је који мора општинском комитету да се плати.
 
Лакрдија национална и светска, док не помру,
сви тетовирани робијаши, потрајаће огавна,
замрзнувши енергију народну огромну,
датуме и имена и дела вредна сећања, славна.

 

 


 
Немогућ је дијалог између марксиста и хришћана.
Из старог пања пагана изникао је младар ћесара.
Прошлост овде касапе према потреби,
и будућност би, по мери бивших шегрта, месара.
 
Одрећи се много чега, то значи да си уметник.
Истина није , иако на њу личи, као хидра.
Никога није још претворила у сужња, камен.
Близу шумовите обале настањује се видра;
 
њеним очима и инстиктом кад би могао
песник, музичар да, грубим замасима, дочара
амбијент : крошње ораха у јесен, пљувачку ракитара,
чворове и воћну смолу шљива, тугу салашара.

 

 


 
Гледајући у стварност, уметници гледају кроз велове
где она није. Што виде, не виде. То је
увек нешто друго, не чак ни копија.
Сасвим су друкчије амбиције – моје.
 
Дом видрин је природна уметност, равна обликовању
воде. Никада видра неће да испашта : славу.
Библиотека великих романа је шума мрачна.
Дуго радије гледам, како гуске пасу траву.
 
Да се права истина пробије, ма где,
овде, у дубокој провинцији, и у свету, проћиће деценије.
То није разлог да поклекнеш, да попустиш,
да заборавиш на себе и свој задатак, Геније!

 


 
Свет је успаван дрогом, пићем, празнином,
гозбом на даћи Бога : ситошћу тираније.
Пучеви, реформе, обећања пуста, буквари
револуционара, и друге небројане маније,
 
никада неће продрети у бесконачне небеске сфере!
Не покушавај да кругове Пакла, и Век удав, схватиш.
Убиј минотаура и крени из Лавиринта ван :
радуј се, јер Бог те посла зато, не да патиш!
 
Свака се епоха распрскава као звезде репатице.
Папрат је сведок бољи од пањева, од утврђења
на висовима планина. Више говоре снохватице
о распрскавању језгра, окова. Моћ преображења
 
силази с неба као пљускови и сила уништења.
Не жалости се што те усуд судбине потиснуо.
Све је симболично, и нешто друго. Упитај се:
У какво си ме ово обличје, Боже, утиснуо?

 


 
Зашто си за Ме одабрао од свих вртова
овај на крају света, тужан, Гетсимански врт?
У мир да уђем, скрушеност апостола да искусим?
Сувише стар за љубав, сувише млад за смрт.
 
Стигао сам на крај, је ли, тамо где су Ушћа?
Кроз усамљеност, страх, пристаниште клоака?
Живот је пун неописивих окука и раскршћа,
странпутица, чудовишта и ћорсокака.
 
Живот је историја духа, његовог ткања –
дубоки су његови рукавци и заливи.
Таласају се у њима чиста осећања.
Њихов титрај освежава боље но киви.
 
Бујна су врела гробова. Из њих ће шикнути
гејзири, као руда из богатих рудника.
Све истине су сахрањене овде. Овде ће никнути
поново. Аристотел је лагао блудника,
 
Александра Великог. Као што и сада учени
Мештра лажу, јер је на лаж научен као шегрт.
Умреће и гледаће своју смрт. Овде једино
нешто може да промени само – Смрт.
 
Ех, ех, наругала би се да може да ме чује
из гроба, увек будна локална књижевна милиција.
Лепо је што сам умро анониман далеко
од фолклора епохе, као права традиција.

 

 


 
Шта су у поређењу са древним књигама
све те поеме, збирке приповедака, награђени романи,
види се тек иза гроба. А за живота можда
јесте наслутио и неки сељак на помани?
 
Нужности, противуречности, маса скроба
епохе. Све је то за њу било потаман.
Почистила је метлом кнежеве, атамане,
пророке, сујеверје и веру, пророчишта. – Шаман
 
је можда понеки случајно преживео, ко човек
снежни. Не калуђер, ни богомољац.
Шаман се повукао у старо и одбачено,
где нема нафталина, не као мољац.
 
Мољац је штеточина; јер од старог ново
не прави. Шаман се прерушио, као Хомољац,
око Поклада, као брадорац, да сузбије
покондирене тикве, незналице, да зашиљи колац
 
којим се побеснела авет, морија, адактира.
Тајно древно знање – то је драгоцен дар,
којим се талог векова, као шљунком спира.
Где је тај првобитни елан, жар?
 


Сунце које се рађа, зна. Светлост и шаман,
коме је дато да сјај издвоји, да га спасе таме.
Да јој се приближи мимикријом моћи, уме,
у сну наслонивши главу на њено раме.
 
Напуштам зверињак и легло страве,
увек кад пустим да ме воде шаман и предвечерје.
Следим свице и фазане, мравињаке, мраве,
растварајући се у сутон, у безмерје.
 
Не вара се тако лако шаманов дух
проницљиви, древни: зачас умакне са робије.
Препозна одмах његов истанчани слух
акорде хармоније и укус ксенофобије.
 
Зато се живи и зато мре, изгубљена сребрна магло,
науко древна : ти једина не вараш!
Рађала си се вековима а нестала нагло.
Уобразиљо, ти мене, а не ја тебе, ствараш!
 
Ти још једина умеш да искрено разговараш
у ово глуво доба макар и на дну гроба.
Макар са трећим петловима. Или духовима.
Вампирски списак не носи шаман, мајчина утроба.
 
Сведен је давно са овим и минулим вековима биланс.
Зна шаман, потврђују древне мелодије,
и слути нека русаља, кад око Тројице падне у транс.
Ново није ново. Древно и заборављено је најновије.

 

 


 
Шамане, ти си нама – зашто би крили? –
неопходан, као лек, већ дуго, близак и драг.
Из тебе , чекамо, да се заборављена наука, испили.
Јер Нову науку проповеда Лажов, враг.
 
Шамане, твоја је вереница Шехерезада.
Твој је отац бршљан, рашчеречени Дионис.
Титрава лепота која нема име на хоризонту
у свитање и пред залазак, твој је рукопис! (…)
 
 
(1973)

ВРАТА ЗВИЖДА

Издвојено

Ознаке

 
 
 
Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,
као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса
и гледао коњика како јаше кроз орашје –
нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.
Не стари, већ млади незакржљали брестови,
нека ми праве друштво – беле трешње, црно грожђе,
детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.
Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,
као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!
Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.
Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух.
У лишћу јоргована, руја, купине, у класовима ражи.
Ту бих писао последње квартете, макар и глух,
као Бетовен. Ту , дух нека сва сећања претражи.
Учини, Боже, да тај брежуљак постане као левак
у који се слева све – хук и мук – као кишница кроз олук.
Знам да ме ту можеш чути, ту где Те нико не слуша.
Где криче паунови, морке, феникси и фламингоси.
Ту, где ме нико није чуо како треба, доба.
Ту, где већ годинама не гази нога боса.
Ту, где се тајна осмехује, као дева, из гроба.
Ту нек ми буде пристаниште, кула, вечна соба!
Учини, Боже, да тај брежуљак, где успевају жиле
испод бусења (које не пасе стока) – погодног за четке,
обрасте боровима, јоргованима, оскорушама, тујом.
Столећима је већ ћутао са остругом,
глогом, дреном, пасјим дреном, тугом, рујом.
Истреби, Боже, трњак, кошуљице змијске, багремље,
па, макар оно што је било немо, постало још немље!…
( Четвртак, 29, Х 98.)

Деведесете

Издвојено

Ознаке

*
Тачно у пет поподне
вратила су се сва четири дана минула
(преплавио ме је стид,
кајање; јед). Туга четвртка је зинула
као чудовиште из бајке. Сета петка кренула је
узбрдо, а затим скренула у шуму,
као одрпанац, безимена скитница.
Као у сливнику, накупило се у Бићу
много горчине, превида, устукнућа.
Много, много неважних ситница.
Испратих блиске пре три дана, изгубивши
на аутобуској станици идентитет.
И кренух у Народну библиотеку, као бивши
заточник. Поведоше ме у свет
књиге голубице беле
из једне кратке циганске бајке.
Пратили су ме облаци, као цветови
Христовог венца и очи моје Мајке.
Од оних облака, јутрос, пре свитања,
није остало ништа, ни од визије
и неочекиваног откровења.
Осим неколико мучних питања
и тескобе оплођене дрхтавицом
која ништа не мења.
Дом ме је дочекао као велика празна
љуштура пужа. Влажно је дуж
минулих дана. Сећање постаје казна;
чак и кад увлачи рогове, као пуж…
(27. јун 1993.)
 
 


Библиотека
 
 
Петак, субота, недеља, понедељак;
ако не верујеш себи, не мари;
не подцењуј Случај и порок.
У уторак ће све да испари,
осим мушког семена. Жена није
крива што је роб месечевих мена, датума.
Зачеће је одгонетка.
Тако сам био близу одгонетке прошлог
лета (јул – август) и овог маја.
Окусио сам горчину фатума
и лукавстава, интрига, пакости.
Тако сам слаб пред најездом ништавила.
Отпутовао бих на исток, повољан је ветар.
Да ме здрава памет није напустила…
 
 
 
*
Петак, субота, недеља, понедељак ;
немоћ расте, подмукло као тумор.
Негује је судбина, бесмисао, одлазак
на село на годишњи одмор, умор…
Случајан сусрет на Зеленом Венцу
негде око једанаест и који минут.
Знам због чега легох и
пробудих се – тужан (забринут)…
Не варају ме слутње (инстикт).
Жене колају као злато.
Боли ме глава, десно раме, зуб.
Нервира ме све : историја,
ограничење кретања, блато,
самоћа старења. Живот груб…
(2. јул 1993.)
 
 
*
Увећава се Неред, расте као сало.
Све што се сакупило то је мало
(није ли то посао јалов?).
Много је – све друго, све остало.
Много чега ми је, наравно, жао.
(Деце!) Сто пут ми дође да заплачем.
У глави је завезано много чворова.
Град, после кише, обасјан сунцем што залази,
одблесци на фасадама
румени, злато са грана борова.
Ни помена у оном што пишу песници
о саобраћајним гужвама, о свим људима
које су срели. О девојкама замишљеним.
О боловима, болестима. О чудима.
 
Испразност. Чак и кад је реч о сећањима,
згодама са дугих путовања, без краја.
Споро се стиже из центра до периферије.
Боје се смисла и истине ових дана.
Узрока, последица. Из уздисаја
пригушеног, непознатог, дува лековита промаја.
Епоха је сведок драме које се одужила.
Није ми жао ниткова, профитера, садиста, нимфоманки.
Кога још радује оволика инфлација – свега –
осим теципара и службеника банки?
Рањивост, позлеђена ударцима ниским,
крвари ко пресечена глиста, згажен цвет.
Мрак је наклоњен страстима ниским.
Огрезао је у унутрашњим санкцијама свет…
 
 
*
Дуван је горак, редови су дуги –
редови за хлеб, брашно, млеко, со, остало.
Живот? Шта је од живота преостало?
Наличје. Певање хвалоспева – Белој куги?
Уместо љубави – Разврат. Уместо вере –
безбожност без краја! Уместо света – карантин!
Шверц, шворц! све чешће чујем од оних
што шверцују из Мађарске кромпир и бензин.
Јесен је, а ни Богу више није жао деце, сирочића.
Ни преварених, ни свих беспомоћних
што у очајању дижу на себе руку.
Градови су већ постали предворја пакла,
а масе налик на стада овчица које воде
на заклање… Нико више не скрива муку…
(28. октобар 1993.)
 
 
 
*
Хаосу и стихији расту, као бабушки, трећи зубићи.
Путујем у сну , најдаље, најбоље.
Децу забављају цртаћи, одрасле – порнићи.
Од свих дувана херцеговац јак,
као опијум, смирује, раздражене живце.
Ко мисли да је живот једноставан, лак?
Још увек путују према станицама
Култура, Прогрес, Цивилизација, Срећа,
Земаљски Рај… Навучена им је
преко главе, као осуђенима на смрт, врећа!
Путују и не знају камо путују, не зна
мнозина циљ свога пута. Читаво поколење
неће схватити оно главно , Двадесети век,
док не осети најдубље Разочарење.
Херцеговина, Црна Гора, Мачва, Рашка,
Шумадија, Поморавље, Стиг, Хомоље,
Косово – у све се, зар, увукао црв?
Зашто мислим на све са мање воље?
Зашто ме одбијају лица српска, циганска, влашка?
Господари рата и мира не леде крв.
Србијо, нагриза ли те предуго кварење?
Још увек траје мучни кошмарни сан.
У том сну се стари – старење
ствара мапе на лицу. Длан
је влажан, мастан, набрекао, као печурка
отровна. Још увек траје жилава
сурова, немилосрдна општа жмурка.
Епилог веку толкују ђаволова деца килава…
 
 
 
*
Нема цигарета, новина, трамваја.
У Принциповој не сретох никог.
Шта ће бити? Је ли ово почетак краја?
Кафа је горка , конкубина празна.
Враћам се у подземље. Је ли повратак
вид искупљења, награда или казна?
Редови, редови на Зеленом Венцу.
На животиње у шпиритусу личи дан.
Чврстим сном сите курве спава град;
кога занима уранак, Ђурђевдан?
Кога занима губитак битке с временом?
Ту где је епоха расадила расад густ?
Зашто је Београд, јутрос, као и јуче,
тако отуђен, туробан, сив и пуст?
(3. мај 1993. Око 8 ч. У аутобусу према Лабудовом брду)

КАТАЛОГ ОСУЈЕЋЕНОГ ПЕСНИКА

Издвојено

Ознаке

ИЗ КАЛЕНДАРА ЗА ПРОСТУ 1998.
 
 
(Митровдан, недеља, 8. новембар)
 
 
О, нека ми опросте мртви,
душе заборављене : знане и незнане,
што у свом брлогу мрачном
и таштом крадем Богу дане!
Пробудиле су ме касно поподне вране.
Младићи пуни себе, грлати.
Не поезија, сунчан дан, златне гране,
нешто је друго успело да ме обрлати.
Сетио сам се мутних снова,
неразумљивих. Слуга вечних
што чекају да их филмска трака нова
упије надомак јазова, не речних :
јазова Душе! Видео сам олош,
фукару провинције, перфидност, лицемерје.
Шићарxије – оне што ће једном
отпасти и нестати као иверје.
Не може да буде уденута као свилен конац
у иглене уши, туста и тужна свастика.
Оно што кува Судбина – Божји лонац –
у смирају миленијума – није пластика.
Толико ствари треба да се каже –
зато ћутим. Шмокљана мучи физика,
математика. Ко сад све одлаже,
далеко је од духа времена, ризика.
Нагомилале су се многе ствари, као крпе.
Оклевање, очај. Крађа бурета за купус!
Притиска у мозгу, читавог викенда, као хрпе
облака небо, стара врста : Монструм, Лупус.
Сликају чудовишта : ретроградно и гадно!
Чудовишта : оне што су толико тога угушили.
Што не опадну, као напољу, лишће листопадно,
ти, што у животу ништа нису пропустили?
Што их не спржи сумрак Епохе, ко електрицитет?
Те вечне слуге, књижевни шљам, грешнике,
те даброве наше младости, које ће прва
година новог миленија скрцкати као лешнике?
Живи мртваци и њихови потомци господаре
(вампировићи!) усред ове мукле, суморне
и готово непрегледне опасне мочваре
-бабетине аветне, потрошене, уморне!
Не, неће их спржити сумрак епохе,електрицитет.
Мртви треба да приме поруку кроз наше снове
и молитве (кад коцкице у мозаику синхроницитет
поређа) : ту стару свећу припалих, уместо свеће нове…
 

ХАМЛЕТ
 
 
Ти хоћеш да на мени свираш,
хоћеш да сазнаш мој кључ ;
хоћеш да ми из срца ишчупаш тајну.
Хтела би да учиниш да одјекнем
од најнижег тона до врха своје скале.
Хтела би да ми пукне жуч,
да, као утопљена душа, испливам
на површину? Ево ове мале окарине
у којој је диван глас, па је ти не можеш
натерати да проговори! – Нисам од глине
печене, на мени не можеш лакше
него на једној окарини. Назови
ме како хоћеш, пипај ме ; али не можеш
свирати на мени. (Могу , можда : море, снови?)
(1989 / 91. )
 
 
СПРАМ ПЛАМЕНА СВЕЋЕ…
 
 
Љуља се сенка наслона столице,
као катарка брода ;
нисам, малопре, видео своје лице.
Није ми жао изгубљене самоће,
већ самопоуздања.
(Гадим се – изрода!)
 
Лица људских је све мање –
наличја све више.
Схватам шта је поткопало
моје самопоуздање.
Наказност љубавног чина
налегне на биће као трзај хаубице.
Љуља се, љуља сред мора тишине
сенка наслона столице…
( 10. децембар 1989. Око 2 ч. ноћу.)
 
