Непрочитани песник

Одломци из непознатих књижевних критика о пет лирских Белатукадрузових песничких кругова

_____________________________________
„ПЕСНИК МИРОСЛАВ ЛУКИЋ. Свака рана је извор“.
“ …..Срећа је овог песника у томе, што он јавно или тајно, не жели да буде оно што није, или да не буде оно што јесте. Њега је живот научио да се не боји смрти, а судбина игноранције.
Верујем да је Лукић песник и писац који ће издржати до краја и испунити своју судбину и улогу, са осмехом стрјуардесе која зна да на авиону нешто није у реду. То је песник који није побегао од бола и тежине судбине и удеса : он их је пустио да падну сопственом тежином, као предмет, на гомилу камења. А не једном, то се може видети и у његовим романима, знао је да пође у сусрет болу, протрчати кроз њега и изаћи на другу страну, где више не боли. . .
Овај песник се спасавао од бола и патње, уништивши га, поставши једно с њим. (…)“ ( исто, стр. 358)
(…)
“ Лукић је песник који зна шта хоће и колико може, и по томе је сличан Дучићу.
Лукић је песник који није расипао своје време и дар, и здравље.
Уколико песник може бити срећан, Лукић то јесте. Јер, створити таквих пет лирских концентричних кругова, какви су пет књига АРХИВА У ОСНИВАЊУ, а при том написати и једно право ремек – дело, какав је роман ЛИТУРГИЈА, не може се бити несрећан. Напротив.
Лукић је имао несрећа у животу, које би друге људе срушиле. . .
Нека се тиме баве биографи. . .
Судбина је односила, када је реч о модерној српској литератури, најдаровитије ( случај Момчила Настасијевића), односила баш онда када су могли дати највише : зато нека је хвала Богу, уз чију је потпору Лукић стварао своје најизврсније ствари.
Оно што је песника Лукића одржало и сачувало као човека, којега је судбина шибала у најбољим годинама са свих страна, јесу живот, љубав, и слава, и вера, и светлост истинска :
“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Вуче ме плима
светлости
према путу просеченом кроз шуму према
пауновом репу и искони. . . . Ходам испод дрвећа
и са мном иде црква. . . “ (…) (исто, стр. 363)
(…)
“ Српска књижевност и култура је добила са појавом Мирослава Лукића пожељан тип књижевника, ерудите….
Као критичар, песник и романописац, Мирослав Лукић, пише текстове који нису одлика лажног критичара. Напротив : Критичар Лукић не ставља себе уместо Бога и не изриче демијуршке судове, већ пре личи на ревнитеља Истине који јасно уме да разликује – грех од грешника. То је критичар који зна да не може служити и Богу и мамону! Неколико књига књижевних критика које је обелоданио, окрепљујућ су доживљај „блудног сина на путу повратка у Очев дом“. И као критичар, и као песник, и као романописац, Мирослав Лукић не мисли о себи као неком „случајном и апсурдном испљувку неког космичког метероита“. Љубав према Истини и Добру ( у Опусу Мирослава Лукића) није идеологија, као што и мистични набој и енергија није идеологија. Битка за добро и Истину води се једино у Лукићевом срцу, и нигде више…
Наравно, људима саборног ума је знано : морал критике је онакав какав је морал критичара. ХХ век је релативизирао морал.
