1
Светлост и ветар су ме водили, ветар и даљина,
светлост што обасјала је брегове као пулт
абажур. Светлост светова ишчезлих.
Сахрањени су многи богови, не и Култ
бршљена, девица, краљица. Друкчије је, сада.
Мање се воле људи. Између њих су страшне границе.
Као Аполон Марсију, одрао је сељак сељака.
Србин Србина. Ко гаврани, црне се свеже оранице.
О песничком песимизму и српском убилачком
пориву, нема написана ваљана ни страница.
Нико се овде још није усудио на дубоко орање.
Шуме боље памте, урвине, пећине. Ферије
летње не води младе истраживаче преко граница
Уплашен коњ боље разуме шумске мистерије,
од научника. Понори времена нису прерије
по којима ловац кога води пре морање
него инстикт, искра, може да лови помоћу
замки ретке врсте. – Дубоко орање
је напорна работа за искуснију сорту ратара
орних. Сневачи су ту и тамо, упорно лове
и кад не сањају. Вежбајући филигранску вештину златара.
Понекима род богати облаци донесу – снове.
У сновима је све записано, у слојевима једних
преко других. Сањање је стругање површине.
Тумачење фрагмената чудовишних, наиглед безвредних,
није за оног који се пита : Да ли ја имам моћи
за то? Упутство долази из дубине,
из распрскавања звезда репатица, ноћи.
2
Светлост и ветар су ме повели, и бљескање,
слапови водопада, пенушав ток, емоција, лист
горуна, дивље крушке, грмани, мирис бачије.
Колоне мрава, поворке мртвих, невидљивих, чист
ваздух, стене беле као млеко, и боје птичијег
измета. Висинска разлика, очи мачије, другачије.
Да нестанем, као поток, што увире, усред забрана
заборављеног од пастира, Влаха, Срба, ничијег,
не бих жалио. Да се стропоштам низ литицу
у друштву облака у поноре без дна, смарагда,
да допрем до духова Хиперборејаца, Келта,
Трибала, Трачана, Сербала – до самог ада.
Светлост ме је повела према суштинском кланцу.
Мене, последњу карику у бескрајном ланцу…
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 