 


*
Чекати тајно док кошава
черупа ломне врхове бреза,
дрхтати од речи АКО,
док низ кичму мили језа ;
чекати кога, или шта?
Читаво лето, јесен целу, можда?
О, не, никако, о, не, забога!
Обећање девојке или Вожда
лудом је радовање! Бојазни
су то, тешке као презир;
још мало, па ће шикнути
из дубине, као гејзир.
Бојазни су превремено преимућство
сазнања, истине – блиске ко покућство.
Љубав је разломак, ризик
који дели. Са три непознате једначина.
Волети живот, да, чак и онда
када је обична отимачина!
Не успон, велики су спуст
минуле године: качамак густ.
Спушта се велики терет, туст,
као лавина бео, фаталан, пуст.
Надмудрују се доктор Фауст
и Велики Зауст,
јун, јул и август,
рат и мир, Орфеј и Мики Маус.
Повлаче се полако у ноћ богме
најжилавији противници догме!
Чекајући, човек сумњу разлистава.
Скрштених руку, чекајући да прође
човек пропусти најлепше тренутке,
не само један семестар или полугође.
Преварили су превареног безумље,
пресвучени чувари догме.
Девица лажних нагомилано труње,
дугоногих и крвожедних као доге.
Бојазни да отргну од чекања тек,
могу, и истина пуна отрова (најбољи лек)…
( 20 – 21. октобар 1994 – 6. септембар 1998)
*
Признанице. Рачуни. Празне батерије.
Пенкала. Фломастери. Нацрти. Белешке.
Књиге са божанским објавама. Бактерије.
То је пртљаг оног, што стигао је довде пешке?
Прашина : хиљаду година самоће!
Празна ваза. Прегореле сијалице. Машине
писаће. Скалпели. Кутије цигарета, празне.
И клацкалице таштине
на којима се већ годинама клацка.
На другој страни : кревет од перја.
Паучина : контраст Савршеног Реда.
Кашље ружно, док га поново буди киша
композитор дубоког безмерја.
Неред га према будућности без изгледа баца…
( 20. фебруар 1995 – 6. септембар 1998. Увече)
 


*
Боља је шкија из требињске шуме
од подгоричке. Укус дувана је често
узрок еуфорије. Ко уме
да завије цигарету, држи га место.
А ко не уме? О томе би се могло рећи
штошта, као о редовима пред трафикама.
Многи сањају брашно, уље. Не о срећи.
Многи су заратили са навикама.
Полиција са аутоматима увек се нађе
да уозбиљи узаврелу масу.
Србија се чуди : шта је снађе.
Нема хлеба, млека, сапуна.
Ни тоалет папира. Лекова. Безнађе,
беспарица и беда надиру од јуна.
Хрпе новчаница, ветар разноси као лишће.
Позиција – опозиција; медији ; подземље.
На све се човек навикава – на туробна лица
с краја на крај земље.
Национална валута је упоредива
с тоалет- папиром. Сви траже : марке.
Скривају погледе. Уздишу у сну,
лежећи ноћу поребарке.
Сваки дан је сивљи и тужнији
од минулог. Курвама посао цвета.
Шверцерима. Дилерима. Профитерима.
Сина Божијег поново распињу,
јер им Истина смета,
пробадају му руке, бедра, ноге ексерима.
Бал вампира, сабласти и себичности
не иде без покварених лепих жена.
(О, Успење свете Богородице, одавно се
не купам у пени јасних снова и успомена!)
Не себе, жао ми је Сина.
Све деце гладне, несрећне, жудне свега.
Од беде у граду хвата ме мучнина.
Породичне везе топе се брже од снега.
Оно о чему сањам пре ће се догодити
просјацима. Бундева без шећера,
без конзерванса, подсећа ме на баба Xану.
На неизбрисиве године детињства. Док се ујак
није оженио. Свака је вечера била – Тајна вечера.
А дани сеоске славе, са Циганима, као у роману…

СВЕСЛОВЕНСКЕ ПЕСМЕ

Издвојено

Ознаке

 
а)
 
(Савлађивање очигледног, по Достојевском и по Лаву
Шестову)
 
Два и два су, сабира (у тамници) Достојевски – пет.
Пет и пет су, рачунају Срби (у паклу) – петнаест.
Бела Демонија (Европа, такозвани свет)
о сабирању имају друкчију свест.
То наше имање насред друма, ледину,
то бујање пиревине, неискорењивог корова
скоро, Несловени с лицемерним гнушањем
сабирају као скалпове, или крзна творова.
Свет има своју стару познату рачуницу.
Достојевски и Бог своју. Чије су мрачније?
Срби, опет, проливају крв. Свет –сапуницу.
Из чудесног стабла Лав Шестов издваја даске.
Два и два су – за свет – четири, за Словене – пет.
Исусе Христе, чије су рачунице тачније?
(16. октобар 1994. – 12. април 1995)
 
 
б)
 


 
(Ком. Ун. Исти)
 
Могу ли ту, мили Боже, да помогну
усисивач, пајалица, крпа?
Могу ли Сановник, Хороскоп, Рожданик
да протумаче, испод хрпа
одштампане хартије смисао,
ако га је било, постојања, дана,
година, доба? Оно што се упило у сваки кут,
није оно што сам призивао, дисао.
Савлађивање очигледног (трагедије),
није песник из малог прста исисао!
 
Колико пиревине: брда хартије, патрљака
оловака, пепела, згаришта, заборава,
прашине! Из тог Ђубришта историје
и таштине света већ ниче трава…
 
 
в)
 
(Опет то исто, мало друкчије, варијанта А)
 
 
Има ли овом лутању краја? Где је пут?
Може ли до заборављеног садржаја
пужа довести гомила лажи, или – седине?
Или тај пут отварају – бродолом, пераја
ајкула, привиђења, морија историје?
Може ли све–времен, детаљан инвентар,
да врати све, сваку ствар
на своје место? Нису ли непочишћене просторије
захваћене каменцем минулих векова, као наши зуби?
Није ли се пут сурвао у наш бездан, у себе?
Помаже ли ту, Боже, последње прибирање?
Зар је већ почело најгоре, опраштање,
одустајање, кукавичлук страшљиваца, старења?
Гатање о усуду судбине, догађајима, умирање?
 
 
г)
 


 
(Опет то исто, мало друкчије, варијанта Б)
 
Шире се кругови Беле Демоније, европског пакла.
ко је још покушао да сабере крике
хиљадугодишње самоће? Кога се макар дотакла
Истина? Неправда? Злочин? Срамота? Многе исприке
пишу, и ни словце о Сатани, о круговима
пакла и века, преварама, барабама, наличју.
Најбољим песницима и – на жалост – најбољим друговима,
Ђаво је навукао на главу маску лисичју!
Књижевни везири, бегови и аге, јањичари
укрштени са пиревином Трећег Рима, као глисте
у дечјим цревима сплетене, гуше раст и дах.
Видиш ли, једини Боже, Исусе Христе,
кратковиду памет, каријере и таштине,
и како у празно одлази дивни замах?

ХОМОЉСКИ МОТИВИ

Издвојено

Ознаке

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ) (Лагуне печке)

СВЕСКА VII

 
1
Брегови, брегови, брегови! Не видим никог
близу, осим сјајних зељастих сапи
кобила. (Јесам ли тужан због самовања толиког?)
Као безбројна огледала, после пљуска, капи,
оживљују блесковима лице света виног,
засићеног, посувраћеног, свеколиког.
Смешим ли се, можда, у даљини,
облацима изнад Ртња? врховима Карпата?
Смешим се наивном надању своме
и бреговима у залазак, од злата.
Смешим се облику што занемарен лежи,
ал’ и даље у будућност сеже:
смешим се свему оном што упорно тежи
да ме чврсто за судбину веже…
 
 
2
Од Врела Млаве до Сувог Дола
 
Од Врела Млаве до Сувог Дола
не говори (речитији је хоризонт);
пластови по падинама, облаци, анђели,
забрани, формирали су удружени фронт.
Еда ли по разуму моме лете анђели?
Или шири крила побуњени враг?
Ко то нуди сифилис и сира?
Ишчезоше из моје главе стрепње,
као што вода потока камење спира.
Сад ме живописност краја дира.
Од Врела Млаве до Сувог Дола
ширином непоновљивог удруженог фронта,
пораз и победа, тежина радости и бола,
утапају се у блиску лепоту хоризонта…
 
 

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

3
Реквијем за Димитрија Баџића, 1930 – 1970
 
 
Као буба, милиметар по милиметар,
милећи кроз расцветане сунцокрете,
сам као занесењак безухи Ван Гог,
ја нисам баш сасвим сам, верујем:
прати ме сенка Димитрија Баxића, ветар,
јутарњи, лајање паса, Суви До и Бог.
Какав, повремено, мук! Нека загрми, севне. Нек’ муња
– пожелех – направи преседан.
И у истом трену, у црном, видех,
како према мени иде човек један.
Учини ми се познат, чак налик на мене,
кад, замишљен, изађем из собе у врт.
И ход нам је сличан, лаган.
Ал’ очи његове! (из њих зјапи смрт).
 
 
4
(Укорак са календаром)
 
а)
 
Господе, ко то сада рида?
Лето? Багрем? Кога гуши ропац?
Кишна завеса се преко свега спушта,
као преко лонца, година, поклопац.
 
Далек сам себи, даље од рођења ;
лето се с’ врхова багрема откида.
Шума се, ко успијуша, премешта
преко ноћи у моју постељу без стида…
 
 
б)
 
Опет и опет силазим у пакао
(те несретнице за чију судбину стрепим) ;
зрикавци и залутале птице.
Никако да се од таме одлепим.
Овде је све тако тихо и као
да страва упорно упозорава.
А лишће купине, мрко ко какао,
на поветарцу подрхтава…
 
 
в)
Изађох у ноћ: јабланови хује
(прошлост се на чудан начин брани;
прошлост ме чуди и збуњује ;
ужилила се ; уједа, као со у рани).
Глуво доба и мрак, мрак, мрак,
густ као разливен туш:
иза хујања јабланова стравичан мук,
увлачи се у душу, као у уво, уш…
 
 

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014.  Песник Бела Тукадруз на имању у Лакомици, после поплаве (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. Песник Бела Тукадруз на имању у Лакомици, после поплаве (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

5
Ноктурно
 

 
а)
 
Тог сутона, кад лежали смо на песку врелом,
и слушали комараца зуј,
нисмо знали да све почиње
и све свршава пепелом.
Гасили смо неко унутарње усијање
у пурпурној води
потом.
Тонући све дубље у вир, све мање
смо чезнули за живим
животом.
Додирнувши једно друго челом
(кад смо поново легли на песак врућ),
осетили смо да све почиње
и све свршава пепелом…
 
 
б)
 
Купамо се у подземној реци
док се стишава стихија нагла,
не видимо једни другима лица
– тако је густа магла.
Густа као зној прождрљиве
женке–месождерке. Као гљиве
љигава. К’о усмине неодољиве.
Тамна, као очи урокљиве.
О, памтим (чини ми се) све, сврачка
на затегнутој телефонској жици
(па и оно што није било!) ;
јесам ли дечија играчка
оног што је могло бити?
Заробљеник лета у грозници?
 
 

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014.  Исто (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. Исто (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

6
Скица портрета уметника у младости
 
                                                  Микану Аничићу
 
 
Јесу ли се плаве завесе ваздуха,
наговештаја, бдења, чекања, дигле?
Бриди ли од лепоте цветова коприва
мртвих, (не)успеха, ко од убода игле?
Је ли поглед ужаснут од гушења?
Читавог обреда гушења? Је ли тен
потамнео од мучења и пушења?
(Позадина је црна, као сатен!)
Портрет је, верујеш, довршен,
али није, сликару, савршен:
штап расцветан, саће око главе (медна смола) ;
све је то маска (не портрет из младости).
То је неко други, изразит и крут,
к’о кабалист Пико де ла Мирандола…
 
 

7
 
Био је март. Сутони, мекши од батиста,
мамили изван града, гимназије, чаме ;
залазак се расуо низ падине брегова,
као златна коса низ девојачко раме.
Био је март. Била је туга иста.
Град је још спутавао зимски сан, спокојство,
Дух учмао, као тараба трула ; скучен.
Био је март. Покушавајући да се ухвати
за нешто битно, живот је кроз растројство,
кувао бесмисао жилав, недокучен.
Био је март. Пуцали су видици, као балони,
ко кожасти звончићи ладолежа, винске чаше.
Будили су се кровови, лишајеви ; дрен
и кукурек, јовине гране, ресе, ко дух из флаше.
 
 

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014.  Исто. (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. Исто. (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

8
 
Био је мај. (Незабораван.)
Одвајало ме од оног што волим
само долина, дан, стрепња и дах.
Био је мај. (Пун ишчекивања.)
Био сам толико тужан
да ме је због тога обузимао страх.
Што даље од маја, туговања, сени!
Кроз жбуње лештара, густе јорговане.
Кроз лавиринте шумске зачаране.
Кроз свечане дворане јесени.
Што даље од сећања на сећања,
од очајања, што се ко море пени
(доведено до белог усијања)…
Заборави, нову страницу окрени!
 
 
9
Чији је то галоп? Приближава ли се
пљусак неочекивани, као коњица? Тишина
је около лелујава и прозрачна,
непомична и сабласна, као месечина.
Само што није пљусак бризнуо ;
тишина се може дотаћи, као дувар ;
дрхтај се пробија кроз шимшир,
беле раде, конопљу и мувар,
као подводни талас, као уздах,
или лакши струјни удар.
То је галоп хиљадугодишњег пљуска;
провала облака, обновљења, осећања.
Испуштајући облачиће из уста,
ласица бојажљиво вири испод пања…
(1971 – 1989)

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014.  (Фотограф Заветина, Иван Шишман )(фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. (Фотограф Заветина, Иван Шишман )(фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

Срасла је рана. Више и не сврби

Издвојено

Ознаке

*
Спавање је скоро, као афродизијак.
Срасла је рана. Више и не сврби.
Љушти се краста. Жути се, као на врби,
лишће свело. Као рогови у врећи, као Срби,
слажу се, крајем јесени касно: мрак
и умор, изнуреност и изневерена очекивања.
Почело је закивање, следе закивања.
Стихију осећања зауставља – рак.
Књижевници и фарисеји из сенке
сеире против Чуда. Дух тоне као тело мужа
у мекоту удова младих жена.
Ко губи, има право да се љути.
Возачи аутобуса су ближе истини
од књижевника и фарисеја, бирократа.
Залази ХХ век полако, ипак пре рока.
Крвав као Сунце, сабласан хоризонт
покривен је јорганом од броката…
(Понедељак, 4. новембар 1996. После 18 ч.)
 
 
Јануар 1973. 
 
Пун месец иза димњака, испуњен,
као таман облак, слутњама и гасовима
што гуше. Нико да наврати. Ни пријатељ збуњен.
Бдење је саткано од зебње и часова
поливених вином и еуфоријом лажног
славља. Шетња би била боља
пружним насипом, или уз шумски поток,
или с оне стране реке, до – Дубодоља.
Празне, прде, године, као угојени коњ.
Амбиција трчи, као ждребе, пред руду.
Доћиће очекивано, по обичају, касно.
 
Кроз прозор допире лешина снега воњ.
Месец се насукао на небеском спруду.
Празнина светли, као звезда, јасно!
(Почетком јануара 1997.)
 
 


*
Плач мог малог сина,
и један други плач,
од пре тринаест година;
погађа ме сличност:
Грозан је и неправедан
овај систем: убија сваку наду,
убија Бога, убија личност.
Убија младост, убија будућност.
Убија земљу. Убија несебичност.
Узалуд штрајкују у Београду
професори, студенти, грађани.
Зар ће земљи пресудити најгори,
огрезли у подлостима – малограђани –
и министри налик ноћној мори?
(Понедељак, 17. фебруар 1997. Око 22 ч.)
 
 
*
Ти последњи снопови јарког сјаја
просути као сок од грожђа падинама
око пет поподне: то грумење бескраја
заустављено, на трен, као воз на шинама;
те чавке невидљиве, као помисли о имању
предака, лековитом биљу, обнови извора,
све су то поруке искона пред легање.
Тај јарки сјај у магновењу, раног пролећа
помаже отапању лешина снега, помаже слегању
у земљи, у духу и души, на дну мора.
Тај јарки сјај, ломи печате, једини,
на књизи запечаћеној са печата много.
Тај сјај, који је већ нестао, раствара
ово таворење целодневно и убого…
(Субота, 22. фебруар 1997. Око 17: 10 ч.)
 
 
*
Виноград на Умки, умочен у модро,
у чанак пун предвечерја,
полако тоне са облаком врана
у зелени сутон, у неизмерје.
Виђен са друге стране,
оне према Мустапићу и салашима
ограђеним високом тарабом,
виђен давно, у детињству,
у доба златно: Виноград
мами косове и вране.
На трешњама се вијоре страшила
врана мртвих или сврака.
Бодљикава жица, зарђала, гребе,
као висок мувар, Звезда Петокрака…
(Четвртак, 13. март 1997. Око 21 ч.)

*

Оно што ме је избацило из зглоба
– почетком прошлог лета, јуна –
беше неправда људска и злоба.
Похлепа. Попели су ми се на главу
Мали људи, по налогу свог рачуна.
Овде не влада Закон, већ Сила.
 
Овде више не може помоћи ни Бог.
Примитивизам шири истинску Страву.
И оно мало људскости буши бургијом
дух мемле, мрака, ропства, ђавољи рог.
Себичност, мржњу овде узгаја
уместо зумбуле и зеленкаде
копиланска милет. Опрости им, Господе,
не знају шта раде!
(Недеља, 16. март 1997. Око 18: 30 ч.)    

Након подшишивања

  1. Из ушију ми (у четрдесет седмој) расте трава,
  2. читав бусен (бербер га коси).
  3.  У сећање ми је наврло, из заборава,
  4. што – шта. Године, као сенокоси.
  5. Пролеће је у граду као фарса.
  6. Март се укопао у измаглицу.
  7. Помишљам на далеке Дубраве
  8. И нескривену тугу, оскудицу.
  9. Јесам ли у књижевног живота матицу
  10. можда пао са Марса,
  11. или управо стижем из Страве?
  12. Прашину су дигли камиони,
  13. и они неискрени, што се невешти праве.
  14. Надувани су и пуцају као балони.

(Субота, 29. март 1997. Око 13: 30 ч.)
 

БУЂЕЊА ИЗ БЕЗДАНА

Издвојено

Ознаке

*
Уштап је угризао облак,
као срце чист грех.
Јесен је то. Сетан смех
зрења. Унутрашњи притисак
пумпа пумпа испод пупка.
Иза облака вири ужарена
ћела уштапа, као испод
подочњака, на муке ударена
и на искушења – дева вина.
Хтела би да полети из свакодневнице
као из хладног мора, попут делфина.
Девојка која мора да буде фина
пред мајком, рођацима, светом.
Да опроба вина љубави, опора вина…
(Понедељак, 2. септембар 1996. Око 22 ч. )
 
 
 
Девојка у аутобусу
 
 
Као ластар из врбовог пања, неостварено
избија. Опет. И опет. Жвакано, варено.
Заборављено скоро. (Широко лице, шарено,
девојачко.) Враћа се оно давно, несварено.
Да ли ми је Ботичели очи отворио
за оно прелепо што је Бог створио?
Или ми је у своје време, о томе говорио
Рилке, Јакобзен? Бесмисао ме је уморио.
Празнина. Погрешни људи. Погрешне жене.
Празне године. Девојчуре препредене.
Паузе дуге, као пруге, досадом опточене.
Ишчекивањем. Очајем. Стрвинама. Оргијама.
Обнављају се чежње. Са заборавом упредене.
Летим изнад понора, као шампион на скијама.
(Петак, 4. октобар 1996. Око 21 ч. Лабудово брдо)

 


 
БУЂЕЊЕ: 0: 45 ч.
 
