Директни контакт са Бела Тукадрузом (алиас Мирославом Лукићем)
==========================================================
=========================================================
НЕПОСЛАТО ПИСМО
Не, нећу да пошаљем то писмо које сам написао,
јер писати неком после осамнаест година,
или после само три године,
значи писати непознатом и равнодушном –
некоме коме је свет и успех преча ствар.
Најгоре је имати илузију о старим пријатељима.
Већина мојих пријатеља припада оном свету или забораву.
Нестали су у пепелу, и не могу се појавити подмлађени
из пепела…
Нису више ни страшила… Страшила у пољу.
Циганке из Комше, што лове рибу у реци
рукама, као Индијанке у филмовима,
искреније су од… Могу да им довикнем,
да се нашалим мрсно… И неће ми узети за зло…
*
Као да је прошло много година
(а не две недеље),
када сам последњи пут орао
једну од оних стрњика
безбројних и сивих…
Шикнуо је из заборава
водоскок кристалних успомена
из детињства. Видео сам сваки грм,
зеленило грана, колонију
птичијих гнезда – гнезда косова,
слепих сеница, грлица, чешљугара,
сврака и жуна.
Зелену предивну долину усред дубрава,
стабло оскоруше и крошњу сећања
моје мајке…
Мноштво процветалих сунцокрета,
лепших него на Ван Гоговим платнима.
Праве људе не могу заменити неки други.
Најсрамније је говорити и писати лажи.
Сећам се времена када сам, први пут,
као младић однео своје песме на оцену.
Ја сам био занимљив по ономе
по чему сам био различит
од свих осталих пре мене,
и зато нисам прихватио
оно што ми је саветовано,
да будем сличан другима,
мртвима или живима…
Сад ми се чини важнијим
оно што је онда било неважно, успут :
предели, путовање, изглед неба.
Није било светлости,
није је било довољно.
Да бисмо изразили једну обалу,
или брег,
или бедем железничке пруге,
пријатеља или непријатеља из младости,
воденичара, уметника, или обичног човека,
пса луталицу, кокошку, жабу крекетушу,
прве ласте, небо црно као узорана бразда,
ватру на спруду, или брест у буктању заласка,
треба да се задржимо пред сваком од тих призора,
бића и ствари појединачно,
док нам не буду више личили ни на шта…
ЛеЗ 0006645
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 
Драги госп. Лукићу,
Нисам ја разочаран Вашим схватањима и поступцима, иоле разумној особи, све постане јасно (постаје јасније) ишчитавајући Ваше текстове – ако има ту срећу да нађе пут до њих…
Ја сам разочаран самим собом, јер све више постајем мизантроп… није лијепо рећи, али човјек мора да буде искрен (бар себи самоме) –
…обичавам да прво ишчитам вијести са мени занимљивих блогова или сл. мјеста, полако уз кафу и дуван (пушач сам!!!), па тек онда читам мејле и писма. То је уходан процес… Не желим да ми дан евентуално започне са лошом вијешћу (мада понекад, све то зна да наруши непријатан телефонски позив).
Читајући тако најновије прилоге, дођох и до „Непослатог писма“ и оно ме расплака… Није то онај плач који те за извјесно вријеме онеспособи, кад не желиш никога у близини или томе слично… једноставно су сузе текле, саме од себе… и нисам ни о чему размишљао, само сам плакао, а онда наставио да пијем кафу, пушим, читам даље, као да се ништа није догодило…
Онда сам сасвим мирно поставио пјесму на мој блог, још мало читао и отишао да шетам… Већ три дана, са повременим прекидима, пада снијег, лијепо изгледа овај зимски пејзаж у „недоба“, кад му вријеме није… Али нисам био у могућности или спреман да уживам у призору, само сам бесциљно шетао улицама овог града. Кад сам се вратио, било је касно, погледао сам пристиглу пошту и проналазим два мејла од Вас… Слушам Баха и читам их, и пишем Вам ових пар редака…
Нека Вам Господ и у моје име захвали! (Зна Господ, да ја не злоупотребљавам Његово име, уосталом Господ зна све…)
Душанић