(одломци)
– Не прецењујете ли помешани (полиграфски) начин писања?
8. Борхес је написао изванредне песме у слободном стиху, али и још
изврсније прозе, есеје, одломке. То је писац, полиграф, који није бранио својој
мисли који ће облик узети да би стигла до другог, читаоца.
024. Треба стремити идеалу: сливању креативнога и
конструктивнога. Провео сам безмало људски век као лажни
професор и лажни библиотекар.Ако је судбина икада била наклоњена
према мени, онда то беше пре много година када сам свршивши Филолошки
факултет прихватио, истина нерадо у почетку, да насушни хлеб зарађујем у
једној школској библиотеци…
025. Библиотека, па и она од 20. 000 књига, представља својеврсни
Лавиринт. Борхес је дуго поживео и (иако оптерећен породичном болешћу)
стигао да напише толико тога, па и онај кратки есеј о Паскаловим
сферама.Како ми је било драго када сам први пут открио тај Борхесов есеј!
Вероватно због Паскала, чије сам Мисли као студент читао с оловком у
руци.Затим сам ту књигу негде затурио, као што ми се током живота
дешавало и са неким другим стварима. Понекада сам те књиге проналазио,
када сам сасвим заборавио на њих. Читао би их поново, нарочито онда када
су се одупирале, тим пре: јер је прво читање било неуспешно, смрвљено
одушевљењима из странице у страницу, на шта су недвосмислено упућивала
моја подвлачења оловком…
026. Дух фамилијарни, дух мртвих песника, пре свих дух Паскала,
за мене је био подстицајнији, (и у двадесет и некој;када је реч о односу према
истини); када сам ступао у књижевност, видео сам много препредењака.
Паскал их је описао за сва времена као “људе који познају истину, али који је
подржавају само уколико одговара њиховом интересу; а ван тога, напуштају је”.
027. Не прецењујем помешани начин писања, полиграфски.
Фаворизујем га (као што видите; чак и у овом разговору).
028. Ја немам предрасуда ни према песмама слободнога стиха, ни
према песмама везанога стиха: ове последње је, можда, мало теже писати са
успехом?
Ја сам (да вас подсетим) као антологичар, састављајући антологију
НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ, игнорисао уобичајену строгу и формалну поделу
на песништво у ужем смислу речи и на прозу : сагледавао сам српску
књижевност 20. века из угла полиграфа :из угла схватања поезије у најширем,
првобитном и античком смислу речи : “јер је тај угао отварао најшире
видике на српску културу, књижевност и поезију 20. века.”
У песмама, које су ушле као саставни делови романа “Ујкин
дом” (1987), “Дневник за Сенковића” (друго допуњено издање ,
2002), “Влашка гозба” (књига трећа; 2002) и књизи проза
“Вашари Хипербореје” (прво издање, 2002), (првенствено мислим на
песме – подвлачим – везанога стиха), има песама које потврђују да је
“поезија проза”. “Чиста проза у прекопираном изворном
интезитету…”
То би се, верујем, с пуним правом могло рећи, и за известан број
песама везанога стиха, које су својеврсни романи у стиховима…А
које су ушле у моје књиге “Архив у оснивању, 1 -2”, или у књигу
“Врата Звижда” (1 9 9 9) .
-Шта мислите о стваралачком развоју? Шта мислите о песнику
који није слио креативно и конструктивно?
9. Пожељан стваралачки развој је онај који потврђује
стални раст и увећање Дела једног аутора. (…)
030. Рећи ћу вам – прво – да се слажем донекле са Исидором
Секулић: када тврди за Милана Ракића (постхумно, 1952. године) да је он
пример песника који није објављивао песме док се у њима не слије
креативно и конструктивно. Међутим, Ракић је премало песама
створио и објавио, као уосталом и Црњански; који је дуже поживео. Почео
сам рано да пишем и објављујем, понављам; и као врло млад, дакле, нисам ни
покушавао да се порвем са својим нестрпљењем; елем, објавио сам, не једну
песму у којој се није слило креативно и конструктивно. У томе сам налик на
многе друге српске песнике друге половине 20. века, на жалост. Више је мојих
песама такозванога слободнога стиха, чини ми се, у којима има те
несливености, него песама везанога стиха, на којима сам увек дуже,
мукотрпније радио, а на понекима чак и двадесет година!
