Ознаке


Привиђа ми се дуго топло лето, спрудови,
и газ на Пеку, простран, испод Јелењске стене.
Јата гусака и пловака што се беле као лабудови.
Запрежна кола сељака из Доњег Звижда. Успомене
давне и нејасне слатке су као парче бундеве
куване у пекмезу од пожегаче.
Слатке су као кришка лимуна, листић резеде.
На ове призоре се упорно и стрпљиво каче
понека врба, кукурузи, јабланови, острва речна,
ракита; непрегледни сточни пијац, багремови.
Вечност је у теби, реко бистра, вечна.
У твојој матици, што усисава сенке, врбе,
диње пукле, лубенице, атове, волове, овнове,
Влахе, Цигане, Мађаре, Шиптаре и Србе…
 
 
1
Вашар је књига као библија, од хиљаду страница.
Камаре лубеница, диња; кобасице на жару,
и шатре, гомила која врви, и иде преко граница
где после пар корака преврши мера дару,
где је лице непознатог, јуродивог, податак,
који се у дну малог мозга урезује.
Призори надреални – атак на машту, додатак
је на крају лета који се не опорезује.
Жуто, зелено, црвено, бело као одблесак
светлости са леда, из пећина, у шавољима.
Лелујају паунова пера, рајске очи, огледалца,
док неког бившег кнеза прати тресак
не громова ( одавно су умукли) , циганске
плех – музике, и неми поглед радозналца…
 
 
2
Сусрео сам те на таквом једном вашару
неочекивано, Лепотице. Сусрет случајан, али љубав није.
Ћутала си као девојке из ових крајева, зашто?
Шта твоје срце, голубице залутала, крије?
Твоје сјајно око говорило је речитије
од ма које речи. Одавало је твоју тајну.
У грчу особењака, у вашарској вреви,
уронио сам у твој поглед, као у бескрајну
бразду на небу! Није овај вашар резерват Кеније.
Никога усред њега не растргоше лавови.
Не бој се : нисам ни јуродиви, ни геније.
Макнимо се од циркуса, калеидоскопа, рике
слонова и тигрова низ обалу : нека нас сутон
понесе према клисури, као на Дрини сплавови…
 
 
3
Љубав је чудо. Не трик хипнотизера.
Нека нас поведе до сребрних фонтана. Фонтана из снова.
Где месечина пршти, као млаз драгуља.
Пођимо уз брег иза вашара, до крова
планине. Где се видик , као црна лепеза, шири.
Да вечерамо раскош спрам ведрог ноћног неба
Пену и валове облака, брегове у даљини,
мирис диња и врбене – уместо соли и хлеба
Густа крошња ноћног неба августа мени прија
више од бозе, оранжаде, клакера, пива.
На висини пенуша дивља перуника, душа
девојачка. Не бој се, мојих осећања, валова
и пене. Кад нас обузме љубавна стихија,
неће нас однети даље од плетива
наших најдубљих чежња, снова и тренутака!
Пођимо спрудовима, вођени током речним,
сенкама ноћних облака, чврстином белутака,
спојени везама непролазним, вечним.
Љиљане бели, крине снежни, загонетно женство!
Дивна загонетко – од главе до пете!
Бог нам је послао Лепоту и Савршенство
да је пригрлимо грчевито ко мајку дете!
Волим те, иако тек окрзнух обрис твога лика.
Бежи, од љубави не можеш побећи.
Не бој се – љубави. Не знам твоје име,
као ни ти моје.Повлачење је проклетство песника.
Стићи ће те до краја јесени, до краја зиме.
Јер заветовани смо љубавној срећи…
 
 
 
4
Моја сестра – чудо, љубав никад не узмиче.
Смисао љубави није узети него целог себе дати.
Љубави никад једна на другу не личе;
у сваког је рођеног усадила мати
рођењем вечну искру. Будала и оклевало – пати.
Бог је послао смртнима срећу на дар, радост.
Мит љубави је неисцрпан, његову линију
исцртава у бескрај свака младост.
Растанак је бесмислица и делује тако чудно:
зар смо сасвим равнодушни према искри
нежној? Зар је све варка и узалудно?
Зашто не одговараш на моја писма? Реци
истину, суочи се са језиком што из дубине извире,
па онда умукни и кроз пустош своју, теци!…

 

 

 

 

 

Advertisements