Олуја, жеђ. Мора. Грижа. Страх.
Цигарета. Прошао је умор.
Далеки лавеж. Други октобар –
други новембар: црни хумор!
Лицемерја има двоја кола.
Гигантизам и ситничавост
иду раме уз раме, као
и резигнација, сумњичавост.
Био сам сасвим у праву
2. октобра. Маске су пале,
као у позоришту лутака:
неочекивано, поподне, игром случаја.
Нацерио се, ко од шале,
језив механизам. Мутанта.
 
Изгубити дан, недељу, месец,
па чак и године, није много,
ако се напокон схвати
наличје живота, позориште убого.
Тамо где је „љубав“
све друго, игра, средство,
нема блаженства, благослова.
Ћорсокак, прелажење преко
лажи, ствара рђав карактер.
Болестан желудац. Проклетство.
О навици и пороку једва да је
речено пар истинитих реченица.
Живот се може разумети уназад.
Истина уједа попут стеница…
(Четвртак, 17. октобар 1996. После поноћи. Бгд. )
 
 
 
 Рудници чудесни. Одлагања
 
 
То је морало, на крају, тако бити:
зашто бих писао песму о Викторки?
Драже су ми неке друге ствари, нити
другог ткања, сазнања, часови горки.
Све их је сустигла освета, не моја –
хвала богу. Они и оне што изабраше Барабу,
Усуд је срозао до просјачког штапа.
Сазнање, судбина између нас
подигло је високу тарабу.
Светиње светима. – Не сила сатрапа,
већ анђела, отворила је небеско поље.
То је, на крају, ипак, тако било.
Стаза зарасла травом од утабане је боља.
Сила Светог Духа је, на крају, пресудила.
(Недеља, 3. новембар 1996. Око 12 ч.)

И: РОМАН У СТИХОВИМА

Издвојено

Ознаке


Буђење из море, негде усред ОГЊЕНЕ ЗЕМЉЕ

1
Први трен буђења: подлацу посвећен
беше, с бабурастим носом, стрвном,
Вишњићевој улици. Био је обесвећен
живот, пре него што је започео.
Дуго нисам могао да заспим (синоћ)
читајући нови београдски роман.
Кошава је кидисала као океан,
као талас леден и огроман.

Роман се од средине расплињавао,
мењао тон, изневеривши очекивања.
Уместо да згусне све, роман је  
јењавао, разводњавао. Разоткривања,  
тако изврсно започета од прве странице.
Кошава је кидисала и даље,
као да је лудило из романа
подржава, или сам враг шаље.
Зато нисам могао да заспим
и зато су се враћали стари кошмари
и привиђења, страх од незнања
у униформи, закопчани као поштари.
И гнев – стари и нови. И страх.
Многолик. И обзири, помешани.
Био сам одлучан, све чвршћи у одлуци,
као кошава. Ти тренуци су били замешени
не од ужаса наслућивања, од приближавања
Истине. Могао сам стати на крај муци
страшној, одрекавши се сваког додира
са непринципијелним, заиста. У опоруци,
жртве (ваљда схватио њен потпуни
смисао, поенту), ненаписаној, био је наук
дубљи. Била је објава банкрота,
згражавање над судбином, јаук!
Да банкротира, помогли су сви, без изузетка.
Најближи, и најдаљи. Свако у својој мери.
Подлац и пријатељ, душман и анђео,
мајка и зао дух, беда, абаxије, шлосери.
Дошљаци из вукојебина. себични,
окрутни и нежни, интелигентни и ретардирани,
трговци и курвари, курве, и несебични,
перфидни и добри, амбициозни и фрустрирарни.
Дува кошава: чисти пределе од бацила,
нездраве влаге и душу мрачноледену одмрзава.
Дува и носи облаке, гране, рептиле, фосиле.
И све што није у заклону – замрзава…
(Уторак, 9. јануар, 1996, Мишљеновац)
 
 
*
Зов мачака из снова? Суморан је
и мрачан као студено јутро, поледица.
У том зеву је наговештај срамоте,
будућности, бесмисла, хујања последица.
Узрок лежи у судбини мрачног ждрела
звери, дубље! неће доћи жељено,
дуго ишчекивано. Мачке су се намножиле.
Извиру, као млаз из врела.
Овде је, као у бајци, сучељено –
дејство пустоши и мрачне силе.
Тај мутни вир у коме се купа
млади пар, као гмизавци у орању,
слика је огавна, стравична, глупа.
Овде више није реч о прању:
већ о истинској страви постојања.
О стихији која је опустошила
као потоп покрајине, градове, имања,
безброј људи у прах строшила.
Надолази пустош и сабласно хујање.
И мачке свих раса, тама и тишина.
Нема људског лица да изрони из кала,
из блата непрегледног. Понеки кржљав
грм, и испод њега јагорчевина,
са сенкама непознатим, мала
скупина духова бивших, немих.
Говорити? С ким? Кад никог живог нема.
С прапочетком? Мачке су около зинуле
на тренутак говора тишине са трема…
(Понедељак, 8. јануар 1996, око 11 ч.)
 
 
Мешавина
 
 
Шаргарепа, лук, паприка, патлиxан и зачин.
И позамашан комад свињске мечине.
Нек се пирјани. И нек Бог нађе неки начин
да нас сачува од бојазни, навика, колотечине.
Света Петка ме гледа. И понор небеса.
И понор немих породичних конспирација.
За заустављање лоших мисли може да послужи
сецкање шаргарепе, лука – не инспирација.
Птице које се не враћају, то су шишмиши.
Дим цигарета уме да уједе љуће од црног лука.
Танак је лед копилуша, курвештија.
Још је тањи тзв. „поштених жена“.
Читав живот у мени, као месо у софту, срећа и мука,
крчка на масти и води са извора из Лешја.
( 27. август 1996. Око 18: 30 ч.)
 
 
*
Крај лета је. У Књигу ситног инвентара
треба прокњижити олују, оморину, ферије.
Опет грми, у даљини, и изнад главе.
Руно облака се спустило, као изнад прерије –
сутон ће да га, изгледа, постриже?
Прошао је период шишања оваца.
Распуштена је и последња бачија.
Свођење рачуна је све ближе.
Лудило превејаних, себичних, подлаца.
(Крај лета базди као љута ракија.)
Зло (отимачина) долази одоздо,
потпомогнуто, подстицано од мајки.
Бог све види. И љутити бог грома.
Иза велова облака ниских, митова, бајки.
( 1. септембар 1996. Око 18 ч. Лабудово брдо)
 
 
 
*
Са крова ме вреба
не месечар, ни сова,
већ зов тетреба,
пизма маминог пустолова.
Психијатријски случајеви
улазе у суморну причу.
Мајчина сулудост
лепи се за сина, као чичак.
Бог ми је послао љубав
закаснелу по писцу романа
„Александријски квартет“.
И поново цветање
христовог венца, јоргована.
Кад хтедох да кренем у свет,
испречио се патуљак себични.
Попео се уз мердевине металне
не у Музеј (не)себични,
већ у пориве аналне
личности (?). У менталне
коморе чистог зла. Човечуљак
решио да се коначно узвиси
шапом. Увукао се на бувљак
тавански, куцка, струже, чангрља.
Упио се у плафон, као у потиоку
бува, ваш или крља.
Пустио музику, нашао мету.
Боже, да л’ зна шта ради?
У какву несрећу срља?
 
Згазио је лепоту лета,
као мрава или уш.
Пронашао је скровиште у мраку.
Тај сусед Негледуш.
Зло се злом храни.
Психологија малих људи
брзо нађе погодан терен.
Бог ме од лудака брани.
Свет није унезверен,
али у њему има много скровишта лудих.
Бог је пресит тих џепова
које је скројио кројач ђаво.
И јаких штепова…

(1. септембар 1996. Око 24 ч. Лабудово брдо) 

ПРЕОБРАЖЕЊЕ И ДРУГЕ ПЕСМЕ О КРАЉИЦИ МАБ

Издвојено

Ознаке

 А: Лето у Бадовинцима
Је ли муљ Дрине плодоноснији од редакција
књижевних: кинеских зидова, садржаја
писама закаснелих? Није ли и Богу тешко
од нових јањичара? Топлина руменкастосивог сјај
на оградама уз пут, на ободима бара,
растаје се у сутон од песника и сликара
погледом сетним. Ведрина са Дрине,
дрхтави спрудови, ракитар, колиба стара,
повлаче се дубље у чежњу сањара.
Је ли тај пурпур (између Дрине и Бијељине)
успео зограф шестопрсти да дочара?
Из муља испод локвања, крупни мехурови тишине
испливавају, тихо као огњено клубе свитаца,
као двобој сумрака и славуја, као предања стара.
Б:Фрагмент из бележнице вођене у Кракову, 1974
Мирјани и Славку
Јесмо ли то ми, заиста, на поподневној миси
до сумрака у светој Ани молили смерно –
Duchy Sviaty Bože, zmiluj sie nad nami
или је то опсена оргуља, брујање безмерног?
Као да смо у Трсту. Кад изађосмо,
запљусну нас оморина приморја у лету.
Кренух кроз вреву Сукењица сам.
– На Јагелонском Универзитету
отворих Хамсунов роман ГЛАД.
Ту читао сам у тишини неко време,
као Библију испонова верник.
Ту чекаху да завршим нестрпљиво
Очи чорније, краљ Јан Собески,
дух Младог Црњанског, Фауст и Коперник.
(В: Савски насип)
Биле су ту и тамо опомене:
Не товари земљу! – Чувај се: пас уједа!
Јабланови, јабланови. Чађава, блатом
попрскана слика, година, дрвореда.
Пушио сам као отац ; возила су јурила;
шлепери, аутобуси. Кишица је прскала.
У неком дворишту, усред зеленила,
непозната девојчица је врскала:
– Позури, мама, аутобус! – У предузећу
за изливање бетонских блокова,
на паркингу под тополама,
стадо аутомобила је изабрало срећу
мировања. Управа се уморила од шокова
профита. (Запажа ли ико олују надолазећу?)
Г: Повратак у варош на Пеку
Ваздушним колосецима одлазе јата
ластавица у топлије крајеве. Високо у небу кружи,
као некада, рода. Враћа се туга, неизрецива, позната.
Позлаћена. С’ ким песник овде да се дружи?
Јесен је. Вучем се главном улицом празном ;
испуњен сам успоменама, као грозницом, скроз.
Лето је прохујало с вихорима,
као прва младост, као брзи воз…
Од Поште до Лазићске воденице,
од фабричких димњака ШИКа до Јаза,
од Кучајне до пруге, од југа до севера:
никог осим светлих нити паучине. Ко стенице,
ко пустињски песак, уједа мук. Кроз пустош, стаза
риболоваца води до оаза
радосних, Језера…
 Д: Сећајући се једне девојке
Ј. Б.
Било је горких часова
када сам пожелео да сретнем цуру
(било коју), да опробам себе.
И десило се: дигла је температуру
једна непозната, далека, бујна,
налетевши, као изгубљени рој.
Да ли сам волео више Њу,
или тајни оглед свој?
Гробље на Мирогоју и земунско гробље
одговор знају боље од дамара.
Враћа се опет и опет: суровост родитеља.
Успомене су (оне недирнуте) веће од камара
песка највећих багера. Судбина не ствара робље.
Њу покорава дух смирени – пустиножитеља…
Ђ: ОПРОШТАЈ НА ГАРДОШУ.
Cosi fan tute
Беше већ почетак октобра:
Зимски семестар ме обузео
као страст
којој не одолех.
Како да опишем
сопствене муке
када проникнух у бит
жене коју заволех?
Ту је још само колика фалила.
Ишао сам улицама,
углавном ћутљив и киван.
Ту је негде почео пакао.
Стварност је, као папагај,
понављала: Ти си, брате, конзервативан!
 Е: Друго путовање
Допутовах из Загреба
преко Новог Сада брзим из Варшаве:
зима је умотала равницу,
шуме, села и вароши у беле чаршаве.
Задивљен и сетан, ко пијан тетурам
на железничкој станици Београд
кроз масу путника, вече тмурно ;
журим покрај Економског.
Увлачећи се у оковратник,
као да желим да сакријем бурно
несређено поглавље о путовању
управо завршеном. Неописив стисак
у аутобусима не упија вишак туге.
Улица се, као падавичар, тресе. Сирене и врисак!
Ж: Неколико година касније, позна јесен 1977
Црњански је одбијао да једе и на крају
умро од глади: испратила га је вејавица, блато.
Отишао је на онај, надајмо се, бољи свет.
Нема нама са Дрине ведрине? Сетих се топољака
– треперавих врхова топола, као злато,
око светог Луке. С високих обала зрачи сплет
успомена на Мачву, ферија, разговоре;
чардаке ни на небу ни на земљи ; блејање
стада на острвима. Јесу ли нам градови
и каријера, рђава савест, забранили смејање?
Шта се догодило? Је ли све оно дивно
што уђе кроз поглед, уста, излази на анус?
Чучи ли у сваком од нас Јуда? Има ли сваки
оно друго скривено лице, као Јанус?
З: На маргинама Шелијевих стихова о краљици Маб
Чега се бојиш? Од чега подозреваш?
Од прскања љуске јајета? Ломаче?
Ко гори, нека гори, нека нестане сасвим
у пламену! Ко пати, нека пати јаче.
Будимо и у начину ишчезавања, птицо, кротки.
Нико није нестао, сагоревши до краја ;
пепео и јорговани рађају лепше од прворотки.
Као што киселина и со од купуса и воде
после недељу–две стварају укус расола,
тако и слутња, Будућност, појачава арому Слободе.
Тако почиње оно неизбежно, опело Страви,
покушај да се разлучи сам почетак
Преображаја. Док низ леђа миле мрави,
прве сигурне кораке прави свршетак.
Свршетак: преображај преображаја, ко рен
љут. Душа, преварена, сагорела, преваливши
дуг пут, из пепела се рађа, лепша на трен.
На гутање речи и суза ја нисам имун.
Зашто си тако бледа и шћућурена,
птицо белог перја, жута као лимун?
… … … … … .
Ту бисмо могли стати, због јесени,
лажних пријатеља, промашених љубави,
као на спроводу Црњанског.
Ту би, свакако, требало стати,
због Будућих, речитих и лепих (не губавих).
Ту – на крају Булевара сумрака – у Ливањској.
Ту је завезан изгледа неразмрсив чвор.
Завезивање поче као сапунска опера, петпарачка
идила (зар и најдетаљнији опис може исцрпсти
двобој сумрака и судбине, змије и сврачка?).
Ту је царска мумија, пирамида, сфинга, загонетка.
Ту привремени азил за умоболне. Боксови пакла.
Ту Будућност скрива почетак страшног. Ужас Почетка.
Ту Достојевски писаше Бедне људе. Ту се спотакла
литература о погрешно откључавање, живот сам,
суров и трагичан, оклизнувши се, као на кору банане,
усред зиме на низбрдици иза пекаре,
ко хоће, ево, нека саслуша, нека изволи!
Нек’ пише у наставцима сентименталне романе.
Имаће читаоце: Марију Магдалену, сове ушаре.
Замисли собицу три са три, стари орман,
тегле са слатким од дуња, широк кревет, пећ
на нафту, столицу расклиматану, хрпу књига,
сто и флоту папира, забелешки: имаш већ
нешто од чега се може почети. Ко Јексераши.
Литература је ту љоснула, опруживши се
на кревет дужином целом, по коме још не миле ваши,
ко бруцошкиња пробушена. Удруживши се
са бедним инвентаром изнајмљених периферијских
собица, у савезу са зимским сумраком, не гуши –
не гуши све оне тајне пориве у души!
У недостатку зумбула, јоргована, проникни
у тајне и мирисе и цену парфимеријских
испарења. Кад пролазак трамваја собицу заглуши,
припази, напрегни слух, можда се вратима
улазним споља није примакла мачка, већ доушник,
воајер, лудак побегао из луднице? Ђаво не
мирује. У качамаку који не засолише Јединосуштни,
Сотона сади, ко баштован у лејама семе шебоја, клице, клице
будућих раздора, катастрофа, болести, мистерија.
Мимикрија периферија и перфидност извесних људи
гори су од свих каприса и смрада кафилерија.
Тамо где је књижевност напустила свет
на неодређено време, не помаже ни жандармерија,
нит’ може гушење духа – чист разврат – помоћи.
Ту – ако си већ пришао сасвим близу –
где лежи раскречен, усред перја,
Роман о недовршеној песми, блудна кћер ноћи,
промисли, још једном, у шта се упушташ,
ако доушник, Јанус, подлац, отровница – ниси!
Помисли, докле може довести слушање
туђе Тајне, срамне исповести, каприси.
Велику, Несуђеном власнику туђих тајни
над другима сатана даде Моћ!
Није касно да одустанеш, ни кад те бескрајни
амбис повуче у пропаст. Ако је твој заклон – ноћ,
(а изгледа да јесте), буди опрезнији од гује,
јер брзо свиће ; остају трагови у снегу.
Ко неког негде прислушкује, ма где прислушкује,
у мене гледа погледом подмукле звери.
Снег веје ; крупне пахуље. Ђаво упрегао у запрегу
пужеве и испод твојих прозора пола ноћи путује.
Гнев освете много дуже тиња од пањева,
или влажног ћумура. Гнев подлаца, док не погоди
тамо где је најрањивије, притајивши се,
ко гњурац, ко белоушка у води,
може да издржи без ваздуха месецима,
чак неколико година! Узми у обзир лош карактер,
завист, скривену сурову нарав, и црту по црту
оцртаће се прави виновник злочина и актер.
У Будућност се не уплиће слатко јемство
које, ко слободе бит, најнежнијом везом саставља
чврсто сродна осећања људских душа,
не бојажљив, нежан подстрек скромности,
древности мајке природе, већ оно што раставља –
честитост људи честитих. Неразлучена тмуша
Векова последњих, што благословише многа
недела. Храброст је упрегнута у јарам власти.
Шелију се објавио ДУХ БУДУЋНОСТИ (1813!).
Тај Дух негирају неприродне страсти.
Преображај задржава бујна пиревина
која гуши из века у век размах наших башта.
Пиревина се ужилила у повести, у полу и карактеру,
помажући савршени злочин, који да смисли може само опака машта!
(Београд, крајем 1977)

 

ЛИНИЈА ПРСКАЊА

Издвојено

Ознаке

+ Мирку Стојићевићу

 
Пред поноћ. На западу је севало,
на северозападу и на северу.
Гледао сам кроз прозор. Као да се
распрскавала на реверу
ноћи (напете) наранxаста ружа.
Необична игра хоризонта и свода.
Прво се јави линија прскања,
као на бокалу. Пре но пљусне вода,
пре парапмарчади, линија се
изнутра напне, засребрени.
(Та линија ће дуже да потраје
од непогода и страха у мени.)
Пре но што, с праском, бокал
прсне, линија као усијана жица,
дрхти метално, реско, као вокал.
Курцшлуз: светлосна дрхтавица
претходи треску врата, прозора, грома.
(Понижавајући страх од смрти напрасне!)
На западу је севало. Непогода трома,
приближавала се спорије од крмаче супрасне…

(Пролеће–лето, 1973, Кучево)

КАКО СЕ ПРАВИ НОВИ КОРАК У УМЕТНОСТИ?