031.Када пишете скоро четрдесет година, онда се накупи са
протицањем времена м н о г о т о г а .Главнина мог песничког опуса
слегла се у прве три књига мојих Дела, где је прикупљено оно што је објављено од најранијих дана моје младости, па до 2002. године, када су обелодањене 32 књиге Уметности махагонија. Постоји и неколико књига мојих изабраних песама, пре свега, мислим на оне дигиталне. Не постоји, на жалост, још увек, ни једна књига мојих песама у којој би био предочен евентуалним читаоцима избор мојих пробраних песама везанога стиха. Четврто, штампано издање “Краљевских инсигнија” (Београд, 2003) донело је неке од тих одабраних песама везанога стиха, мада тамо има много више песама слободнога стиха…
032.Да би се стигло до евентуалног разговора о “стваралачком развоју” треба
прво истражити целокупан доступни песнички (и не само песнички) опус једног аутора; како би се могли изнаћи аргументи за тврдње, је ли развој био повољан или неповољан; и какви су му домети…
033. Берђајев је описао и дефинисао појам “стваралачког развоја”. Врло често
користио сам овај појам, као антологичар, критичар. Видети у мојим књигама: у свим досадашњим издањима антологије српске поезије “Несебичан музеј” (1998, 2000, 2002, 2003, 2004), у студијама “Религија поезије, 1- 2” (2002), “Уметност маховине” (Ед. Браничево, 2003) и др. Да ли вас занима како је текао мој стваралачки развој? Има их који мисле да је био повољан, чак веома повољан*.
__________
* Да не препричавам: погледајте тих неколико књига које су написане о мом књижевном раду, почев од књиге “На ветру, на чистини, на висини …” (2000) до Мркићевог огледа “Сфера последње мистике” (Београд, 2004). Прелистајте их…
034. “(…)Лукић је од оних писаца које су подједнако мамила тајанства духовног света и чари вештаственог света. Као човек и писац, Лукић је свим бићем између два света, налик је на разапето уже између њих. Тајна Лукићевог бића претварала је мисао људску о човеку у јаук, у грч, у лелек, у плач; док се није десио прелом у овом писцу (који је тако очит у једном од његових романа ЛИТУРГИЈА, у коме је све оно што је човеково, вратило Богочовеку, ологосило, обоговечило).
Душа већине писаца српских друге половине 20. века (то се може доказати потанком антроплошком анализом) : несједињена је са Богом Логосом ; душа је ван себе! Било је наравно људи и стваралачких личности који су живели душом, а да нису знали шта је душа. Тајну душе је открио Логос, Онај од кога је њен постанак, њено биће, њен оригинал. Лукић већ у раним песмама из првих студенстких година, има песама о души, о Христу, Гетсиманском врту… Јер и као млад човек, Лукић је слутио да је у Логосу смисао душе, њено блаженство, њена вечност и њен рај. Ако се удубимо и у у рану поезију Лукића, у Бршљан око младости, видећемо да је Лукићева душа и у најинтимнијој скривници својој христољубива, богочежњива. Кад кажем да је Лукић имао повољан стваралачки развој, тиме мислим пре свега на следеће : да је у очовеченом Богу Логосу Лукићева душа нашла себе и свога Творца. Другим речима, за Лукића је мисао, свака мисао, највећа мука под небом док се не извије у богомисао, у Христомисао. Мисао је страшна ствар и највећи пакао на земљи док се не преобрази у
Христомисао…Јер људска мисао луди грехом, као и осећање, а Лукић је сазревајући као човек и као песник научио да је једини лекар и лек од тог лудила – Богочовек.
Право је чудо да је Мирослав Лукић, као писац, опстао, имајући у виду да му је судбина наменила да објављује своја дела, без ичије подршке и помоћи, у време доминантних богобораца и безбожника, како у земљи његовог рођења тако и у добром делу савременог света. Лукића неће радо штампати ни у Паризу, ни у Лондону, ни у Америци, али ни новокомпоновани издавачи у Русији, па
упркос томе, овај писац је осуђен на бесмртност и поезију, које не само да су опколиле њега и његове најбоље књиге, него и све његове светове. Зашто? Како?