“ Ниче, Маркс и Фројд, три генијална чистача лажног морала тзв. хришћанског друштва у 19. и 20. веку, избацујући прљаву воду, избацили су и дете заједно са њом. У потрази за новим, комунистичким моралом, одбацујући религију као смешну и детињасту илузију, релативизујући материју и атом, очекујући натчовека, стигли смо, на сам крај 20. века, до потпуне конфузије појма морала, до појаве плаве германске бестије натчовека, до тзв. сексуалне револуције и неопримитивизма техничких перфекциониста. Свет данашње Европе разапет је измељу тежње ка диктатури (левој или десној) , да би што пре божији дар слободе жртвовао хлебу Великог Инквизитора, и тоталне анархије, од које се сви ужасавају јер је виде на делу на Балкану. Бољшевички империјализам замењен је лажном љубављу економског колективизма. Као реакција на обе лажи, појавио се у бруталном издању шовинизам и расизам. Са обрушавањем морала наступио је, и још траје, узмак културе…“ , в. у есеју В. Јеротића, МОРАЛ КРИТИКЕ И КРИТИЧАРА, ОВДЈЕ, Подгорица, 316 – 318 / 1995, стр. 50 )
Опис је помало таман, али тачан.
Политика данас диктира многе ствари, па и у књижевности, и књижевној критици, јер се свуда увукла.
Раширила се разноврсност неморала, која збуњује човека, и ствара погрешну представу да је „и морал разноврстан, дакле релативан. Као што је Бог један, тако је и Добро произашло од Бога једно. Само је Злу име – легион.
Задатак доброг критичара данас, а добар критичар је онај који је само спознајом на путу до Суштог у себи – а Сушти је Онај који је Мојсију на Синају рекао : Ја сам Сушти, Онај који јесам – јесте да препозна у делу и његовом творцу лаж и истину, добро и зло, морал и неморал, иако су они, некад, до непрепознатљивости измешани.Бистро око трагаоца за Истином ретко греши. Блажени су чиста срца, јер ће Бог видети, поручује нам свима Исус Христос у Проповеди на Гори. Нико од људи није довољно чистог срца да би Бога видео, али доста је већ, ако је човек свестан нечистоте срца и има жељу и вољу да га у току живота чисти. Блажен је већ и онај човек који може да изговори овакве речи Николаја Љескова : „Видим јарки светионик и знам правац којег треба да се држим“. И хасидимска мудрост увек је актуелна, када нас опомиње : Ако неко не постане бољи, постаће гори!
Да би критичар био истинит и моралан, или моралан и истинит, он треба, дакле, да живи моралним животом, и то много више моралним него што живи било који велики стваралац. Ако и добро разумемо шта је хтео да каже К. Г. Јунг када је говорио да је неважно да ли је велики стваралац филистар, неуротичар, блудник итд., ближа нам је Исидора Секулић када је пишући о Милану Ракићу, дубоко хришћански ускликнула: Прво се унутра очисти, па се онда манифестуј! Зато и лични живот критичара треба да је личносан, што значи стално у процесу чишћења себе од гордости и зависти, љубоморе и мржње, како би Буберовски сусрет Ја – Ти, у нашем примеру сусрет оствареног дела неког писца, сликара, музичара и његовог критичара, представљао егзистенцијалан сусрет у објективној истини…“ ( Јеротић, исто, стр. 51 ).
(…)
“ Стихови којим се завршава невелика књига Бршљан око гиманзије, (…) говоре о једној дубљој повезаности песника са врховима песника друге српске модерне, Растка Петровића : Лукићу се дало да повеже покидане нити, да оствари чежњу два песника, Петровића и Црњанског, који су практично написали само по једну књигу песама, које су у ствари биле откровења и експлозије. . .
Лукићу се, дакле, дало, јер је песник синтезе, јер врло често уме да изрекне и даље пренесе оно што музика нејасно наговештава : због тога у његовим најбољим стиховима и песмама човек није оно што је иначе, тамно биће у тами, које не зна ништа поуздано о себи ни о свету у коме живи, ни о својој правој судбини ( Андрић, већ нав. дело, стр. 104).