Издвојено

Ознаке

 
 

Бела Тукадруз (мај 2014, снимак Иван Шишман)

Бела Тукадруз (мај 2014, снимак Иван Шишман)

Ево темеља у блату, у истинском глибу
година, деценија. У дијалогу са судбином.
Почетак брија на суво, као кошава.
Ухвативши се укоштац са пучином,
преображава, преводи, приближава
Библији, Достојевском, Јонеску, Бекету,
Џемсу Џојсу, Кафки, Пиљњаку, звончићима хмеља,
и – у недостатку речи – кукурикању, мекету,
Змијском колу, обнаженим Русаљама, виолинама,
гајдама, богу у пећини, ритуалном буђењу
из мртвих. Као летња измаглица долинама,
дух је једно са крововима. Дух се опире отуђењу
од албума слика бескрајних, од деце,
родног дома, кревета, једног зеленог стола.
Ево поља и темеља, у који је узидано
толико цигала, жртви, метафора и хипербола…
Када сам се највише бунио против судбине,
Бога, био сам најдаље од Истине.
Сад знам оно што сам мислио
да знам некада. Коначно, неистине
су испливале из предубоког трапа,
засјавши као у ноћи августа
безброј звезда. Подстакнуте мислима
Доктора Живага, доктора Фауста.
Поново је пронађено Време, битно,
не уз помоћ Марсела Пруста.
Ни толико скривених цитата.
Пронађен је Смисао Свечовека. Заратустра
је можда био клин, који избија клин
опаснији (неискорењив, чинило се), сплин!
А фијаско? А пакао очерупане паунице
златне што шиба репом дужим од змијског цара?
Чега сам се поплашио? Патње што разара?
Страх је притиснуо унутрашње кочнице.
Самоубилачке помисли беху – знам –
покушај да се сачува златна нит,
поднебље јоргована, шта све не!
Од кртог материјала стварао се штит
(не баш прави). Крпио сам змијски
свлак, пљувачком отров растварао у себи.
Бежао сам са чистине у шипражје,
био (могло би се тако рећи) у употреби
дивље егзистенције.
Био роб – апстиненције.
(Шипражје: ваздушни колосеци, преливање
преко јазова душе, лето, јесен, почетак
зимског семестра, литература,
и летњег семестра свршетак.)
Љубавна преписка неког младића
речитија је од стихова истог.
(Између неискусног момка и
удате жене, чега има блиског?)
Зар није чудно и необично
не враћати се своме имању?
Патња издваја и каже: „Ви не
видите. Спавате у свом незнању! „
Пушкин, делимично и Љермонтов,
дошљаку у туђини беху кров.
У пустињи пренасељеној
отровницама и шакалима, знај,
није било на видику оазе ;
пустињу је притиснуо бескрај
титрави, без окрепљења,
без траве, дрвећа, шатора.
Понегде би, у некој мутној бари,
шкљоцнули само зуби алигатора.
Ма колико журио, упињао се,
нисам излазио из области пустињске.
Ту климу су створиле селекције
трећеримске, котеријске, аветињске.
Ту климу као да је одржавала судбина зла, Бог,
ставивши на искушење Изабраника свог.


 
ОДЛОЖИ, млади песниче, СВОЈ ЧИН,
ШТО ВИШЕ МОЖЕШ! Опери прво суђе;
не остављај ништа за сутра. Нека ти крин
тек расцветан, помогне да схватиш туђе
(по)мисли, искуства (стања, осећања).
Нека те мирис не затрави као пол,
као развратника стид девице.
Разложи нестрпљење, несигурност, бол.
 
Неуспех је пригоднији на почетку.
Не прижељкуј ништа фино.
Очајање је процес који траје,
дуже но што превире вино.
До белог, потпуног усијања
доводи понор најдубљег очајања!
Добро је што ти ништа не рекох,
не пребацих, напунивши двадесет прву.
Шта би имало да се каже што већ
није речено? Робинзон на свом острву
за сабеседника има пучину.
Има бродолом, сећање, неизвесност,
али у младићу све то још није довољно
да створи ритам, храм, целину. Понесеност.
Вино (има ли тачнијег поређења?)
тек с годинама, деценијама добија шмек!
Не жури, не бој се (ако си изабран!),
довољно је дуг људски век!
Није ли прерано и ово? Четрдесет четврту
напунивши: почињем ли, или подвлачим црту?
(Београд, октобар 1994)

 

 

УВОД У ОНО ПРЕКО ПЛОТОВА

Издвојено

Ознаке

ПОСЛЕ КРАТКОГ ЛЕТЊЕГ ПЉУСКА
 
 
Врбаци се пуше као каша,
од гњурања боле – плућа,
сенке облака клизе ливадама,
а таласима титрави одрази кућа.
Између топола и врба сребри се Пек.
Магла се повлачи у уцепе кланца.
Отварају се видици, бистрији од сузе.
Слике опојније од вина
куљају одасвуда незадрживо
као кроз ново буре без данца!
Предели блистају као посребрени,
блиски, драгоцени, као стара познанства.
Скупови стабала по обронцима
ретки, имају ексклузивност достојанства…
 
 
 
ДОМ ПАРОХОВ?…
 
 
Дом парохов? Затворен ко зна када.
Повукао се, ко пуж, под кров – у библиотеку
прашну. Од јада и заборава – пропада.
Труне ко маче бачено у Пеку.
Гледам кроз прозор, кроз који се ноћу
(кад је месечина) виде гугутке
на гнездима у оближњем воћу.
Сећање на новог пароха, библиотекара – волонтера
који се уз бајке Андерсена и Библију, ћутке,
утапа у будући, други живот и самоћу.
Предратну зем. задругу су ликвидирали,
упропашћују темељно општину. У бесцење
распискаше скоро све. Осакатили би, да су стигли
све козе у крају, Запис пред Општином, и памћење!
 
 
ОБАСЈАНИ  СПРУДОВИ, ЛАКОМИЦА, есеј
 


 
Године су, као велике богиње, ровашиле предео,
наружиле му прекрасно светло лице.
Ко је однео бистрину и девичански сјај
шљунка, врба и ива, вирова златне брзавице?
Ко није павит и гнезда грлица, мир поштедео?
Ко је отписао алге, кркуше, вијуне и мрене?
Ко је у промукломе виру, дубоком и провидном,
свирао валцер на фрули, валцер матице и пене?
Ток. Ток. Ток. Зар је крив баш Ток?
Или рушење јазова можда? Или бео
као авет судар времена? Или последњи рок
топола мучених страшћу? Или цео
живот и његова бекства убога
од светлости, корења и Бога?
Раширила се као чудесна лепеза
бабљег лета ширина. Као реп паунице,
спрудови, јара, скупови бреза,
шире се као шкрге мрена. Као брегунице,
узлећу кликћући док не ишчиле
у небу, док не постану тачке.
Чим сунце изађе из облака, јове и тополе
преврну се у огледалу вира наглавачке.
Све (и тишина, и жубор матице), дању–ноћу,
тоне у самоћи у дубљу јасноћу.
Адреса је кратка, наћи ће лако и сврака
и детлић Архитекту јазова (племе даброво):
Ратомир В. Пантић,
село ЗЕЛЕНИК, 12 240 РАБРОВО.
Песник треба да пожури полако,
не, никада, ко ждребе, пред руду!
Каталог дивних и конкретних слика
чека га, као подне летње на спруду.
Отвориле су се тамнице, као ризнице
памћења, као сале ; светли шљунак, спруд.
Ко сад не види, ко сад не прогледа
и не почне да слика, мора да је луд!
Коме је ум за морем, сада, којекуд,
проћердава Божји дар узалуд.
Дуж читавог титравог хоризонта,
ко површином реке рибе, плове,
роде, облаци, копчеви, врхови
јабланова, ко јаребице кроз снове,
ко јата врана кроз блескове,
отпоче нешто дивно – објављује гугутка.
Братимљење дивљих голубова и спрудова,
раките и хмеља, Великог четвртка и белутка.
Тај празник светлости, ко труба платна
одмотава се изнад тока,
ћудљивости брзавице, годишњег доба,
рукаваца времена и отока.
Тај празник, ево, непролазан, траје
кроз свилу сећања, кроз јару и одсјаје.
Шта значе године заплета, помрачења
Сунца, Месеца, Ума пред експанзијом корова?
Коприве и дивљи патлиxани никли
из трулих сламнатих кровова торова,
сарађујући са вечношћу, пишу Поговор
облицима у распадању, уписују у Вечну
књигу живота превртање очима славуја,
подвлачећи Немуштог језика улогу противречну.
Обасјано је пропадање Немуштим језиком
маховине, трбушастих врба, коприва и гљива.
Ко сад не разуме тај језик слика, немих,
нек’ то не скрива пред гранама шљива.
Нек’ пије. Ракија помаже. Разумевање биће јасније,
ко подавање без речи, дубоко, дубље, страсније.
Имао сам седам година, зар не, и гаће
скројене од платна америчких врећа
за брашно, млеко у праху (видим тај вир
у коме су ми спале). Краве пасу испод дрвећа
високог. Вране слећу на брестове
да преноће. На стотине концентричних
кругова плове низ реку и шире нервозу
риба црвенперки, риба ексцентричних.
Го пред сутоном и ревносним рониоцем
(пред читавим светом!), прескачем, у трави,
колоне мрава, зрикавце, ко бодље,
обигравам око вира, ко урођеник прави.
Не, не тражим беле раде, нит’ у шупљој врби медно саће,
не видим буктање хоризонта. Фале ми – гаће!
Не целина. Одева ме – плодно тле туге, ројеви
мушица, сутон. Слика реке која односи
у измаглицу мноштво кругова. Срамота
не леже лако, као по ливадама, сенокоси.
Тачка гледишта се полако помера;
видим границе видокруга, међа:
целина се повлачи у понор погледа,
у прве боре и амбис између веђа.
Целина, зачета у стиду – дивљини памћења,
као слике из сна, као ројеви, измиче,
као изгубљене гаће рониоцу,
као цура која се купа испод раките, као змијче.
Ток. Ток. Ток. Обасјани спрудови, ко конзерве,
пуне уља, чувају (као сардине) драгоцене резерве…
(3. – 4. новембар 1994. Јованова 22)
 
 
УВОД У ОНО ПРЕКО ПЛОТОВА
 


 
Плотови? Не. Оно преко плотова, сокака,
авлија, шљивика, градина (према Храму)
пустих (ако не рачунамо пурпур сумрака,
чичак, сковлије и штиглице – срж саму
детињства: уље у ком’ памћење чува
одсјаје, наслућивања – огроман депо).
Све догорева: плотови, ујкин дом, пластови,
угљен. Све претвара у тугу, пеп’о:
поглед дечака дубљи од бунара
на раскршћу. Том погледу, ко жар птици,
нуди на поклон мутно око бара
и кревет за рани расад (у баштици),
ч у д о виђења: глисте и сјај блата,
гркљан на коцу, пробушени лонац, врч,
ћерамиде, венце лука, басме од издата,
кантар и праву меру за вечерњи грч.
Све гори и све треба да сагори,
као луч, вињаге, боклук, јун–јули.
Све ће бити сачувано за друго време
ако сагори на ломачи (не – иструли).
У такво једно безимено предвечерје,
када плотови, оборена стабла, трешје и иверје,
пламте у пожару као петлово или пауново перје,
слике се слажу ко откоси, слутње сежу у безмерје.
Наслућивања напредују упорно као бубамаре
милећи уз брдашца од угарака и пепела.
Ум прелеће преко брестова и атара,
плотова, градина, периферије села,
преко утрина, рудина, гробља, урвина,
страшила у виноградима, понора, Стикса.
Хрлећи за морем кроз сумрак и срму стрвина
света дотрајалог у гнездо феникса.
Феникс је дечаков учитељ и творац –
не мајка, ујак, отац. Ни дедови, бабе.
Ујне, стрине, суседи, сеоски трбухозборац.
Феникс га води кроз труле тарабе,
кроз чичак и сумрак, кроз густину
пурпура и сена, ужас и чопор бесних сковлија.
Дечак се пробија кроз шипражје и – савитљив –
уплиће у прошје око Духа, као повија…
(4. – 5. новембар. Гаврила Принципа 63. Београд)

КАПИЈА ПРЕКОПУТА

Издвојено

Ознаке

(Капија Заборава)
 
 
(…)
Тај мирис је отварао ново поље.
Дувари нису били бели, већ као гриз.
Мишљеновац-Српце-Звижд-Хомољекапија
прекопута-тараба поцрнелих низ –
трбушаст дуд-клупа крај тарабе-трава.
И ништа више?Титрај листова, сени.
Како отворити капију заборава?
Јасноћу јаснију од зрачних снова?
Оно чега одавно нема?Пустоловни
свет вртова иза брава гвоздених?
Помаже ли зумбул, мирис зумбула,
шебој, калауз сећања, расковник?
Троделна, као олтар, капија прекопута
(под пазухом старог трбушастог дуда),
имала је црну гвоздену браву.
Кроз њу је водио пут ко зна куда!
У подрум?У понор вилајета тамног?
У добро чувану задружну тврђаву?
У искуства неизрецива?У преображење?
У ружичњак, у шимшир, енглеску траву?
Кључ тог добро утврђеног царства,
као да је бачен у најдубљи вир
(у сујеверје).На дно језера пећинског
(у неописив мир дугих поподнева).
Вирити кроз капију или капиxик –
сачувај Боже!Из тог гнезда вилинског
(породичног Стокића -Барбуцана),
измилео би (кад га пусте) дечак
бојажљив – јединац плачан,
размажен, подозрив, не глуп –
златан и истовремено мрачан,
пегав и ситан, ко рупија.
Птицолик као чавка, као његова
крештава прабаба, тамна ко капија.
Доживех, присећам се, прво посвећење
прошавши кроз капију у рај авлије
скривене од погледа.Сенке дрвећа, јато
ћурана , чак и паун!Беше то други свет :
доксат, плави гроздови глицинија,
лукови балкона, низ саксија…
Собе су жуте, пожутеле као тапија,
потопила их је необична тишина –
бројне собе.И непознат, јак мирис
одраслих, апотеке, вазелина.
Увлачио се у душу дувар и мир
и грех, уједајући као мравља киселина.
Упијао сам, од икона до слика, све ,
као што упијач мастило упија…

 

У ТРАГАЊУ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ РУКОПИСИМА, ПРВИМ КЊИГАМА

Издвојено

Ознаке

 

 

 

…Скривају се, као у магли брегови –
дани, месеци, годишња доба, читава раздобља,
трептава, невина и бела, као снегови.
Перунико покисла усред гробља.
Јорговани у сутон пуше на наргиле.
Димови показују привремене границе;
оне су као латице нарциса од свиле
беле, као платно по спрудовима, странице
дневника, као књиге које изгубих.
Као ноћ кад се крије иза велова.
Тако се црни све оно што љубих.
Целина је разбијена на мноштво делова;
растура је ветар црвени, црни, груби.
Као главице маслачка, зар, неповратно?
Какво ме је, знам ли, зањихало клатно?
Жуте јеменлике, дивље перунике, руја?
Струк шебоја, струк босиљка, или златно
копље сунцокрета? – Пролећна олуја?
Калопер на гробљу има уста жабе.
Дими се у даљини и на блиским међама.
Неће ми рећи истину – плотови, тарабе,
већ влажност на трепавицама, веђама.
И ноћ има своја уста, зубе беле.
И уста ноћи имају своје ждрело, као авет.
И одрастање има своје отровне стреле.
И невине даљине имају свој бездан, плавет.

СЕПТЕМБАР 1971.