Најједноставније речено, својим опусом Уметност махагонија, овај писац вишеструких умних дарова, запутио се као педесетогодишњак путем богочовечанског реализма – уметности будућности, уметности која полако и сигурно смењује једну малаксалу културу, која траје већ десет векова – фаустовску културу. То је видљиво у једном од његових романа ( крај трилогије Младост без старости и живот без смрти ). Не постоји само српска књижевна парохија, постоји и европска и светска књижевна парохија, њен становник никада није био овај песник! Лукић је несебичан тип књижевника.
Врло редак несебичан тип уметника. Живот Лукићев, нимало лак, можда трагичан, судбином и патњом и вером, жртвом стваралачком, измењен је; стваралачки развој је изменио природу овог уметника, као што је васкрсењем Богочовека људска природа неповратно поведена путем бесмртности.
Дакле, стварајући опус Уметност махагонија, Лукић је живео вером у васкрслу уметност, Свеуметност. Лукићева судбина и живот налик су на јеванђеље. Живећи вером у васкрслог Богочовека, у васкрслу Свеуметност, Лукић је живео изнад смрти, и као да је недосежан за њу; она је можда подножје ногама његовим? Уз помоћ Творца, овај се уметник и човек одвикнуо од прве природе човекове, од смрти као нечег природног. Бесмртност је постала друга природа овога уметника и човека, постала је природна овом човеку и уметнику, а смрт неприродна. Уметност, тј. Свеуметност је преображење, васкрсење; без чина Христовог васкрсења и преображења нема ни хришћанства ни уметности.
Најкраће речено : сва могућа прича о уметности Мирослава Лукића, своди се, као и сва историја хришћанства, на чудо, једно једино – чудо васкрсења Христовог, које се непрекидно продужује кроз сва верујућа срца из дана у дан, из године у годину, из века у век до – Страшног суда. На чудо преображења.
Човек и уметник се стварно роди не онда када га мајка роди на свет, већ кад поверује у Чудо.Тада он пролази кроз неопходно преображење. Мајка рађа дете за смрт, за гроб; чудо вере и чудо уметности истинске порађа за живот бесмртни и вечни и уметност незаборавну и исцелитељску. Мирослав Лукић је један од најуспешнијих и вероватно најсрећнијих стваралачких личности код Срба крајем 20. века. Тај христолики писац и човек не стари, већ што више живи све је млађи, све се више приближава не старости већ младости, која је боља од његове тужне и пређашње младости…Лукић је представник богочовечанског
витализма… – Крајем априла 2001. године. “
(В. у књ. Александар Лукић ЈЕВАНЂЕЉЕ МИРОСЛАВЉЕВО студија о богочовечанском реализму. увод у легенду. – Edition Sectio Caesarea, Парис – Мобаров институт, Београд, 2001., стр. 114 )
035. Стицајем околности, пре него што сам напунио педесет и кусур
година, о мом књижевном раду је написано шест посебних књига, које из
разних углова покушавају да расветле, поред осталога, и како је текао мој
стваралачки развој. Морам да додам, опет, да је већина тих књига објављена
у малим тиражима (…)
036. Већина огледа или књига о мом стваралаштву, од пролећа 2004.
године, доступна је свима на свету. Те књиге су публиковане на Веб сајту
ЗАВЕТИНА, у ПДФ формату, онако како су и одштампане. Доштампане
су и у дигиталном издању, тј. на ЦД – Мирослав Лукић : Прототип
ОПУСА – АРХИВ ТРГОВАЦА СВЕТЛОШЋУ (Мобаров институт:
ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2003).
– Када сте започели, написали и објавили прву књигу? …Шта
је истина?
