Ноћ, ноћ поред Пека,
ноћ, и топи се снег,
ноћ, и набујала река
хучи и руши речни брег.
Висибабе, љубичице, кукурек,
уштап, јазови, крик и крило сојке,
измамили су хајдука у врбак,
у мрак, податан, као очи девојке.
Унаоколо све је заклон; мрак –
не помаже хајдуку да буде јачи,
он је, омамљен, довољно јак,
из њега зло лепотом зрачи:
топи се, као последњи снег,
руши се, као речни брег –
кад крик ноћне птице, ко тег,
претегне, и загрљаји, руку стег.
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 