Издвојено

Ознаке

 

  1. ПАЛИДРВЦЕ је заиграло пламени плес
  2. и полако нестало у пламену.
  3. Као фосилни траг у камену,
  4. у мраку је остао светли траг бдења, стрес.
  5. И кошмар, грозница – све до свитања.
  6. И мрачна радост, кљун лабуда, корална Леда.
  7. И срећа која не смирује, већ гризе као беда.
  8. И многа нерешена питања. . . *
(1971 – 1993)

____________________________________________________

*

Када се човек напокон суочи са неумољивим фактима, са неповољним околностима, ризицима, са почетком старења, сложеношћу односа са другим бићима, епохом, са свим својим претеривањима и строгошћу, са оним што ће бити после (рата, живота, неког подухвата), са обавезама према вечности живота, са обзирима, грешкама, са љубављу, са неизвесношћу, са Богом правде, Богом јединим – а са свим тим ја сам био суочен 4. новембра 1971. године (у време привремене забране растурања часописа ВИДИЦИ. Кад неко једног дана све забране листова и часописа зумбира, нека као прилог све Одлуке јавног тужилаштва Београд, као прегршт подвала, сумира), као и са мрачним степеништем које води према врху Пирамиде. Писао сам стидећи се моћи комунистичких јањичара. Стид је био непробојна, свемоћна, последња одбрана од лажи, подвала, демагогије и протува, као и пркос. Као вера, пре свега, да ће све то једном нестати као кошмарни сан. Чинило ми се да ствари почињу да заузимају места која њима одговарају, што на први поглед има извесне сличности са савршеним нередом, и човеку преостаје једино његова Личност као огроман рудник, терет, можда кајање због почињеног истинског греха из нехата, из најбоље жеље, из жеље да се све докучи. Човек мора да призна толико тога, ако ником другом оно себи. И тако почиње да личи на богочовека, на оног који из себе гради поредак, који одражава испреплетеност свих веза са видљивим и невидљивим светом. Поредак колико чудовиштан толико фантастичан због обиља веза које постоје и које треба учинити видљивијим, пре свега себи, јер тако ће постати јасније и човечанству. Зашто је Истина важна? Непоетична и антиуметничка основа епохе и прозаична атмосфера свакодневнице фактички подвајају човека и биће . То је сасвим могуће у варварским друштвима која могу да живе без истине и да им за њихово постојање она није потребна. Криза модерног човека у социјализму намеће поново питања постављена и раније – ко је човек и шта је стварност, шта је природа и истина, шта је време и шта је биће? Човек је у полицијско – бирократском систему владања и овладавања изложен свеопштој манипулативности „људима и стварима, човеком и природом, идејама и осећањима, живима и мртвима“ (како пише Карел Косик …)

 

ФАБРИКА ЛУТАКА

Издвојено

Ознаке

(Предговор Стрпљењу)
 
1
 
(Дечија болест)
 
Тај кашаљ, што навире, као потајница,
убрзо понире у ноћ као клокот:
тишина, поново и поново,
повлачи тешки локот –
несаница и кошмар одшкрину тешка врата
која је судбина већ једном залупила.
Тај кашаљ диже на устанак ствари
и савест против свих наших трпила.
Тај кашаљ (дечији), као да је поручен
од директора Фабрике лутака – Групулекса?
Болест је поодмакла. И увелико, неразлучен,
узрок њен топи се попут кекса
у шољи чаја. Живот је скучен.
Тај кашаљ, тамо – у спаваћој соби – омекшава
о в д е олово, дијамант. Уметник је увучен
у смрзавање. Собе су као фрижидери. Кошава
дува ли, дува! Брија на суво врх нерава,
језа долази одозго, силази низ врат.
Голица пршљенове кичме, као влажна трава,
скупљајући, зачепљујући бубреге. Ко рат
опречних помисли – немирна савест.
Тај кашаљ, тамо, о в д е одјекује
као ехо грмљавине у кланцима. Тишином
шири се концентричних кругова. Ту је,
тај кашаљ –тамо, што се не стишава,
да опомене Оца или Дух, што је исто,
на пролазност славе која лишава
Душу просветљења, као Мефисто.
Толико има немара. Све је већи и већи
слој преко свега Последње прашине.
Јанус, Мефисто, Групулекс не сањају о срећи.
Они у мраку производе, не прогрес – аршине
по којима се гомила струготина, брда прашине.
Слепи мишеви, ђубриште, град, шљака, мрак,
крпе, паукови, каросерије, зарђале машине,
отпад : Епоха крпе. Проћелави Групулекс носи фрак
Доктора Фауста, директора познате фирме,
опсенарске. ФАБРИКА ЛУТАКА је радионица чини.
Тај кашаљ (тамо, у дечијој соби), овде је феномен.
Ко понор скрива одгонетку судбине у дубини.
Нешто се у мом животу завршило?
Нешто, као кашаљ, тек, започиње?
Неискорењиве, као пиревина,
стрепња и туга, као прво иње,
прекриле су досадашњи живот – сто,
откривши почетак и хиљаду других
почетака. Поклоњено ми је, Боже,
зар, све што, ма где, ма кад, изгубих?
Неуспех и неправда су изазов.
Тај кашаљ мачји није, ни дечији
више није. То је карика пукла,
хир кратковидих, ипак, нечији :
слика профитерских односа. Висинска скала.
Тај кашаљ већ одавно није оно
што се већ дуже време чини. Будала –
ма, све чешће, све више – монотоно –
безвољно чак хијерархију харамбаша, потура,
и хаос мрачних Складишта –
не проћелави Господин Групулекс,
већ његова ФАБРИКА ЛУТАКА (освојена пландишта).
Није га, дакле, поручио Господин Групулекс
(погрешна је полазна премиса).
Тај кашаљ – тамо – низ нерасветљених тренутака
покушава да, о в д е, судбином држи изблиза.
Тај кашаљ неће да поштеди ни Оца ни Сина,
ни брата, друга, пријатеља. Ни дете, ни фрак.
Ко мисао, тај кашаљ пробија кроз време,
кроз кости, ко рендгенски зрак. ..





2

(1994)

  1.  Где се стало? Може ли поглед
  2. обухватити минуле месеце?
  3. Колико је попушено дувана?
  4. Колико изгубљених дана,
  5. ноћи? Због чега? Где се накупило
  6. више : у оклевању или у шпаркасама деце?
  7. Прерано је сазрело грожђе – пре
  8. од искуства – унутрашњег воћа.
  9. Није ли била боља од залетања
  10. и свих слабости – самоћа?
  11. Шта то спутава Дух?
  12. Шта то на тавану чангрља?
  13. Неред? (Неред је ближе животу. )
  14. Ред? Чежња за њим према гробљу срља.

(Крстовдан, уторак, 27. септембар 1994)

3

(Нестрпљење)

  1. Не могу више да чекам трећег миша,
  2. нек’ ствар сврше лонац, чачкалица (замка).
  3. Магла навире одоздо; ромиња киша.
  4. За шта да се ухвати човек? Све је, као сламка,
  5. танко, крто, полутруло. Све се кида.
  6. Све што ме везује – за шта? Таму
  7. поткровља? Кукурикање петлова? Дрвљаник?
  8. Бедне људе? Увеличане слике у раму?
  9. Кида се тамо где је најтање.
  10. Па ипак, то кидање оклева, још и још,
  11. ко онај трећи миш, ко песник чије
  12. стихове прима уреднички кош.
  13. Не могу да чекам. Нек’ почне кидање,
  14. незадрживо и болно, као ридање. . .

(16 – 23. октобар 1994)

МОТИВ : НЕПОЗНАТО ; ЦЕРЕМОШЊА

Издвојено

Ознаке

1
Светлост и ветар су ме водили, ветар и даљина,
светлост што обасјала је брегове као пулт
абажур. Светлост светова ишчезлих.
Сахрањени су многи богови, не и Култ
бршљена, девица, краљица. Друкчије је, сада.
Мање се воле људи. Између њих су страшне границе.
Као Аполон Марсију, одрао је сељак сељака.
Србин Србина. Ко гаврани, црне се свеже оранице.
О песничком песимизму и српском убилачком
пориву, нема написана ваљана ни страница.
Нико се овде још није усудио на дубоко орање.
Шуме боље памте, урвине, пећине. Ферије
летње не води младе истраживаче преко граница
Уплашен коњ боље разуме шумске мистерије,
од научника. Понори времена нису прерије
по којима ловац кога води пре морање
него инстикт, искра, може да лови помоћу
замки ретке врсте. – Дубоко орање
је напорна работа за искуснију сорту ратара
орних. Сневачи су ту и тамо, упорно лове
и кад не сањају. Вежбајући филигранску вештину златара.
Понекима род богати облаци донесу – снове.
У сновима је све записано, у слојевима једних
преко других. Сањање је стругање површине.
Тумачење фрагмената чудовишних, наиглед безвредних,
није за оног који се пита : Да ли ја имам моћи
за то? Упутство долази из дубине,
из распрскавања звезда репатица, ноћи.


 
 
2
Светлост и ветар су ме повели, и бљескање,
слапови водопада, пенушав ток, емоција, лист
горуна, дивље крушке, грмани, мирис бачије.
Колоне мрава, поворке мртвих, невидљивих, чист
ваздух, стене беле као млеко, и боје птичијег
измета. Висинска разлика, очи мачије, другачије.
Да нестанем, као поток, што увире, усред забрана
заборављеног од пастира, Влаха, Срба, ничијег,
не бих жалио. Да се стропоштам низ литицу
у друштву облака у поноре без дна, смарагда,
да допрем до духова Хиперборејаца, Келта,
Трибала, Трачана, Сербала – до самог ада.
Светлост ме је повела према суштинском кланцу.
Мене, последњу карику у бескрајном ланцу…

 

 

 

 

 

 

ВАШАР У АВГУСТУ

Издвојено

Ознаке


Привиђа ми се дуго топло лето, спрудови,
и газ на Пеку, простран, испод Јелењске стене.
Јата гусака и пловака што се беле као лабудови.
Запрежна кола сељака из Доњег Звижда. Успомене
давне и нејасне слатке су као парче бундеве
куване у пекмезу од пожегаче.
Слатке су као кришка лимуна, листић резеде.
На ове призоре се упорно и стрпљиво каче
понека врба, кукурузи, јабланови, острва речна,
ракита; непрегледни сточни пијац, багремови.
Вечност је у теби, реко бистра, вечна.
У твојој матици, што усисава сенке, врбе,
диње пукле, лубенице, атове, волове, овнове,
Влахе, Цигане, Мађаре, Шиптаре и Србе…
 
 
1
Вашар је књига као библија, од хиљаду страница.
Камаре лубеница, диња; кобасице на жару,
и шатре, гомила која врви, и иде преко граница
где после пар корака преврши мера дару,
где је лице непознатог, јуродивог, податак,
који се у дну малог мозга урезује.
Призори надреални – атак на машту, додатак
је на крају лета који се не опорезује.
Жуто, зелено, црвено, бело као одблесак
светлости са леда, из пећина, у шавољима.
Лелујају паунова пера, рајске очи, огледалца,
док неког бившег кнеза прати тресак
не громова ( одавно су умукли) , циганске
плех – музике, и неми поглед радозналца…
 
 
2
Сусрео сам те на таквом једном вашару
неочекивано, Лепотице. Сусрет случајан, али љубав није.
Ћутала си као девојке из ових крајева, зашто?
Шта твоје срце, голубице залутала, крије?
Твоје сјајно око говорило је речитије
од ма које речи. Одавало је твоју тајну.
У грчу особењака, у вашарској вреви,
уронио сам у твој поглед, као у бескрајну
бразду на небу! Није овај вашар резерват Кеније.
Никога усред њега не растргоше лавови.
Не бој се : нисам ни јуродиви, ни геније.
Макнимо се од циркуса, калеидоскопа, рике
слонова и тигрова низ обалу : нека нас сутон
понесе према клисури, као на Дрини сплавови…
 
 
3
Љубав је чудо. Не трик хипнотизера.
Нека нас поведе до сребрних фонтана. Фонтана из снова.
Где месечина пршти, као млаз драгуља.
Пођимо уз брег иза вашара, до крова
планине. Где се видик , као црна лепеза, шири.
Да вечерамо раскош спрам ведрог ноћног неба
Пену и валове облака, брегове у даљини,
мирис диња и врбене – уместо соли и хлеба
Густа крошња ноћног неба августа мени прија
више од бозе, оранжаде, клакера, пива.
На висини пенуша дивља перуника, душа
девојачка. Не бој се, мојих осећања, валова
и пене. Кад нас обузме љубавна стихија,
неће нас однети даље од плетива
наших најдубљих чежња, снова и тренутака!
Пођимо спрудовима, вођени током речним,
сенкама ноћних облака, чврстином белутака,
спојени везама непролазним, вечним.
Љиљане бели, крине снежни, загонетно женство!
Дивна загонетко – од главе до пете!
Бог нам је послао Лепоту и Савршенство
да је пригрлимо грчевито ко мајку дете!
Волим те, иако тек окрзнух обрис твога лика.
Бежи, од љубави не можеш побећи.
Не бој се – љубави. Не знам твоје име,
као ни ти моје.Повлачење је проклетство песника.
Стићи ће те до краја јесени, до краја зиме.
Јер заветовани смо љубавној срећи…
 
 
 
4
Моја сестра – чудо, љубав никад не узмиче.
Смисао љубави није узети него целог себе дати.
Љубави никад једна на другу не личе;
у сваког је рођеног усадила мати
рођењем вечну искру. Будала и оклевало – пати.
Бог је послао смртнима срећу на дар, радост.
Мит љубави је неисцрпан, његову линију
исцртава у бескрај свака младост.
Растанак је бесмислица и делује тако чудно:
зар смо сасвим равнодушни према искри
нежној? Зар је све варка и узалудно?
Зашто не одговараш на моја писма? Реци
истину, суочи се са језиком што из дубине извире,
па онда умукни и кроз пустош своју, теци!…

 

 

 

 

 

Преображење

Издвојено

Ознаке

Зар да пред Будућношћу лаже и крије?
Зашто? Све је то довољно далеко од строге
свести, истинољубиве – од Дрвене Марије.
Срце ме вуче изван стега, у вртлоге.
У прожимања садашњег, прошлог и будућег.
Тиранија парохија једнака је калупу сваке тираније.
Велики су овде тобож велики, због немогућег
ретардираног културног монопола бораније.
Пре ће устати из својих некропола Келти
са висова хомољских – Малог и Великог Врања.
Него што ће се сетити претходних знања,
древних, изгубљених. До превирања
ће доћи овде прекасно, кад се помере кости
мртвих : јер жив песник се на њих ослања…

 

ДРВЕНА МАРИЈА 2

Издвојено

Ознаке

II
 
Дрво се на дрво наслања, а песник на песника.
Кућни праг је највиша планина.
Жива традиција се пржи и топи
уз пусто турско и лумперајке бараба ко сланина.
Барабар : распоп, учитељ, активиста,
ратни ветеран, афежејке, лажни песник и будала.
Тако ми земље која ме је дала
и која ће ме радовати, ровашена али иста.
Видео сам у лавиринтима чаробним
Ресавске пећине вилу, месечеве пејсаже, фатум
и одгонетку ишчезлих ризница и племена.
Живи су мртви, а мртви су живи чувари
Искона; и стражаре на врху планинског слемена.
Кад их угледаш, Дрвена Маријо, тај памти датум!
 
1
 
Сад славе песнике који патетично паламуде.
Који су пристали на заверу и на лажи.
Косе их чим се отрезне и зажуте
рутински као сазрело поље ражи.
Кидање живе традиције није кидање
линије бола! До времена састављања и раста
протећи ће многе воде, многе године.
Можда онда неће бити овде ни два храста?
И један је довољан, једно посвећено дрво,
да надрасте коров и коприве , паветину.
У сваком гнезду има по једно кукавичје јаје.
Моравском долином са врха Јухора
не језде црни коњаници. Аветину
ћеш угледати испред свога прага. И аждаје.
 
2
 
Не бој се, Дрвена Маријо, чудовишта
епохе, неверних пријатеља и неверних жена.
Упецани су глупо и лако , халапљиви,
прутом врбовим, лесковим, или од клена.
Ма колико да све ово траје, па и кад се чини
да је дуготрајно, да му је висока цена,
помисли : то је бал вампира на месечини
који има свој рок као и месечева мена.
Не урањај у то непрегледно шипражје
песника, што су у ступицу издавача улетели,
јер је висок тираж средство вражје.
Ниско су пали сви који су високо летели.
Мељу их у фино брашно млинови страсти,
немилосрдни млинови времена, близина власти…


 
3
 
Доћиће брзо – ма колико споро изгледало – столеће
наредно, као што је увек долазило.
Далека Будућност мени срдачан поздрав шаље.
Зар да тугујем што ми је моје доба језик исплазило?
Ех, дериште, парохијално, неваспитано…Ех, ех.
Ни на шта ја не чекам, све на мене чека.
Безбожно се церека булумента провинцијална. Смех
њихов се разлеже слепим сокацима. Далека,
али више не сасвим толико далека уметност
будућности, као заљубљена девојка, мени се смеши.
Одлазећи испод високих јабланова високом скалом
у сутон пепељиви. Она ништа сада не може да реши;
јер је као фатаморагана; ни да утеши.
Вратиће се истом високом обалом…
 
4
 
Дрвена Маријо, теби је дато у наговештају малом
давно, у клокоту потајнице што се подиже из дубина,
да призовеш из региона недоступних све фатаморгане
као бродови прекоокеански јата галебова и делфина.
Плаво, плаво, плаво! Гробље на брегу камено, бајно.
Ви сте предивне, литице! Понекад, и врховни Творац,
уме да се заборави и преруши с пролећа као букова
шума, или око Поклада, као месни – брадорац.
Погачо од пепела замешаног мастилом,
што се румениш испод бакарног сача :
друге су мисли у мојој глави! Друга ме језа такла.
Вечерња магло, обавиј ми својом свилом
главу и очи натечене од лепоте и плача.
Да гледам унутра, у кругове Пакла…


 
 
5
 
Виски, кафа и пиво; европска интелектуална
јавност. Вистан Хју Одн : духовни отпор свету.
Новинске патке и буве. Клима ментална
се погоршава, и подстиче малодушност, сету.
Тужно је кад се читалац упознаје се нечијом
поезијом тек после смрти аутора.
Песничко искуство расте с дечијом
наивношћу ; и нема тутора.
Нико ме није натерао да пишем песме.
Писао сам дуга писма, Будућности, из гроба.
Обраћао сам се себи, анђелима, непознматима, не стоци!
Не бојим се. Случај Комедијант преузима улогу
Бога понекад кад таласи прете да поруку у боци
разбију у парампарчад и униште…
 
*
 
Нисам имао амбиција ни падова попут чувене
послератне песничке Тројке, прилагођене, канонизоване.
Религија паса формира временом надувене,
сујетне, стубове од песка. Високо стилизоване.
Умови им се не преливају преко граница. Савршеног дела.
Срећни су – мимоишли су свој задатак, дар, и себе.
Красе их већ Изабрана, сабрана и друга (не)дела.
Осуђени су на Успех, не, Боже, на Тебе!
Величина не почиње од њих, од прекинутих нити.
Осуђени су на ишчезавање, заборав, пресуду Краја.
То што су радили као уредници, нису ни бандити.
Не, не варам се; није то моја уобразиља!
У мутном времену подметнути су вешто из логора,
из мрачних подрума, полусвета, куфераша, ко кукавичја јаја…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ДРВЕНА МАРИЈА 1

Издвојено

Ознаке

(Увод у разлучење Душе)

 
Аугустину Ујевићу или Јовану Дучићу
тзв. наследници, следбеници – савременици,
купљени јефтино, дорасли нису,
ни у најбољим тренуцима, на граници
својих бунила и булажњења, серија
које плаћени критичари хвале, као висока
достигнућа. Имитаторских таписерија
има превише, као и површних оцена, „од ока“.
Кад мекећу, не мекећу као јаре.
Свак би да буде херцеговачка коза, прва.
Прозрео сам све фарисеје, прозелите и јајаре.
Свак би да буде принц, рецимо, принц ватре.
Има пламена у њима; забавни би били испод шатре
вашарске, док горе споро као сирова дрва…
 
 
*
Са таквима се никада поредити не бих
ни хтео ни могао. Ни жив, ни покојан.
Наступају као крдо коза, дакако.
Пробијајући се испод жита, као опојан
мирис граора. Скрити, спремни на опачине,
или као змије у зрелом овсу, на ујед.
Зар никог нема да им проспе кофу сплачине
у лице, на главу? Док заводе свој „ред“?
Свему су се прилагодили. Једу говна
када то по навици чине крда, већина.
Титоисти су данас, монархисти сутра.
Том соју завичај је : не Александрија – пећина.
Јуче су денуцирали, газили кога стигну.
Демократе ће постати преко ноћи, сутра.
 