Лукић је, као писац, успео, скоро, да заокружи објављивање читавог једног књижевног опуса, који је – тек, годину, две, три уназад – почео да бива доступан књижевној јавности… Лукић, није могао објављивати, своје књиге (књиге поезије, романа и есеја и антологија ), а због чега то није могао раније, објасно је, директно и индиректно, у пар својих есеја. (…)“ (исто, стр. 358)
(…)
„Пет Лукићевих лирских кругова : Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ, ЗМИЈА ЧУВАРКУЋА, Мoara Parasita, CADIS. После свега, означавају, скоро на самом крају века, онај тренутак српске лирике о коме је сањао и маштао Милош Црњански : све те књиге, баш као прави концентрични кругови, имају заједничко средиште, из кога зрачи – тајанствена моћ.
Лукић не само да је умео везати врхове наших истинских модерних песника, не само да је успео везати наша најлепша и најстарија места Вишњића, Његоша и Бранка са фантазмагоричним сликама Звижда и Хомоља, него је бавећи се Русаљама силазио и до тајни елеусинских мистерија и пењао се на врхове хеленског чаробног брега. Кроз поезију овог песника дувају наше најлепше и најзлатније планине, манастири и манастиришта, пећине и понори и у ово, и у столеће које долази.
ЗМИЈА ЧУВАРКУЋА је изузетна и по томе, што се у овој књизи Лукић суочио са огромном и трагичном судбином 14. и 15. века, са Турским виром… Овај песник, није „копао“ само тамо где је упућивао Црњански, Лукићеви извори су многи. Не само да су се у пет његових лирских кругова огласили крикови раљања и блуди, патње и поноси, него је у њима пропевала пустош коју су начинили у овом веку хокус–покуси, пролазност, историја. (…) “ (исто, 359 – 360).
Сада, када је РАЈСКА СВЕЋА објављена – најраскошнија и најозбиљнија књига поезије на српском језику у 20. веку – мора и треба да се каже, да је мени, превасходно као читаоцу, и пре њеног објављивања било јасно о каквом је песнику и књизи реч. Нисам ушао у анализу, мени доступних и необелодањених рукописа Мoara Parasita, CADIS , зато што нису биле доступне најширој публици.
РАЈСКУ СВЕЋУ је створио и објавио истински песник, песник искона и енергије какву ћемо ређе срести и код песника које је већ књижевна критика прогласила „великима“, „бардима“.
Објавио ју је човек који је осећао неодољиву потребу да брзо, као да стоји пред одласком или преким крајем, каже искрено нешто од оног што га је испуњавало свега и нагонило да говори. Лукић је песник, српски колико и балкански и европски ; мислио је на све што ниче и живи у васионским пределима под влашћу Сунца и Месеца и сталној смени дана и ноћи, и годишњих доба. Шта је то што је хтео да каже, кратко и задихано, брзо, коме било, па ма и глувој земљи и високом небу?
То су неколико речи, неколико песама, можда, али таквих које су сачувале и даље пренеле песникову несигурну и живу мисао и ону људску топлину и веру што је са много напора пренео кроз живот. То је песник који говори без увода и објашњења, без закључака и сврхе. Без наде? Не.
