Лепо си све то смислио, Боже,
у тихо сунчано летње поподне.
Изненадни долазак и одлазак анђела,
спуштање завеса, скидање коже.
Мрак шуме непрегледне, непроходне.
Сласт и бол дрхтавих тела.
Судар тела кратак, разоткрио
је право стање ствари.
Титрави пламичак свеће
плану: не тело, већ душа – крвари.
Анђео је исчезао кроз капију родног дома,
упекла је над двориштем и сокаком звезда псећа.
Чини ми се да је сенка дуда преко пута
била пребачена преко плота, као врећа.
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 