 
**
Дрчни су то потомци анатемисаних фарисеја
и књижевника. Син Божји жигосао је ту сорту.
Бог није дао да нас епоха безбожна помеша и
стрпа у исти лонац и реторту!
Дорастао им нико није ко се није кувао
и крчкао у пакленој смоли наметног века.
Ништа их суштински не може променити,
ни катастрофа. Нема им лека…
Није им урођена то црта, већ стечена,
као у јаничара. (Злоба, сујета; савршена мимикрија.)
То је врста печена жива, и допечена!
У поређењу са њом је сваки песник, што ниче
самоникло на маргини, унапред осуђен да буде
прецртан потезом пера. Или Дрвена Марија…
 
 
I
Поезија је – роса, кроз коју у јунско свитање бос
опрезно гаси риболовац, коме је жеђ ноћна непца
осушила ко пелене поветарац. Скакуће као црни кос
и спотиче се о сваки бисер, попут слепца.
Форма таквога не сапиње; мадригал, балада, сонет.
Форма је корито којим тече златна магма.
Без главе и без репа, мртво, без ње је. Вагонет
испао из шина. Вашар идиота, идиома и синтагма!
Хладовину је створио Бог, анђели росу
после сушне деценије, помора, катаклизме.
Лубеница у изворчићу леденом је – лек.
Кроз пустињу пуну поскока риболовац је
сигурнији кад оштар шљунак газе гумене чизме.
Осануо је, као шумски поточић, златни Пек…
 
 
1
 
На сувој грани на тополи на самој обали
веверица послује чило, не као људи пристигли на кулук.
Први ју је спазио брат седећи, под старим
дудом. Пушећи. Поздравио је шапатом: – Муштулук!
Довела нас је овамо, јуче, прекјуче, брига
и беспарица : ко би други? Предстојећа јесен, зима?
Не бекство од града, његових интрига.
Ливада је исушена ко кожа свињска, блесковима.
Дивље трешње, белошљиве, вишње и ораси –
опада бакарно лишће, пре Преображења.
Између топола сува стабла црних јова, као монаси.
Зар смо ми криви, што смо дрвосече, сиромаси?
Дуго топло лето врбак у Сахару мења.
Призори пустињски. На јод миришу ораси…
 
2
 
Тишина је дубока као вир бара, језера.
Она нас је дочекала. Струготина. Гуштерице.
И веверица на канадској тополи, раноранилица,
што шапицама крцка. – Добро јутро, веверице!
И растужује и лечи, и плаши, ко змијски реп
човека, све оно што га прати, што не зна.
Све оно са чиме је дошао, ни ружан ни леп.
Живот је, као године празне. Судбина језна.
Физички рад проветрава тело и дух.
Када се обара стара јова на обали,
треба, поред искуства, памети и – фини слух.
Ђаво се у сенци анђела крије и мота
обалом, и у трену непажње зграби
мач – сечиво моторне пиле попут скота…


 
3
 
Не пада увек стабло по плану на ону страну
ни код најискуснијих дрвосеча
на коју је најбоље. Сваки застој подстиче муку, жеђ.
Јова пуца друкчије, беља од креча,
не као гипс бела, ни као стакло, ни као глеђ.
Кад љосне свом дужином преко реке –
реком потече песак, лишће, лита, као цеђ.
Вода понесе акорде ломљаве, узвика, јеке.
Јеге има своју арију, секира исто (кресање ступова).
Подметање палија, скок у оделу у вир – исто.
Ђаво није створио сродство крвно!
Зар он да помогне човеку, кад направи брвно
у трену преко реке? То се нашалио његов
газда, послодавац, естета, Доктор Мефисто…
 
4
 
Дангуба је душманин. Леност је – порок!
Боли трн у прсту, као суша, осека, неимање.
Никад се неће родити у градовима пророк.
Већ тамо где су јазови у души, закрчили реку, као грање
срушене јове. Густиш лепљивих листова јове,
густиш огромне, дремљиве, срушене крошње.
Што је за собом повукла и повила вита стабла
дивљих топола, чији се листови цере као мошње!
– Баздисасмо од жеђи; дај дреновину, исцеди воду!
У баштенским бунарима у дубини је ледена.
Мирише, ако се добро не испумпа, на уље и муљ.
Башта је једина слика и прилика оаза
пустињских. (Свака је мука упредена
и боли потмуло, као проваљени жуљ!)
 
5
 
Нема ни путањице ни пречице!
Зарасле су трњем, трњином; пепелом. Гар
стрњика пољем тече као ужарена магма.
Бог је све препреке послао на дар
Дрвеној Марији, да њено очајање,
пустош, помор, распукло тле,
сабље кукуруза, пожар неба, пређу у бело усијање
и да додирну дно пакла, не сезоне – епохе зле.
Ручицом баштенског шмрка управља ђаво,
па чека згодан трен да водоношу опаучи
по носу, по зубима, по обрви.
Јер он је створен да из анђелове сенке мучи.
У облаку прашине на потеском путу,
он је у заседи, у башти. У шипражју врви…
 
6
 
Чувај се овог броја, Дрвена Маријо, сестро,
брате, оче, суседе, побратиме, куме.
Јер то је његов број. Печат којим оверава.
Чељуст којом растрже попут вука или пуме.
Чувај се овог броја, као невидљиве мреже Удбине.
Дрвена Маријо, не можемо из сопствене коже.
Нити се још ико одупро силама судбине.
Црпимо из дубине покоравајући јој се, Боже.
Осе, мрави, муве – све привлачи сласт.
Змија уз обалу личи на жиле јова.
Крушка је израсла на месту где беше храст.
Ужаси; жеђ оса, пчела, мува; вир снова
младића и стараца. Све то садржи његов број
и свуд се шири његова власт…
 
7
 
Куда ме водиш, Дрвена Маријо, ћутке,
кроз пустињу поља, и ливаде роштиљом ровашене?
Обрве су нам натекле, као и, од жеђи, усне,
водом из дубоких древних бара наквашене.
Седам големих јова срушише се у зелен вир,
као и њихов вршњак, дугајлија, ХХ век.
Разлио се реком бензин, а не мир.
Јоргованске мрље плове низ Пек.
У вечност тече и Пек, ко Гвадалкивир.
Ко хоће да упозна узбуђења, славу наличја,
нека одмах крене на непрестани пир
малограђана. Душегубаца. Бездушника финих.
Сваком је од њих завичај, масан, слеп,
качица, као заборављени црвљиви сир…


 
8
 
До Краја Пруге, Водоторња, сећам се,
упекла псећа звезда, као 1942- ге. Пакао!
Пустош суше и авет ругобе, глади, пропадања.
– Ко је од њих, одиста, измакао?
Песник усамљени, под брегом, под сводовима
дрвећа, сенки? Ни коњића, ни вочића…
Прескаче мрцине по макадаму, колоне мрава,
као пресахло корито шумског поточића.
Жури ли до изворчића непресахлих, са водом
зеленом, хладном, да тамо забележи у нотес
у хладу горуна шапат бисерних капи?
Негде се у даљини, на северу, иза брегова
упалило нешто : дим се до неба вије.
Шума? Складиште? Насеље? Или само потес?…
 
 
9
 
Сутоне, спасу! тек сада могу
да направим нормалан корак,
ма он био погрешан и горак!
Ко се овде још обраћа Богу?
Сиромашни обед. И конфузне вести.
Зрикавци, ко народ, зричу орно.
Мрав на столу сиса сласт из крушке,
ко пчеле и осе, до смркавања упорно.
И лишће бршљана је свело.
Собе се зноје; напољу би било
угодније преспавати, као одметник,
под ведрим небом. Хлади чело
дашак свежине. Сутоне, Спасу!
Кресни, ко удар кремена о огњило!
 
10
 
Цвет на вампира личи,
нарогушио се у мраку,
као у каквој причи –
костур у фраку.
Зрикавици упорно зричу.
Од сутона до свитања зричу.
Сви овде сањају мртвим сном.
Азбуку слободе још не сричу
чак ни листови оскоруше, нико!
Где је слобода? Где је љубав?
Зрикавци је, ипак, не зричу.
Схватих сву дубину лажи и апсурда.
Част, понос, слобода, поветарц
слути, негде другде ничу…

 


 
11
 
Више има , не сумњам, мрава
од народа који се с душом бори.
И на крају опаког века ишчезава
горећи као сасушена трава.
Није овај народ могао да сроза
један човек ( чизма Ј. Броза).
Нит га може истребити туберкулоза,
сида, већ унутрашњи расцеп – гроза.
Нити овај народ може спасити
Вођа, рат, ратна привреда.
Овај ће се народ усправити или угасити
кад сву дубину свог усуда спозна.
Кад га притисну глад и беда,
сва проклетства и коб грозна…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Мајстори

Издвојено

Ознаке

1
 
Само је још један од старих мајстора
преостао, и каже : “ Пиши, сликај, ради неуморно,
и не секирај се; видећеш, отимаће се о тебе…“
Они што долазе? Друштво спорно, на прегнуће орно?
На вашару у августу , у магновењу, претрнух
кад угледах очи једне као пред хусарима.
Чега се поплаших? Сусрета? Лепоте.
Да ће припасти разбојницима, гусарима?
Не, не бојим се војске, поручника ни генерала.
Ни ратова; они су, на жалост породили,
све оно што су овде дуга раздобља
и непризнати генији стрпљиво оплодили.
Обнова или наставак покиданих нити
не долази од полета, завичаја, већ из гробља…
 
2
 
Шта овде значи : постојати, бити?
Нека се ни у шта не петљају вечни шегрти.
Њих је одувек било и биће више
од пепела, струготине, мутивода и смрти.
Вечним шегртима је старешина не Мајстор
стари, већ пробисвет – Велики Ћопави Шегрт.
Он је успоставио Ред, кога се они држе
као пијани плота. Пореметиће све Смрт.
Смрт ће довести много тога у право стање.
Не бојим се Хераклитове реке, чак ни лудила.
Вечна љубав и пролазност су моје имање.
Узалуд ме је околина, фамилија, судбина кудила.
Уметност је жртва, што највишем тежи.
Лепота вечно и пролазно држи у равнотежи…

Вашари Хипербореје

Издвојено

Ознаке

Србијом уздуж и попреко. Нове лагуне (мај 2014, фотодокументација Заветине)

Србијом уздуж и попреко. Нове лагуне (мај 2014, фотодокументација Заветине)

1
Циркус. Салвадор Дали. Пикасо. Циганке.
Лавови. Леопарди. Тигрови. Фолклор.
Књижевни .Провинцијски песници. Шекспир.
Рингишпил векова се врти. Томас Мор,
Еразмо Ротердамски, Аристотел.
Љермонтов; новинар, читалац и писац;
све се то слегло у оближњи мотел,
где банку држи невидљив доушник, Лисац.
 
Циркус. Векова. Еспап изложен блиста
као лицидерских срца низ, кожа
уштављена, ужад ; багра иста,
копрца се и даље траје, као глиста
пресечена на двоје. Чувај их се,
као тек наоштреног реза ножа!
2
Немам ничега што могу да продам!
Нити има ичег што могу да купим.
Илузије, да; не осваја се слобода
са оваквима, друштвом глупим!
Љермонтов је премлад и нагао;
између Шекспира и будућег је одстојање.
Само са њим укорак може се прећи
овај вашар и ово срање кроз густо грање!
Јер нема тачнијег описа, сочнијег,
за овај прогрес, гунгулу, двадесети век.
Трећина света је слободна (?),
трећина на путу према слободи тек.
Остали тону у добровољно ропство,
као у измаглицу у сутон Пек…
3
Штедише од колевке па до гроба,
Швајцарци! Нек покушају да држе курс
о кључу америчког или светског успеха
онима које превози овамо „Југотурс“.
Повест Неуспеха има жилаво корење.
Песницима, што љубе у скуте душмане,
треба доделити као оном маторцу, ордење.
Локално поднебље има своје вечне Бушмане.
Све ту може, сем да неко о битном шушне.
Диван је ово и добро осигуран свет, срећа
би било да нестане у неповрат.
Чувају га мрак и помрчина, фурије бездушне.
Шекспира , да је, заиста, наш савременик, брат,
подстакла би ова наша (само наша?) несрећа.
4
Не Лорку. Ни Пикаса. Ни Далија.
На другом су се жару пекли, не на оном
на ком Данте, Рембрант, Ђото.
Више је укуса и истине у дрву лимуновом,
но у кори епохе коју познати мото,
сажет у неколико речи, што красе,
новопагане Србе, Бугаре, Цигане и Влахе :
У се, на се и пода се!
Сребрни цар је узалуд овамо доводио Јелине.
Гладијаторе. Римљане. Трачане.
Сасе. Турке, Ђурђијанце, Јевреје.
Ове су покрајине запуштене, уврачане.
Свака је стопа нађубрена балегом миленијума
сасушеном ветровима Хипербореје.


5
Свака је стопа – не слути Европа – бубањ
који би могао да одјекне, и одјекује,
кад на њега нагази папак срне, фазан, лист
опали. Овде је суђено да векује
древних мелодија рудник неисцрпни, чудесан.
Сребрни цар је једини прави император.
Рођен у забитом селу, он се са слугама
споразумевао куцањем. Није оратор.
Није дошао на овај вашар једино он!
Или можда јесте, али прерушен у ковача?
Не привлачи га укус мекика и пљескавица,
јагњетине и прасетине румене месних тровача.
Мудрији је од славних песника, црва у сиру.
Царује у потопљеном руднику, тамном виру.
6
Сав је суштина Сребрни цар, заборав
у коме се самородно злато једино купа.
Шекспира овде чека неисцрпан рудник;
музиканте и шпекуланте, светина глупа.
Те воде што из потопљених окана извиру
знају да о важним стварима овде – ни мукајет.
И Шекспира ће, на крају света, овде
збунити контраст, као залутале Тамни вилајет.
Са онима који умиру све истине не умиру.
Вода је научила преносећи светлост свећа
с овог на онај свет науке древне смисао.
Шетајући у сутон испод високог дрвећа,
брестова, топола, јабланова, јова,
пуним сам плућима свежину удисао.


7
Док сам се пробијао кроз густину снова,
као кроз вашар, или кроз пљусак летњи, покисао,
док сам под неким наслоном писао, цртао,
бележио – ја нисам узалуд писао.
Пробијајући се кроз заборављено, кроз шипражје,
кроз детаље густе као медно саће,
савлађивао сам препреке многе, вражје,
верујући, ко они што припремају даће,
да сам сав тренутак, и сав трепет струне
оне виолине што је спојена тајно
са оркестрима у космосу,
са оркестрима што свирају бескрајно,
и онда када нас грана у мраку ниска
или песница доушника и фурије млатне по носу…

Хамлет и Офелија

Издвојено

Ознаке

I

Сумњај у све : у живот, у стихове,

у моћ расковника, у будућност своју,

сумњај у завере, обећања, у године ове,

али у љубав никад не посумњај моју!

Зар да занеме уста моја, као увело цвеће

које си ми поклонила насред ћуприје?

Мрак се увукао у мене да би побелео од среће.

Никада нисам волео – роспије!

Јоргован и сутон мора да су близанци.

Не пренемажи се, не скрећи поглед, Ника.

Водичи мечака и облаци су – одрпанци,

штићеници ујдурми, страшних виновника…


Уснула лепотица (снимак Мир. Соколовић)II

Не слушај што мисле и говоре о мени.

Мој отац није мој отац; мој отац је далеко.

Моја је душа ломнија од кристала.

Нека ти река каже ко сам. Реци јој, реко!

Заборави речи трговаца, занатлија, мурије.

Предрасуда је гвозден оков око срца.

Боли као огреботине, или око курије.

Кажу да сам луда : синови живог мрца,

и исто понављају сви остали – фурије,

што овим тлом миле као мрави.

Ја сам одувек био нешто друго

и друкчије, срма, роса у трави…

*

Гаврани на речном спруду, а по насељима

сујетни и празни људи черече Сина Божијег, Бога.

Двадесети век је сливник свега и свачега.

Начинио је буњиште од развоја мога…

Зар у томе веку живим? Зар не у срцу, у дубини?

То је најбољи начин да упознам дубоку сету.

Шта бих хтео? Зар да неко буде сличан мени,

одбачен, прокажен, распет, ма где било у свету?…

Надиру године зле и пуца одбрамбени зид

наше душе, нашег прибирања, наше тврђаве.

Ово је време зла и страве која ће самлети

све. Јер овај век као да је створен за рђаве.

Мртав је, тврде Бог. Милионе је мимоишла

подношљивија судбина, обична људска срећа.

Антибог се одомаћио, опак, суров, себичан.

Врећа која нема дна, закрпљена врећа.

На урођенички самоубилачки порив,

о, како се накалемила лепо ујдурма

белосветских лажова : па рађа

неукусним плодовима и блиста као бурма!