У Лукићевом ванредном опусу, поред огромних сумња и ужаса и очаја, кроз које је прошао у младости, постоји Нада и Вера и Љубав. Трагизам љубави. Овај песник је написао изузетно једноставне и потресне љубавне песме, и можда захваљујући њима РАЈСКА СВЕЋА ће, у прво време, стећи признање и изазиваће код многих људи и читалаца дивљење и поштовање. Али код једног броја савремених песника и критичара изазиваће и супротна осећања и неочекиване реакције. Књига песама, када се објави, чак и кад је рукотворена (а Лукићева је баш таква!), није музејски експонат који је „забрањено дирати“. Свако објављено дело, па и она најбоља, „стоји као воћка поред пута, као споменик без чувара, а на њему исписују своја имена и остављају свакојаке трагове докони и ограничени пролазници“. Објављено дело је изложено туљим, непознатим мозговима, туљим устима и перима да га тумаче према својим нагонима и интересима и схватањима. Не треба бити нешто много паметан па предвидети да ће РАЈСКА СВЕЋА бити предмет на којем ће покушати да искале своје нагоне иконокласти и манијаци, и завидници. Није тешко предвидети да ће временом победити поштоваоци Лукићевог опуса. Поштоваоци ће га бранити, али врло често и онако како песник не жели и како не воли. РАЈСКА СВЕЋА ће се кроз време најбоље бранити сама…
Лукић поседује изразиту, делатну и срећну уобразиљу, без које нема велике поезије. Лукић је песник који је далеко одмакао – „До чудесне праоснове наше…“ ( в. песму Николаја Кљујева Да запахну руже из стихова…, у књ. ЗАДУШНИЦЕ : Антологија песника руске искони ХХ века, КК „Катарина Богдановић“ – Призма, Крагујевац, 1998, стр. 55), пошао је и иде, али не слепим колосецима, већ посматрајући плес предела, дрвећа, планине – природе. То је песник који зна да на дну свих светова, мора, полутара, још живи бајка, предање, мит, жива традиција : „талисман свевишњег који је он, тмином, / изгубио, наднет над Древном Дубином“ (Кљујев). Лукић је одрастао у девичанској природи Хомоља и Звижда, на имањима својих прадедова и дедова покрај Пека, на речним острвима која су нестала, усред непрегледних ракита, које су јецале (као у поезији, код нас недовољно познатог песника Н. Кљујева), „за рајем / где лишћа дијамант познаје вечност смрти“.
То је песник Старе Европе (хеленског чаробног брега), сачуваног у оријашким обредима Русаља ( дубочких краљица и краљева), искона српског и балканског. Ти зачеци „младих васељена“, налазе се и у оним Лукићевим књигама, које су више од четврт века одлежале у песниковим фиокама : Судбина раба Мирослава и Бршљан око гимназије, као и у књигама Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ и ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ.
У споменутим књигама, најважнији је зачетак, повезан нераскидивим нитима са оним што се зове искон, жива традиција – у којој живе дуси и неразговетне гласине, које овај песник покушава да преведе и учини разговетним. Лукић је песник који зна да споји у строфама бубице и бобице, облаке и планине, сјај тихи народног бола и кликтање орла кликташа, грактање гавранова и дрхтаве спрудове речне, сирене и русаље, краљице и краљеве, збиљу и мистерије.То је песник душиног лавиринта и храма, где тече нерђајуће злато живота. То је песник пролазности, времена и Свевремена. (…)“ (исто, стр. 365 – 368).
(…)
„Као критичар, Лукић не штеди никога – ни себе, ни друге – тзв. „књижевне величине“ и „творце“ „компетентних лажи“. Понављам : не постоји „случај Мирослава Лукића“. Постоји нешто друго, што је песник и критичар и бриљантни есејиста именовао, назвао правим именом. Лукић је песник који се ИЗДВОЈИО на време, у младости. Имао је један од најтежих и најпожељнијих духовних развоја. Важно је и ово рећи : и као песник и као критичар, Лукић се не обара на одређене ствари у нашој књижевности као иконокласт, манијак или авантурист, са жељом да упрља некога. Не : он износи на видело неке детаље и појединости, које разбијају уврежене слике и предрасуде о послератном књижевном животу и неким његовим истакнутим актерима. Није случајно што се овај песник, као критичар и антологичар, усудио да састави (…), вероватно једну од најамбициозније раљених антологија у српској књижевности, најподстицајнијих…(…)“ (исто, стр. 370).
(…)
“ Фатаморгане које су мориле Елиота и Чеслава Милоша, изгледа да су се у РАЈСКОЈ СВЕЋИ , приближиле толико песнику Лукићу, кроз снове и тумачења снова, да је могао да их додирне својим немирним духом, готово опипа. (…)“ (исто, стр. 375).
