Ознаке

Србијом уздуж и попреко. Нове лагуне (мај 2014, фотодокументација Заветине)

Србијом уздуж и попреко. Нове лагуне (мај 2014, фотодокументација Заветине)

1
Циркус. Салвадор Дали. Пикасо. Циганке.
Лавови. Леопарди. Тигрови. Фолклор.
Књижевни .Провинцијски песници. Шекспир.
Рингишпил векова се врти. Томас Мор,
Еразмо Ротердамски, Аристотел.
Љермонтов; новинар, читалац и писац;
све се то слегло у оближњи мотел,
где банку држи невидљив доушник, Лисац.
 
Циркус. Векова. Еспап изложен блиста
као лицидерских срца низ, кожа
уштављена, ужад ; багра иста,
копрца се и даље траје, као глиста
пресечена на двоје. Чувај их се,
као тек наоштреног реза ножа!
2
Немам ничега што могу да продам!
Нити има ичег што могу да купим.
Илузије, да; не осваја се слобода
са оваквима, друштвом глупим!
Љермонтов је премлад и нагао;
између Шекспира и будућег је одстојање.
Само са њим укорак може се прећи
овај вашар и ово срање кроз густо грање!
Јер нема тачнијег описа, сочнијег,
за овај прогрес, гунгулу, двадесети век.
Трећина света је слободна (?),
трећина на путу према слободи тек.
Остали тону у добровољно ропство,
као у измаглицу у сутон Пек…
3
Штедише од колевке па до гроба,
Швајцарци! Нек покушају да држе курс
о кључу америчког или светског успеха
онима које превози овамо „Југотурс“.
Повест Неуспеха има жилаво корење.
Песницима, што љубе у скуте душмане,
треба доделити као оном маторцу, ордење.
Локално поднебље има своје вечне Бушмане.
Све ту може, сем да неко о битном шушне.
Диван је ово и добро осигуран свет, срећа
би било да нестане у неповрат.
Чувају га мрак и помрчина, фурије бездушне.
Шекспира , да је, заиста, наш савременик, брат,
подстакла би ова наша (само наша?) несрећа.
4
Не Лорку. Ни Пикаса. Ни Далија.
На другом су се жару пекли, не на оном
на ком Данте, Рембрант, Ђото.
Више је укуса и истине у дрву лимуновом,
но у кори епохе коју познати мото,
сажет у неколико речи, што красе,
новопагане Србе, Бугаре, Цигане и Влахе :
У се, на се и пода се!
Сребрни цар је узалуд овамо доводио Јелине.
Гладијаторе. Римљане. Трачане.
Сасе. Турке, Ђурђијанце, Јевреје.
Ове су покрајине запуштене, уврачане.
Свака је стопа нађубрена балегом миленијума
сасушеном ветровима Хипербореје.


5
Свака је стопа – не слути Европа – бубањ
који би могао да одјекне, и одјекује,
кад на њега нагази папак срне, фазан, лист
опали. Овде је суђено да векује
древних мелодија рудник неисцрпни, чудесан.
Сребрни цар је једини прави император.
Рођен у забитом селу, он се са слугама
споразумевао куцањем. Није оратор.
Није дошао на овај вашар једино он!
Или можда јесте, али прерушен у ковача?
Не привлачи га укус мекика и пљескавица,
јагњетине и прасетине румене месних тровача.
Мудрији је од славних песника, црва у сиру.
Царује у потопљеном руднику, тамном виру.
6
Сав је суштина Сребрни цар, заборав
у коме се самородно злато једино купа.
Шекспира овде чека неисцрпан рудник;
музиканте и шпекуланте, светина глупа.
Те воде што из потопљених окана извиру
знају да о важним стварима овде – ни мукајет.
И Шекспира ће, на крају света, овде
збунити контраст, као залутале Тамни вилајет.
Са онима који умиру све истине не умиру.
Вода је научила преносећи светлост свећа
с овог на онај свет науке древне смисао.
Шетајући у сутон испод високог дрвећа,
брестова, топола, јабланова, јова,
пуним сам плућима свежину удисао.


7
Док сам се пробијао кроз густину снова,
као кроз вашар, или кроз пљусак летњи, покисао,
док сам под неким наслоном писао, цртао,
бележио – ја нисам узалуд писао.
Пробијајући се кроз заборављено, кроз шипражје,
кроз детаље густе као медно саће,
савлађивао сам препреке многе, вражје,
верујући, ко они што припремају даће,
да сам сав тренутак, и сав трепет струне
оне виолине што је спојена тајно
са оркестрима у космосу,
са оркестрима што свирају бескрајно,
и онда када нас грана у мраку ниска
или песница доушника и фурије млатне по носу…

Advertisements