10. Ево прилике да објединим одговоре на неколико ваших
питања. Да ли су “Хомољски мотиви”, објављени у пролеће 1969. године у 800 примерака, прва моја књига? Нису. То издање више личи на некакав туристички водич, него на књигу. То је једино издање, међу бројним које сам током протеклих четрдесетак година написао и објавио које
се не прештампава. Распродато за три дана; претпостављам да су га
посетиоци велике истоимене смотре н а р о д н о г с т в а р а л а ш т в а
у Кучеву куповали више из радозналости, из заблуде? Па ипак, то је једино
издање које је тако брзо распродато. Људи купују књиге, ко зна зашто; не
зато што оне вреде, него из незнања, често из тривијалних побуда?…
037. Годину дана пре тога, већ сам имао рукопис “Покислог цвећа” (са
пуних 18 година), и понудио сам да га СКЗ објави (почетком јуна 1968.
године), када Киш пише свој есеј о Бодлеру. Кишу се не може оспорити
истинољубивост, осим када тврди да је Бодлер био лош версификатор, да је
“најчешће неспособан да одржи дах и ритам песме”. То је могао написати
песник који није био раван Бодлеру, један кастриран песник.(Детаљније сам о
томе писао у антологији НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ.)
038. Пио сам са богатог извора пишући “Покисло цвеће” (није то био само сатанизам, понор и зло – бодлеровско); враћајући се мистеријама
Елеусине, игноришући религију прогреса, као и актуелну државни религију
титоизма…
039. Борхес је написао песму “Митско оснивање Буенос Ајреса”; да би Маркес могао, можда, написати “Сто година самоће”. Други је добио Нобелову награду, првом су је ускратили… Борхес је написао “Елегију капија”, и ја сам написао “Капију прекопута”… (Капију заборава). Хоћете ли да вас проведем кроз ту капију?
040.Почео сам да пишем стихове врло рано, као и многи други, то јест пре
петог разреда основне школе, а прве стихове објавих крајем шестог разреда. То што сам тада писао, 1963. године, или 1964, или касније, 1967 – 1969. године, чинило ми се незграпно, недотерано, у поређењу са стиховима мог ондашњег пок. пријатеља С. Трујића.
040 а. Још док сам био ученик основне школе, било је послато чудо у облику старијег младића, песника сонетних венаца, родом из Мораве, који је у Пек доносио пакете са књигама и своје одушевљење. Његови сонети беху старински,музикални,као песма Бранка Радичевића (Путник на уранку )… Он је умро не објавивши ни једну књигу. Ништа од онога што је писао, или цртао, није сачувано! А то је као да није ни постојао, као да сам га измислио. Али, С. Т. је
постојао, и његово постојање је било несумњиво као дубок вир, или
високо дрвеће Преко Пека, где ми је понекада диктирао своје катрене
и терцине… С. Т. није никад потврђивао да је Песник потврђујући
своју вештину препорукама професора књижевности или уредника,
или потурајући под нос некакве часописе који су објављивали његове
песме, него стварајући их у дугим летњим поподневима…
040 б.Као средњешколац гутао сам криминалистичке и каубојске
романе, шунд; Бодлера, Адија, српске народне песме…Књижевни часописи су
заобилазили Звижд, Кучево; а ако би и залутао ипак неки број “Браничева”,
“Књижевности”, “Багдале”, “Поља” или “Студента” , “Видика”, онда је то
било чудо. Могао сам се надати да ћу у мом завичају срести пре Исуса
Христа, него неког уметника, песника.Они који су симулирали некакве
уметнике, подсећали су на Христа, својим изгледом, али нису имали
чудотворачку моћ. “Исус Христос није никад потврђивао да је Месија
потврђујуђи своју науку Светим писмом или пророчанствима, него увек
својим чудима” (Паскал, Мисли, Београд, Култура, 1965, стр. 359).
040 в. У песми “Фрагмент отет од ветра”, испричана је, поред осталог,
једна историја, па и историја изгубљенога рукописа “Покисло цвеће”. Та
историја никада не би била забележена да не беше Случаја Комедијанта, тј.
читања књиге КЊИЖЕВНИ АРХИВ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ 1892 – 1970, 1982.Нећу да препричавам ту песму, потражите је у мојим Делима, тј. у књизи “Бршљан око младости” (Београд, 2002, стр. 136 – 137).
040 г. Понешто је, од тих стихова из младости, делимично сачувано.