(…)
“ Мандељштам је у ШУМУ ВРЕМЕНА изнео све личне формуле, сав страх, сав ужас пред чињеницом постојања, и све је то изрекао као део надируће, нерешљиве тајне времена. Мирослав Лукић је, за разлику од Мандељштама, имао срећу да преживи, да напише једно ремек – дело, какав је уистину роман -литургија : ЛИТУРГИЈА (Заветине, 1997), у коме је песник прошао кроз преображење и велико каљење, стигавши до оног што је тако пожељно – до духа литургије и саборног ума.
Лукић је оној опакој Мандељштамовој звери – и не само Мандељштамовој – поставио своје замке : свој архив, свој инвентар, свој списак непочинстава, и – чудесно огледало : огледало које ништа не скрива.
Објављујући последњих година изврсне есеје, углавном по часописима, из најављене књиге ЂАВОЛИ ОДЛАЗЕ, МАЈМУНИ ДОЛАЗЕ (у којима је поред осталих, писао о Рилкеу, Милошу, Бродском, Динескуу, Д. Ковачевићу, Александру Лукићу – „песнику профету“…) , Лукић је, правећи оштру границу између Царства Ћесаревог и Царства Духа, раскринкавао „наметни век“ и његове ћесарске протагонисте…

*
РАЈСКА СВЕЋА спада међу оне најређе књиге поезије објављене у 20. веку у српској књижевности, по томе што је најправичнија мера којом се може мерити – она која је у њој садржана. То је посебна мера, мера Свесмисла, мера Свевремена, мера Свечовека. То је више од покушаја да се , градећи на темељима које су поставили српски песници друге модерне, али и понеки од послератних песника у својим најбољим тренуцима (Миодраг Павловић, Иван В. Лалић) , додирне, захвати и изрази, не само оно што нема име, оно што је испод или изнад видљиве реалности и знаног, већ и оно што припада и најирационалнијем и најнеухваљивијем у човеку и друштву, у судбини и историји, у ониричком, у визијама, духу и неисцрпним сећањима. Као и Елиот, или Томас Ман, Лукић је прихватио дискурзивност у структури својих дела ( било књига песама, или романа).
Зрелина мисли и емоција коју налазимо, у РАЈСКОЈ СВЕЋИ, потиче од „једног примарно непесничког обрта“, коме су Елиот и Ман , умели да дају „вредност изузетне поезије : од тога да једно дело, представља у исти мах и свој сопствени коментар“.
Занимљиво би било позабавити се улогом мита у Лукићевом опусу, у романима, и интегралној верзији РАЈСКЕ СВЕЋЕ. (Лукић се тога феномена дотакао у више наврата, а у Свесци ХОМОЉСКИ МОТИВИ – најдиректније.)
Лукић је митски посматрач, и његов поглед на феномене и појаве је иронично надмоћан. Ман је знао и зашто : „митско сазнање налази се овде само у посматрачу, не и у посматраном…“
Лукић се користи митологијом, као живо сензибилно биће. То биће непрестано поставља стварима захтеве, захтевајући од њих – првенствено – да буду нешто друго : да буду више него биће и његова суштина.
То биће захтева од ствари догаљаје, који ће по снази и енергији бити равни напорима човека „који мисли преноси са обале сенки на обалу ствари огромне снове који немају никакву форму по којој их можемо докучити, некакву сличност или корисност. / Брод пун снова тоне на хридинама бдења. Робинсон се упиње да спасе нешто драгоцено и донесе на обалу. Мучи се“ ( Пол Валери, МЕЛАНЖ, Београд, Рад, 1980, стр. 135) (…)“ ( исто, стр. 376 – 377) .
____________________________________________________________
Тако је виђена поезија састављача антологије Несебичан музеј у студији објављеној уз прво издање РАЈСКЕ СВЕЋЕ: „ПЕСНИК МИРОСЛАВ ЛУКИЋ. Свака рана је извор“ (Сав. Иг. Митровић)