КРАТКА БИОГРАФИЈА БОРЕ МИШЉЕНОВИЋА (1919-1977)

Издвојено

Ознаке


  • Рођен у Босиљковцу, на крају првог светског рата, као прво мушко дете у угледној и богатој фамилији Мишљеновића, у чију је кућу долазио као драги гост председник владе Краљевине Југославије Војислав Маринковић (који је први пут биран и изабран за народног посланика у срезу Звишком, захваљујући, пре свега неоспорном утицају и ангажовању Павла Мишљеновића, писара и деловође општине Босиљковац, деде Боре Мишљеновића), Бора Мишљеновић је, према жељама ПАТЕР ФАМИЛИАСА, требало да заврши гимназију, а затим правни факултет, и постане судија, адвокат или високи државни чиновник. Гимназију је учио у Великом Градишту, Пожаревцу и Београду. У Београду је становао, прво, код свога кума Петра Пековића, родом из Кучева, новинара, осуђиваног због субверзивне комунистичке делатности и протериваног из Београда у место рођења. Уз свога кума Бора Мишљеновић је већ као гимназијалац ушао у домаће и интернационално комунистичко подземље и почео да пише прве стихове, а због једне песме (објављене у гимназијском листу) искључен је из гимназије и на кратко прекинуо школовање. Уз помоћ београдских веза његовог деде, поново је уписан после годину и по дана у трећи разред. Станује у Балканској улици у стану лепе младе удовице Рускиње Наташе Јакушев са њеном ћерком из другог брака, иначе ближом рођаком босиљковачког попа Николаја Јакушева. (Они су доспели у Београд из Константинопоља двадесетих година, из Врангелове евакуације.)

Београд напушта после окупације Југославије и првих стрељања (међу жртвама је и Мишљеновићев кум, новинар и комуниста Петар Пековић), и враћа се у родно место, Босиљковац. Заједно са својим земљаком Бакарелом Њагојевићем успева да избегне одлазак у немачко заробљеништво. Ради на рашчишћавању бомбардованог Београда.

Када се средином лета поново враћа у родно место, не приступа партизанском одреду, иако је штаб тог одреда у његовој кући, тј. у ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ, али извршава неке задатке које му поверавају. После пропасти партизанског устанка, ради као „позадински радник“ и успешно се крије. Иако му партизани ликвидирају оца, он са њима сарађује илегално, све док га четници не мобилишу у пролеће 1944. године. У јесен исте године, прикључује се првим руским јединицама заједно са својим пријатељом Властимиром Петровићем из Каоне и учествује у ослобођењу Београда.

Матурира у униформи и завршава новинарски курс. Ради све до краја 1948. године као новинар. Дружи се највише (поред осталих) са Властимиром Петровићем и капетаном Жарком Жујом, који је пре рата радио као физички радник на изградњи пруге Пожаревац – Кучево, а затим као слуга у кафани његовог деде. Станује опет у Балканској улици, у стану покојне Наташе Јакушев (коју је Гестапо стрељао 1943.године), са Наташином ћерком Тањом, чији је муж погинуо у првим борбама на Сремском фронту. Намерава да се жени са Тањом. У то време већ почињу хапшења, ухапшен је Властимир Петровић. Једне ноћи дошли су и по Бору Мишљеновића и одвели га, запретивши Тањи да држи језик за зубима и да заувек заборави Б. Мишљеновића. Када се 1954. године вратио у Босиљковац на празник Духова (неколико недеља после трагичне смрти свога деде Павла Мишљеновића), затекао је пусту кућу. Радио је неко време као библиотекар, архивар, али је углавном живео од закупа на земљу коју је наследио од свог покојног деде. Водио је роковнике из дана у дан, онако за себе – стотинак свесака, а у његовој рукописној заоставштини коју чува његов сестрић, Филип Сенковић (професор књижевности) сачуване су „МАГАЦИНСКА КЊИГА“ (око 28 табака) и „ФАНТАЗМАГОРИЈА“ (око 10 табака; забележен сан који је Б. Мишљеновић сањао 28/29.децембра 1976. године).

Б. Мишљеновић се никада није женио и умро је као последњи мушки изданак породице Мишљеновић почетком зиме 1977. године.

Овде се, први пут, објављује д е о Мишљеновићевих стихова, преузетих из његовог роковника за 1971. годину, под насловом КРАЉ ХОМОЉА (Флора де ла мунће). Савремена поезија коју је Мишљеновић читао, пратио, нарочито њена авангарда, одбијала га је као и свака друга индустрија „која производи само прототипове, а никако да се реши да серијски производи, за људе“. Гогољ, Достојевски, Блок и Пастернак, и уопште писци независне деструктивне словенске књижевности, одувек су му били привлачнији од американизма. Фолклор североисточне Србије (Звижда, Хомоља, Ртња, Кривог Вира) привлачио га је снагом магнета. Био је опседнут мистеријама и митом. Што је било добро, јер у миту има нешто што га свагда чини актуелним, као „неку пространу форму и структуру, која може да отелови најосновније црте човекова мишљења и друштвеног понашања, као и уметничке праксе“. Анализа структуре мита упућује на етнологију и књижевност, будући да су оне „започеле на особен начин узајамно да делују“. („Књижевност је генетски повезана с митологијом преко фолклора; нарочито приповедна књижевност“, сматра Мелетински.)

Негде на средини Роковника за 1971. годину (свеска картонских корица формата А4, око 200 листова) залепљена је новинска фотографија ПЕТОРО БРАЋЕ. То су пет једнаких храстова лужњака, који имају најмање сто година, високи су петнаестак метара, а њихове здружене крошње шире хлад у пречнику од двадесет метара. Пре више од једног века Кораћичанин Љубомир Лазић у својој ливади пуној трња поломио је у парампарчад косу о један храст, ливаду је одмах продао Живојину Митровићу који је стрпљиво искрчио трње, а затим је на гомилу скупљао жир и њиме хранио свиње. Из гомиле жира изникло је пет малих храстова. Брижљиво их је чувао, а касније су то чинили и његови синови Радомир и Тихомир и три праунука од којих је најстаријем Витомиру, приликом деобе припала ливада с ПЕТОРО БРАЋЕ. Б. Мишљеновић је на првом празном листу написао крупним штампаним словима ЗМИЈСКО КОЛО, па то прецртао и испод тога дописао Повратно коло, а у загради Коло које русаљу враћа у живот. После тога следи руковет песама Мишљеновићевих, оних које су овде објављене. Оне су објављене у оном облику у каквом су се затекле у рукописној руковети. Неке од тих песама су коначне верзије, а неке варијанте пређашњих верзија. Уз песму Краљ Хомоља, са стране, стоји телеграфска белешка: Из овог жира никли су, чини ми се, храстови свих ових песама. Уз песму Краљице и краљеви или истеривање Беле, злог духа пише: У крајевима око Ртња веза између светова успостављена је преко обреда. Око Духова, када у Звижду падају неке жене (русаље) у занос, оне у трансу разговарају са покојницима, одговарајући на питања која им постављају учесници обреда. У тим обредима су сачувани елементи митолошког наслеђа Старе Европе.

На празник Духова, 1991.                         Мирослав Лукић

Заступник Оптужнице Срба пред Богом

Издвојено

Ознаке

Читао сам кроз двоглед
који се зове Свето Писмо, ред по ред,
најтамнији лист у судбинској књизи
српског народа: пренеражен и блед.
Видео сам Светога Саву, с леђа,
и чуо: Као што стадо појури на појилиште
тако сте и ви скренули с друма у шуму!
Ко вас води? Оно што понижава, вређа?
Као заступник Оптужнице пред Богом,
ја већ годинама имам на уму
аргумент: Бараба вам је извор зар?
Све што вас је снашло, од губе до лишајева,
од беле куге до пропадања, смислио је
Бараба уз помоћ кртица, слепих мишева!
29. новембар 1971.

Савремена историја

Издвојено

Ознаке

Нема краја. То је само застој.
Станица у бескрају за нови скок.
Ни почетка нема, звезде у низу.
Све што је било, поново следи.
Неред је као грип, душин шок.
Оно што изгледа далеко, сасвим је близу.
Музика, коју доносе таласи океана са Хаваја,
помешана с ветром и пепелом, са острва корала,
повезује најудаљеније ствари и језике,
снежне врхове Арктика, Антарктика, Анда и Урала.
Невидљивом је везом опасана планета.


Шта значи кидање те везе и пар деценија
(кад је дух слободе затворен у боцу)
у односу на величину протеклих миленијума?
Своје место у бесконачном, ко уступи
силама Беле Демоније, вулгарне глорије,
смањује изгледе наде и размере свега,
тумарајући без циља слепим улицама историје.
Два писма која никада нећу упутити
говоре о племенитом поносу који се заснива
на врлинама и таленту корисном свима.
Уздигнутост и величина душе се скрива.
Порок ће се ипак поклонити врлини.
Врлина, иако скрајнута, има највеће шансе.
Шта зна комунистички песник о анђелима?
 
Безбожници каде просторије комитета
с кадионицама. Производе дим и маглу.
Изгубивши смисао за нијансе.
Нек Оскара Давича и њему сличне слушају
и читају љубитељи уводних реферата.
Мене су нечем другом учили говор и језик
културна смотра народа, мама и тата.
Песнике не убијају, као коње, имају
за то много других, перфиднијих начина.
Мртви песници животворнији су од многих живих.
Поезија поубијаних, у време кад је стихија
давала укус и боју преврату, попут папрених зачина –
стрељањима без пресуде, проговориће уместо кривих.
Ниједан злочин не сме да остане мистерија.
Мртви песници су непоткупљиви сведоци првог реда.
Поезија је опасна, неуништива материја.
Из сваког необележеног гроба једно око гледа!
Васколике садашњости у прошлости је корен.
Свет се не осваја на о-рук, ма колико се труде.
Нови поредак није из ничега створен,
мада од ништавила креће у заблуде.


Прошлост није сатен, није, богме, ни писмо,
да се у навали срxбе поцепа у комадиће.
Јер онда би мишеви највише постигли
пошто имају изврсне секутиће.
Истина, истина! понављам као у бунилу.
Она ће доћи, ненадано, не уз смернице,
већ као бегунац за којим су овде
већ поодавно расписане потернице.
Призивам Истину, јер хоћу да склопим
све ситнице у нераздвојну целину.
Стрпљење, анђеле мој, твој сам, без поговора
поданик. Замрси ме, као олуја детелину!
Кроз иглене уши истина се пробија,
ко расковник отвара заклоп века,
чудом, вољом Божијом. И кад на нос избија,
она омекшава и чини чвршћим човека.
Тамно је, као у тамници без иједног зрачка.
Владајућа клика има безброј финих турпија.
Зоологија је смислила погубну игру миша и мачка.
Исход се свуда види: свакодневна апатија…

23. август 1971. године

Издвојено

Ознаке

Лепо си све то смислио, Боже,
у тихо сунчано летње поподне.
Изненадни долазак и одлазак анђела,
спуштање завеса, скидање коже.
Мрак шуме непрегледне, непроходне.
Сласт и бол дрхтавих тела.
Судар тела кратак, разоткрио
је право стање ствари.
Титрави пламичак свеће
плану: не тело, већ душа – крвари.
Анђео је исчезао кроз капију родног дома,
упекла је над двориштем и сокаком звезда псећа.
Чини ми се да је сенка дуда преко пута
била пребачена преко плота, као врећа.

Повратно коло

Издвојено

Ознаке

Чега се бојим? Пустоши ове куће?
Или злог духа у себи, малих оаза
завејаних песком пустиње, жутим,
порива бескрајне туге – камиказа

прошлости, пробуђене, присне, упорне?
Кошмара, привиђења, усамљене врбе
у свитање? Или је то залудно хтење?
Кад красте срастају, онда и сврбе.
Лепоту зауставља нестрпљење.
Рођен сам у зодијачком знаку Рака.
Свитање каже: Спавај, твоје су очи уморне.
Шта чекаш? Не ваљда почетак Смака?
На мучна сећања и ноћну тишину
ја ни као младић нисам био имун:
Нек одиграју до краја свој плес.
Исцедићу своју душу као лимун,
изгубљене године, промашаје, стрес.
Ко испод поклопца лонца ври, ври.
Нек напокон то што се кува искипи.
Мој прави завичај су – Хаваји.
Богиња вулкана, Пеле, смеши се, ко с репродукције,
лик хавајке. Нек потпири ватре
у кратерима и изазове нове ерупције.
Нек угашени вулкан поново проради,
неће то бити катастрофа прва,
нек из утробе океана покуља лава
и створи нова лепша острва.
Велика је тајна – осмех Богиње вулкана,
са Хаваја зрачи и отвара сваки пуп.
Никад нећу заборавити ништа.
Сваки је заборав гори од мућка, глуп!
Сачувао сам у себи сећања драгоцена.
Не кидам везе. Не призивам смирај.
Рана је почела да зараста. Повратак
из затвора је, као зид тек офарбан. Не дирај!
Србија је имала своје море – на Голом
отоку. Уживање у злочину, какво ни сомнабуле
сподобе не би смислиле, испуњава ме болом
и језом, ко острвљене, крај Голог, ајкуле!
Ма шта да кажем више, дворски историчари
и удворице би на неки начин оспорили.
Ко и сви верни пси, ни за шта се друго
нису, осим за свој комад, изборили!
Наши се путеви, зар не, разилазе?
Епохо страва, ти настави даље.
Но, пре тога подрежи израсле нокте,
опери крваве руке, скини са тела маље!
Знам да те много привлачи Европа,
Бела Демонија, освајање, као лоз
који доноси велику суму. Шта те овде
задржава? Иди, да не закасниш на воз!
Пут је пред тобом отворен,
на њему се нико ничега не стиди.
Док још руке, образи и усне,
и читаво тело бриде – иди!

Месечина на страницама књига,
на чаршаву, не убија блиске слике,
она их сенчи нежно и стрпљиво
док не добију модру боју перунике.
Ветар се притајио, али самоћа зјапи,
као ветар вулкана, као понор провалије,
ветар се притајио још у сумрак,
али сета у очима није.
Она лови неухватљиви смисао, у стег,
година минулих, прави тренутак, место за дисање
пуним плућима. Ко магнет привлачи узвишен брег
изнад Дунава и Саве – Брег за размишљање.
Сети се октобра на измаку, сусрета
код Ружице, у рани зрнца соли.
Пратило нас је бабље лето као пси,
хиљаду погледа, проли, проли, проли.
Ако је неко довољно луд буди му читалац.
„Кад не може досећи савршенство Створење пати
и његов јецај је једва чујан, шуштање свиле“
тако некако пише Борхес. Најважније је препознати
сенке и невидљиве полуге епохе, суђења
учестала,сатеривања демократије у резервате,
партијску бирократију (братију),
друштвена гета за студенте, грађане демократе.
Конце које неко вуче из позадине.
Ко неке вести никада у штампи не објављује?
Ко од народа прави – стадо, од личности – лутке?
Ко заверу сатанску против народа кује?
Ко дух у младићима запаљен, као многе свеће
у црквама, гаси? Парламент – тиранија фразеологије?
Ко уништава биље? Ко под плаштом карикатуре
демократије намеће закон зоологије?
Ако је грађански рат прошлост, будућност
револуција – шта је садашњост? Тиха језа?
Није ли од свих премиса, Потемкинових села,
најбоља синтеза – она у лишћу – фотосинтеза?
Толико је очигледно: свуда, свака клика,
има своја стада, испаше, појилишта, предводника.
Биље, стварањем кисеоника, за плућа планете,
чини увек више од стоке и врховника.
Кошмар од синоћ, ко пањ запаљен,
ко зна, у ствари, од када дими, тиња?
Књижевни живот није ни изблиза оно
што би могао бити, већ – пустиња.
Читаве обреде гушења истине – докле крити?
Какве су шансе онога који стоји по страни, башка?
Књижевност шесдесетосмаша вози се у локалу
на линији Крагујевац – Сомбор – Рашка.
Бесумње, у душама се рика слеже.
Иако је прошао септембар,
рика још траје јеленова
у барањским ловиштима; новембар.
Епохо, лаж и страх су ти својствени,
ко што је жени лаж слатка, и грех.
Свему цена има, цена твог полета
премашила је и највећи цех!
Нека наивније душе и поете,
којима никад није заблуда и дивљења доста,
посвећују теби узвишене сонете,
ја имам преча посла.
Не, не чекам љубав, већ вештицу
да узјаше метлу (предмет место уда).
Ко поверује, с ове стране гроба, жени,
мора да је лаковерна луда.
Чак и оне најпаметније
и најлепше, сувише су уске
памети. И у много чему,
нажалост – праве гуске!
Привлаче их чизма,
власт, рачун, новац, граја.
Слађа им је од лажи
и греха заједно – издаја.
Упознао сам их боље
него сопствени џеп.
Што нека изгледа чедније,
то ситније штепа штеп.
Колико пут ни својим очима
нисам могао да поверујем!
На жени не вреди ником
истину да истерује.
Нека опрости Богородица,
молим за опроштај и моју мајку.
Жену су младићи довели из бајке,
нек је непорочно зачеће врати у бајку.

Краљице и краљеви или истеривање Беле, злог духа

Издвојено

Ознаке

Дивље руже, много дивљих ружа.
Неизвесност, ко одлагање, све је тежа.
Напредујем спорије од пужа.
Прелазим, миц по миц, преко границе
кроз врежа мирисних ладолежа.
Шта се крије у Живој књизи
већ иза следеће странице?
Понор, буквик, изворчић, ил глог?
„Чујете ли ме, молим вас!“
Ко то зове? Вила, русаља, или Бог?
Или је то дух сталактита и сталагмита?
Дух пећине, тамног вилајета, неукротив?
Вршњак тотема змије, првобитне религије?
Бела? Зову га тако, јер није бео, напротив.
Може ли о њему понешто да извести
предосећање и немир падалице, њен пол,
њено откривање наготе, грчеви,
крици и зној, кошмари и бол?
У каквом је сродству с гајдама,пеленом?
Шта кажу о њему орске игре: дрнд, Жикино,
препишор, добошарка, лаширеш, тодорка,
нересничко, ора лок, поп Маринково, Тасино,
трипазешће, ђорђонка, остраганка,
батрна, хој бајац, ђурђевка, полоска, арабао,
тројанац, данцу, осмапутка, шикц, кобиљанка,
заврзлама, јута, влајна, цуца, галауна, кацао?

