II
Дрво се на дрво наслања, а песник на песника.
Кућни праг је највиша планина.
Жива традиција се пржи и топи
уз пусто турско и лумперајке бараба ко сланина.
Барабар : распоп, учитељ, активиста,
ратни ветеран, афежејке, лажни песник и будала.
Тако ми земље која ме је дала
и која ће ме радовати, ровашена али иста.
Видео сам у лавиринтима чаробним
Ресавске пећине вилу, месечеве пејсаже, фатум
и одгонетку ишчезлих ризница и племена.
Живи су мртви, а мртви су живи чувари
Искона; и стражаре на врху планинског слемена.
Кад их угледаш, Дрвена Маријо, тај памти датум!
1
Сад славе песнике који патетично паламуде.
Који су пристали на заверу и на лажи.
Косе их чим се отрезне и зажуте
рутински као сазрело поље ражи.
Кидање живе традиције није кидање
линије бола! До времена састављања и раста
протећи ће многе воде, многе године.
Можда онда неће бити овде ни два храста?
И један је довољан, једно посвећено дрво,
да надрасте коров и коприве , паветину.
У сваком гнезду има по једно кукавичје јаје.
Моравском долином са врха Јухора
не језде црни коњаници. Аветину
ћеш угледати испред свога прага. И аждаје.
2
Не бој се, Дрвена Маријо, чудовишта
епохе, неверних пријатеља и неверних жена.
Упецани су глупо и лако , халапљиви,
прутом врбовим, лесковим, или од клена.
Ма колико да све ово траје, па и кад се чини
да је дуготрајно, да му је висока цена,
помисли : то је бал вампира на месечини
који има свој рок као и месечева мена.
Не урањај у то непрегледно шипражје
песника, што су у ступицу издавача улетели,
јер је висок тираж средство вражје.
Ниско су пали сви који су високо летели.
Мељу их у фино брашно млинови страсти,
немилосрдни млинови времена, близина власти…
3
Доћиће брзо – ма колико споро изгледало – столеће
наредно, као што је увек долазило.
Далека Будућност мени срдачан поздрав шаље.
Зар да тугујем што ми је моје доба језик исплазило?
Ех, дериште, парохијално, неваспитано…Ех, ех.
Ни на шта ја не чекам, све на мене чека.
Безбожно се церека булумента провинцијална. Смех
њихов се разлеже слепим сокацима. Далека,
али више не сасвим толико далека уметност
будућности, као заљубљена девојка, мени се смеши.
Одлазећи испод високих јабланова високом скалом
у сутон пепељиви. Она ништа сада не може да реши;
јер је као фатаморагана; ни да утеши.
Вратиће се истом високом обалом…
4
Дрвена Маријо, теби је дато у наговештају малом
давно, у клокоту потајнице што се подиже из дубина,
да призовеш из региона недоступних све фатаморгане
као бродови прекоокеански јата галебова и делфина.
Плаво, плаво, плаво! Гробље на брегу камено, бајно.
Ви сте предивне, литице! Понекад, и врховни Творац,
уме да се заборави и преруши с пролећа као букова
шума, или око Поклада, као месни – брадорац.
Погачо од пепела замешаног мастилом,
што се румениш испод бакарног сача :
друге су мисли у мојој глави! Друга ме језа такла.
Вечерња магло, обавиј ми својом свилом
главу и очи натечене од лепоте и плача.
Да гледам унутра, у кругове Пакла…
5
Виски, кафа и пиво; европска интелектуална
јавност. Вистан Хју Одн : духовни отпор свету.
Новинске патке и буве. Клима ментална
се погоршава, и подстиче малодушност, сету.
Тужно је кад се читалац упознаје се нечијом
поезијом тек после смрти аутора.
Песничко искуство расте с дечијом
наивношћу ; и нема тутора.
Нико ме није натерао да пишем песме.
Писао сам дуга писма, Будућности, из гроба.
Обраћао сам се себи, анђелима, непознматима, не стоци!
Не бојим се. Случај Комедијант преузима улогу
Бога понекад кад таласи прете да поруку у боци
разбију у парампарчад и униште…
*
Нисам имао амбиција ни падова попут чувене
послератне песничке Тројке, прилагођене, канонизоване.
Религија паса формира временом надувене,
сујетне, стубове од песка. Високо стилизоване.
Умови им се не преливају преко граница. Савршеног дела.
Срећни су – мимоишли су свој задатак, дар, и себе.
Красе их већ Изабрана, сабрана и друга (не)дела.
Осуђени су на Успех, не, Боже, на Тебе!
Величина не почиње од њих, од прекинутих нити.
Осуђени су на ишчезавање, заборав, пресуду Краја.
То што су радили као уредници, нису ни бандити.
Не, не варам се; није то моја уобразиља!
У мутном времену подметнути су вешто из логора,
из мрачних подрума, полусвета, куфераша, ко кукавичја јаја…
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 