Сачувана је плакета “Лакомица” (1965, Мишљеновац), “Хомољски
мотиви” (1969, Кучево), “Зукванско јеванђеље” (1975, Пожаревац). Није
сачувана збирка песама “Покисло цвеће”. То јест, сачувана је само једна
песма из те збирке.
041.Како је нестао невелик обимом рукопис “Покислог цвећа”, преписан читким и не китњастим рукописом у једној свесци за писмене задатке из математике? Можда би о томе могао да проговори неки радознали поштар? Рукопис је нестао негде у пошти.
042. СКЗ је пре 36 година, лета 1968, одбила да објави “Покисло цвеће”, користећи дипломатски изговор, и (иако јесам српски песник по рођењу, кад смо већ код полагања рачуна) ево, СКЗ није објавила ни једну
моју књигу, ни песама, ни есеја, ни романа, до данашњих дана…
043.Када сам недавно прочитао одлично документовану књигу “Ломача за Сенса” младог професора Пузића (о начину и околностима ликвидације Свет. Стефановића), било ми је јасно какви су елементи запосели и окупирали СКЗ, након тзв. комунистичког ослобођења 1944. Та “окупација”, изгледа, још увек траје …
044. Сачувано је што је сачувано. Али и оно што је прогутао заборав, није
пропало сасвим. Чини ми се, понекад, да је понешто од онога што сам објавио, рецимо, у “Бршљану око гимназије”, “Златном Расуденцу”, или донекле, у “Вратима Звижда”, резултат превођења – изгубљенога. Јер могућности преводиоца и песника су огромне…
045.Почео сам да пишем, дакле, пре четрдесетак година, и многе од тих ствари
беху стихови, више слободни, него везани.
046. Елем, ни “Лакомица”, ни “Зукванско јеванђеље”, ни “Хомољски мотиви”, нису прве моје песничке књиге; већ “Судбина раба Мирослава”, “Бршљан око гимназије” (писане првих година мојих студија) и “Преображења” и “Домаћи паук” (писане крајем студија). Понуђене су ондашњим издавачима (београдској Просвети, Нолиту), нису примљене.
Објављене су безмало четврт века касније ( Алманах за живу традицију,
књижевност и алхемију, I, 1998, Београд, стр. 120 – 129; 415 – 434).Написао сам
есеј “Савест”, проговорио о неким истинама о којима већина ћути…
047. “Преображење и друге песме о краљици Маб” укључене су у књигу
“Архив у оснивању, 1- 2”, Београд, 1996, у оквиру књиге “Златни Расуденац”…
048. Читав низ мојих књига објављен је као библиофилско издање, у
симболичном тиражу; тешко су, дакле, доступни. Многе од тих наслова не
поседује ни Народна библиотека Србије. Зато је добро консултовати следеће књиге:
Мирослав Лукић: РАЈСКА СВЕЋА. Опус Мирослава Лукића, 1968 – 1998,
Заветине, Београд, 1998, 339 стр.; 24 цм. И прве три књиге Опуса Уметност
махагонија, тј. Дела М. Лукића : “Бршљан око младости”, “Архив у оснивању, 1 – 5”, Повратно коло…
049. Одмах да додам, да не би било илузија, споменуте књиге актуелна и
официјелна српска књижевна критика није ни – отворила. Понаша се – као да не постоје…
– Да ли вас забрине околност да се још увек није нашао издавач, предузимљиви издавач, за 6. или 7. издање ваше антологије српске поезије 20. века? Или, рецимо, размишљате ли о томе да ли ће се и када појавити издавач за Прототип вашег целокупног опуса?
11. Не брине ме што још увек нема на видику правог издавача за 6. или 7. издање антологије српске поезије 20. века “НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра”. Дигиталне верзије су објављене у ПДФ формату на ЦД “Архив трговаца светлошћу” и тако сачуване за будућност, која ће, верујем, имати
више слуха и за такву врсту вредновања.
050. Исто то бих могао да кажем и за 43 књиге Уметности махагонија.Осим што су публиковане на споменутом ЦД, те књиге се могу читати и бесплатно копирати са Веб сајта ЗАВЕТИНА током 2004 – 2005. године….. (…)
ЛеЗ 0006653
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 