Краљ Хомоља

Издвојено

Ознаке


Воји Марјановићу ,Ратомиру Марковићу

Пробуди се, пробуди,
са твоје веранде
ћуприја на реци
жути се ко дрен.
Овце лижу малтер,
шалитра зид једе,
ластавице лете
узводно уз реку
и прелећу брвна,
брвна преко реке,
вратић и раставић
и водену дрезгу.
Отвори око,
тако, тако, хоп, хеј!
Тако бела, хоп,
хајде, бела, хеј!
Ластавице од пљувачке
врба и од перја
гнездо лепе
под верандом
са које се вода слива
пљуска кратког,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.


Устани, хоп, устани,
на вашару врви
села деведесет,
жандарми обукли
парадна одела.
Бајонети блеште
као коцке леда
испод којих лежи,
ко риба на сувом,
непомичан, миран
Краљ од Хомоља.
Устани, хајде, устани,
и дохвати влас
из косе, или нокат,
ил нит из доламе –
амајлију против ножа,
метка, црвенога ветра.
Три жандара, три русаље
гледају се испод ока.
Укрстивши бајонете.
Док га бивша жена
лесковим прутићем бије.
Нико више и не мисли
шта ће бити у заранке
кад се вашар разилази,
кад га натоваре
на камион и понесу
према гробу без белега,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ?

– Кога будиш, учениче?
Коме је још стало
до истине, реци?
Зар она није закопана
у гробу без крста?
Не спомињи више
вашар и смрт Краља,
ни зарђала копља
на варошком гробљу
обрасла бршљаном,
поглед на Кучајну,
поглед са Ракита,
Зеленик, Лазницу,
гнездо ластавица,
веранду и вашар,
нити тешке речи
Слава, Љубав, Смрт,
Срећа, Част, Истина,
јер не могу, не могу
да поправе свет,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.


Устани, најзад, устани,
не говори тако,
пожури за женом,
пожури у шуму,
учитељицу гура ветар
у пожар заласка!
Шумар се чуди како
ветар и пожар распасују!
Шумар је наишао пречицом
као и учитељица,
трагом препелица
и јоргованске измаглице.
Устани, зар се бојиш
да пожар заласка
не сагори све?
Угушићеш се на веранди
у диму густом јоргована,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.


– Пусти ме да сањам,
учениче, уз присуство
ластавица, неке ствари
најбоље је преспавати.
Част једино чува сан,
пропадање, а не љубав.
Јер она је, као кромпир,
кажу: на овоме цвета,
а рађа на оном свету.
Поломићеш ноге за оном,
која жури за тобом.
Не можете, не можете се
сустићи никада и нигде:
Љубав је као дан и ноћ,
као ноћ и дан,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ…

 

 

Традиција и поезија

Издвојено

Ознаке

Све ставити на тапет – традицију, себе, свет.
Журбу и оклевање, баре и брзавице.
Апсорбовати неке ствари, може уметник.
Од спокојства су боље трзавице.
Народни дух и језик за правог писца
значе што и брус, тоцило за косу, нож.
Фолклор је зденац из кога пијем,
из кога извире питка вода, још и још.
Књижевни критичари немају апотекарске
теразије: они мере онако од ока.
Малих људи у успону књижевни отров
делује јаче од гнојења, стрептокока.
Књижевници и фарисеји подижу јазове
у душама: наврћући воду на свој млин.
Лекције о поезији – лекције варошких уча –
гуше, ко воњ карабита, ко плин.
Бивше калфе, бивши шлосери, абаџије,
бивши учитељи – постадоше фатум.
Све треба разложити, оспорити,
испитати, појаве, догађаје, датум.
Вода се може разложити на просте елементе.
Атоми такође. Шехерезада прича своју причу
да одложи најгоре, да завара цара.
Ко мрави, безбројне слике, полако се мичу,
стварности огромне, а затим се распршавају, чиле
као да их расипа у неповрат какав враг.
Песник урања у предање, њуши дим дувана,
угао улице, трг, обичај, улази у траг:
улази у траг – прво себи. Хватајући нека
сећања, слике – из свог угла – хвата нит
неухватљивих ствари. Поезија, као усисивач,
усисавајући, ко левак, ствара своје Верују, бит.
Поезије се све – тиче: Венус Вулгивата,
Венус пандемос, Венус ураниа, црна лала, крин.
Укрштајући светове, времене, расположења,
микрокосмосе, од отрова справља вератрин.
Курс писања поезије траје на неодређени
рок. Није то некакав кратки течај
лепог писања. Већ прилика да се
направи и објави – потпуни стечај.
Стечај, пре свега, многих заблуда, опонашања.
Ко камен кад се баци у вир, па пљусне,
поезија је бумеранг, а одјек њен
упоредив је са извештајем са територије трусне.
Уобразиљом вођен стечај, ширином збиље,
дубином мита, традиције, фине интуиције,
без застајања на половини пута
уз благослов несумњиве индиције.
Надахнуће је развој развоја, када дух
стекавши полет, силу инерције, кондиције,
иако у кругу зверињака, легла страве,
не губи присебност, веродостојност транскрипције.
Надахнуће је плод ишчекивања, несанице,
настојања, млађа сестра зближавања, пречице.
Оно расте из хумуса и пење се уз врбе
и раките, као павит крај шумске речице.
Све је прилично тужно, обесхрабрујуће,
крто, сивкастотруло као старе даске,
нагрижено – не влагом, већ сумњом.
Садашњост нема лице (скривају га маске).
Наличје је добило опште право гласа,
не отиче, остаје у ситу, у талогу труња.
Дуње опадају и нестају. Зиму не презимљују
дуње једре, већ слатко од дуња!
Успомене су оставштина протераног Христа.
И кад су склоњене у мрак трапа, подрума, тескобу,
оне су четврто агрегатно стање
које чува легенду о себи, у соби и гробу.
Не пет минута поезије – доћи ће, споро, Немогуће!
Ничија није до зоре горела, па неће ни белај.
Такве ми поруке шаље надахнуће.
Тим порукама је испуњен и Бескрај.
Треба да пожурим полако у сусрет свему,
све чека на мене: најскупље српске речи,
слике заборављеног краја, немушти језик,
гајде, краљице и краљеви, и биље које лечи…

Повратак родном дому…

Издвојено

Ознаке

ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ
 
ЖИВОТ је, зар не, болница? Ухватила се паучина
лажи, одлагања и преко мога олтара,
и са њом, ево, моје оздрављење, ко пајалица,
одсечним замасима разговара.
 
Видео сам крв, црњу од купиновог сока,
кад су вадили конце из ране ;
фебруар и март су се развукли, ко ластиш,
заклонивши небо, ко расуте вране.
 
Бануло је, хвала Богу, пролеће, ко из бајке,
добауљало, ко кучићи и мачићи слепи.
Крошње шире гиздаве репове, ко паунице.
 
Повратак родном дому делује боље од
пеницилина. Самоћа је радости пуна.
Високо, у небу, кликћу брегунице.
(1973)

Србијом уздуж и попреко. Звижд, реке севераца, којима дотиче плаво злато. Мај 2014. Фотодокументација Заветина.

Србијом уздуж и попреко. Звижд, реке севераца, којима дотиче плаво злато. Мај 2014. Фотодокументација Заветина.

 
ПРЕКО ПЕКА
 
Између стабала на трен затитрају
као одблесци огледала речног,
као кристали леда, титраји листова,
светлосна чуда, и сјај вечног.
 
(Лакомица, виђена с друге обале Пека.)
Тај сјај је гушћи од саћа пуног меда.
Ливада зрачи. Зраче: багрем, дудови, клека,
трешње, вишње, врбе, брестови, караманке.
 
Небо се огледа у виру дубоком, зеленом.
Миришу крушке илињаче и шљиве ранке.
Облаци се гомилају у виру, испунивши га
 
тишином летњег поднева, ширином, целином.
Вођено светлошћу, Виђење, не срља у идилу ;
помаже сећању да се састави са замршеном детелином…
(1975 – 1991 – 1994)

Србијом уздуж и попреко. Звижд, реке севераца, којима дотиче плаво злато. Мај 2014. Фотодокументација Заветина.

Србијом уздуж и попреко. Звижд, реке севераца, којима дотиче плаво злато. Мај 2014. Фотодокументација Заветина.

Бабље лето: ДОКТОР ЖИВАГО 

Ако Рај постоји, онда је то слика
жива крака речног што на север тоне
кроз непрегледни врбак! Као хармоника,
шири се видик. Скинувши панталоне,
 
облак се опружио по спруду (нагота
– белина – брзо посиви, поцрни).
Из шупљих врба, као из фагота,
навиру мукли крици. Слично срни,
 
опрезни, зелењак или белоушка шмугну
од сандала шетача у вреже, честар.
Сунце полако кружи, ал’ никада не
 
опише у току дана читав круг, ко шестар.
Између тачака где сунце излази и залази,
отворена је широм капија Раја: улази!

 

 

 

 

ДОКТОР ФАУСТ
 
Рог, фагот, слутња, ко сан,
наговештава најгоре, охо – хо!
јесен је у току и тежина
живота без смисла, ехо
 
епохе (не: свођење рачуна,
није заиста о томе ово) –
из срца пумпа талог
што претвара крв у олово.
 
Ђаво (притајен, из прикрајка)
удесио је такву ситуацију,
за каквом машта куртизане чезне.
 
Ко се опио животом, узимањем,
зар могу да га „љубав“ и
стид излече (отрезне)?
(5. новембар 1994., око 21:30 ч.)

 

Мотив из Другог дворишта
 
1
Стогодишњи ратови корова
и страх нерасветљеног детињства,
израз су заборављеног јединства
мора, нереда, ноћних шумова, творова.
 
Ко утоварује стајско ђубриво,
краде Богу дане, доиста
Расипа властиту снагу,
извлачећи се из себе, као кишна глиста.
 
Споро испарава гомила
старог начина живота, старих мисли.
(Базди на пасуљ прокисли!)
 
Очев поглед на свет
двогрба је камила,
или тачније: тужни врабац покисли.
 
2
Уметношћу се, помишљам, ђубри
стотину упарложених њива :
сећање, као семе пасуља, бубри,
сећање сећањем открива
 
непознату лепоту пејсажа – низ брег
се кроз суву траву обилно слива –
не мутан поточић, отопљени снег,
већ претходница потпуног сазива
 
слика, звукова, љубав, мржња, страх,
шупљина у стаблу, почетак, четке
за рибање, литица, измаглица, врбе.
 
Враћају се мутне поворке, на мах,
падине, ровови, тишина празних соба,
шерпе са раним расадом, камиле једногрбе

Веб издање „Песама из романа“

Издвојено

Ознаке

Написао сам у једној од песама Химере су ме довеле довде.

А када су ме позвали на један разговор о успеху и неуспеху, пре неколико година, отворено сам проговорио о осујећености упозоривши сабеседника (и преко њега све друге на свету): “ Ко помисли, после свега, да имам предрасуда према писању слободних стихова, нека прочита ово:

1

Демону је увек у интересу да не да да га упознамо. ДОК БОГУ МОЖЕМО СЛУЖИТИ САМО АКО У ЊЕГА ВЕРУЈЕМО, ДОТЛЕ ЂАВО НЕМА ПОТРЕБЕ ДА ВЕРУЈЕМО У ЊЕГА ДА БИСМО МУ СЛУЖИЛИ (Андре Жид, Ковачи лажног новца, Просвета, Београд, 1966,стр. 375).

Тако је и са фамом о постмодернизму. Сатанин омиљени надимак могао би бити: ПОСТМОДЕРНИЗАМ.

Та прича је почела овде око 1936. год. са објављивањем превода Ковача лажног новца, тј. ДНЕВНИКА Ковача лажног новца.

– Ја сам у вама, чујете ли? – каже АЛА МАГАЗА – као и царство божје! Дон Жуан који хоће да заведе и смрт у неким моментима осети у себи такву навалу зла да му се већ чини да АЛА МАГАЗА приступа успостављању пакла у њему. Извори зла су многобројни и скривени као и извори Нила.

2

Рђави мајстори цртају АЛУ МАГАЗУ, они управљају њом и говоре кроз њу. Прави мајстори не говоре превише. Они чувају занат и занат чува њих. Бацају иза себе,да нађу пред собом. Баштованџији не продају краставце. Гњилом се крушком не бацају. За млађима иду, али старијега слушају. И у цркву кад пођу, друга изаберу.

Једну кажу, две чувају. Држе се нова пута, стара пријатеља.

3

Не жури.Лагано пођи, даље ћеш стићи. (Ако те срећа не причека, не вреди да је јуриш!) .

Живот нам је као месец:час пун,а час празан. Црвено лишће на гранама на улазу у град (Нови Сад,7. октобар 1995). Бог је јак. Бог затвори једна врата, а отвори стотину…“

Али, ДОВДЕ ме је довело нешто друго, не химере, не секташи, већ осујећеност. Већ судбина. Карактер. Читав мој пређашњи живот.

Моја два верна пријатеља су лето и летње предвечерје. И гранчице јова које само што нису запупиле. Прва крађа, прва цигарета, прва љубав, прва полуција, први пријемни испит, прва објављена песма, први дневник, прва књига… Свакој тој првој претходиле су многе друге ствари, занимљивије од уласка у тзв. књижевни живот, који је врло често значио улазак у кабинет неког професора, или уредника уштогљеног.

Знао сам где живим : нисам се понашао као пуноглавац у бари!

Официјелна критика и књижевност, околина и држава, прогутала је много драгоцених бисера ( и још их гута!). Домаћи стаљинизам није заостајао много за изворним. Оно што гута тебе и мене, изведено је из тога.

Постоје демони бабљег лета епохе, одећа им је пурпурне боје. Свет је старо позориште у коме се предуго играју старе комедије и трагедије. Нема премијера. И у најбољим људима чучи звер. И свако од њих вешто скрива своју јазбину. Роман је понекад открије.

Уметност романа ме је привлачила, као и Мана, због тога што он „једва зна да почне друкчије до ли прапочетком свих ствари, а не може уопште да заврши. За њега важи реч песникова : Што не можеш да завршиш то те чини великим. Његова величина је блага, мирна, ведра, мудра и објективна“.

Изградњу Нове куће започели су мајстори из Раброва, сећам се копања темеља. Читајући Рилеков „Воћњак“ увек сам помишљао на један стварни воћњак. Калинић – велики вашар : још га нико није насликао. Мој завичај, моје родно место је јаје на спруду. Митско јаје чија љуска је прсла.

(……)

У стиховима објављеним и необјављеним, у романима, објављеним и необјављеним, тако је мало појединости из мог детињства. Све је било друкчије изван родног и ујкиног дома, ново и огромно, као поглед са врха Нерезина, или усред винограда, између стабала прасака и бадема, или жбунова рибизли, или са врха Дубрава : панорама је имала дубину понора и привлачност неописивог златног вашара… (АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1- 5, Београд, 2002, стр. 216 – 222)

Ништа није једноставно ни лако. Осујећеност је тешко наслеђе, из кога се рађа један неописв архипелаг…

 

Мојим песницима: Мирославу из МишљеновцА / Мирослав Тодоровић

Ознаке

ПОНАД ПЕСМЕ                           

63.Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950). - 109 одабраних фотографија. Снимак Иван Лукић.Лето 2013. Звижд, Мишљеновац

63.Бела Тукадруз (алиас Мирослав Лукић, 1950). – 109 одабраних фотографија. Снимак Иван Лукић.Лето 2013. Звижд, Мишљеновац

                                         Мирославу из МишљеновцА*

 

У са-ЗВЕЖЂЕ стихова свеТ се слива

Судње   Речи земаљских судбина

Земља  Недођија* И(с)кона  основа

ал Понад свега  гнезди се СВЕ-т-ишина

 

сЈАја што свеТ осијава И разасЈАВА

уз песму твоју –  небну метафору жара

уписује   све Реч-и бескраја и

тако  зору првотне књиге  отвара

 

Поезиja бесКРАЈА. Није јутро, ни стих

Нит  гаВРАН  што кликну Никад више

Уз-ДАХ жизни наше ал’ из списа тих

Већма бива видело  и све тише

 

слике = књиге   понад песмe траве

оне боје Бoжје видиком што се плаве

 

клапна тодоровићеве књиге у издању бигза, 1993. факсимил. фотодокументација заветина, јануар 2013

клапна тодоровићеве књиге у издању бигза, 1993. факсимил. фотодокументација заветина, јануар 2013

*

Песника Мирка = Мирослава Лукића ( Бела Тукадруза) сам упознао на промоцији Бигз-ових издања, 15. 10. 1993. (Сајам књига, 24. 10. 1993. Промоција едиције: Нове књиге домаћих писаца  – Борислав Пекић, Драгослав Михаиловић, Павле Угринов,  Мирослав Јосић Вишњић, Јован Радуловић, Ратко Адамовић, Љубиша Јеремић, Бајовић Брђанин, Ђуро Дамјановић, Бранислав Драгојевић, Радмила Лазић, Мирослав Лукић, Зоран Милић, Мирослав Тодоровић. (С овога списка шесторица  су отишла на други списак. У спо-МЕН и слово ово). Да овде поменем и  Петра Краља који је наше стихове читао, као и  Мишу Јанкетића  поклоника наше илузије.

Тада, тако ми с чинило,  млађан песник Мирослав Лукић је, пун себе, све-т је гледао из своје песме, младости, и богомдане,  предности завичајне егзотике – влашке тајне. Остала ми је у сећању његова животна прича у којој су били и наративни наговештаји његових  романа, животне одисеје описане у још не-прочитаним романима.

Већ два, дах, десетлећа, на размеђи миленијума, траје наше узајамно дозивање,  и сплитање заједничке, песничке посланице. Трешњевичке и Mишљеновачке нити истих, земаљских,  боја  са небеским пејзажима у погледу наших речи.

наши потписи, тј. потписи едиције бигза домаћи писци 1993 на насловној стр. "теренске свеске " мир. тодоровића. фотодокументација заветина, јануар 2013

наши потписи, тј. потписи едиције бигза домаћи писци 1993 на насловној стр. „теренске свеске “ мир. тодоровића. фотодокументација заветина, јануар 2013

Ово је једна из сазвежђа песама –   посвета  из збирке:  Мојим песницима.