(Капија Заборава)
(…)
Тај мирис је отварао ново поље.
Дувари нису били бели, већ као гриз.
Мишљеновац-Српце-Звижд-Хомољекапија
прекопута-тараба поцрнелих низ –
трбушаст дуд-клупа крај тарабе-трава.
И ништа више?Титрај листова, сени.
Како отворити капију заборава?
Јасноћу јаснију од зрачних снова?
Оно чега одавно нема?Пустоловни
свет вртова иза брава гвоздених?
Помаже ли зумбул, мирис зумбула,
шебој, калауз сећања, расковник?
Троделна, као олтар, капија прекопута
(под пазухом старог трбушастог дуда),
имала је црну гвоздену браву.
Кроз њу је водио пут ко зна куда!
У подрум?У понор вилајета тамног?
У добро чувану задружну тврђаву?
У искуства неизрецива?У преображење?
У ружичњак, у шимшир, енглеску траву?
Кључ тог добро утврђеног царства,
као да је бачен у најдубљи вир
(у сујеверје).На дно језера пећинског
(у неописив мир дугих поподнева).
Вирити кроз капију или капиxик –
сачувај Боже!Из тог гнезда вилинског
(породичног Стокића -Барбуцана),
измилео би (кад га пусте) дечак
бојажљив – јединац плачан,
размажен, подозрив, не глуп –
златан и истовремено мрачан,
пегав и ситан, ко рупија.
Птицолик као чавка, као његова
крештава прабаба, тамна ко капија.
Доживех, присећам се, прво посвећење
прошавши кроз капију у рај авлије
скривене од погледа.Сенке дрвећа, јато
ћурана , чак и паун!Беше то други свет :
доксат, плави гроздови глицинија,
лукови балкона, низ саксија…
Собе су жуте, пожутеле као тапија,
потопила их је необична тишина –
бројне собе.И непознат, јак мирис
одраслих, апотеке, вазелина.
Увлачио се у душу дувар и мир
и грех, уједајући као мравља киселина.
Упијао сам, од икона до слика, све ,
као што упијач мастило упија…
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 