Ознаке

 

  1. ПАЛИДРВЦЕ је заиграло пламени плес
  2. и полако нестало у пламену.
  3. Као фосилни траг у камену,
  4. у мраку је остао светли траг бдења, стрес.
  5. И кошмар, грозница – све до свитања.
  6. И мрачна радост, кљун лабуда, корална Леда.
  7. И срећа која не смирује, већ гризе као беда.
  8. И многа нерешена питања. . . *
(1971 – 1993)

____________________________________________________

*

Када се човек напокон суочи са неумољивим фактима, са неповољним околностима, ризицима, са почетком старења, сложеношћу односа са другим бићима, епохом, са свим својим претеривањима и строгошћу, са оним што ће бити после (рата, живота, неког подухвата), са обавезама према вечности живота, са обзирима, грешкама, са љубављу, са неизвесношћу, са Богом правде, Богом јединим – а са свим тим ја сам био суочен 4. новембра 1971. године (у време привремене забране растурања часописа ВИДИЦИ. Кад неко једног дана све забране листова и часописа зумбира, нека као прилог све Одлуке јавног тужилаштва Београд, као прегршт подвала, сумира), као и са мрачним степеништем које води према врху Пирамиде. Писао сам стидећи се моћи комунистичких јањичара. Стид је био непробојна, свемоћна, последња одбрана од лажи, подвала, демагогије и протува, као и пркос. Као вера, пре свега, да ће све то једном нестати као кошмарни сан. Чинило ми се да ствари почињу да заузимају места која њима одговарају, што на први поглед има извесне сличности са савршеним нередом, и човеку преостаје једино његова Личност као огроман рудник, терет, можда кајање због почињеног истинског греха из нехата, из најбоље жеље, из жеље да се све докучи. Човек мора да призна толико тога, ако ником другом оно себи. И тако почиње да личи на богочовека, на оног који из себе гради поредак, који одражава испреплетеност свих веза са видљивим и невидљивим светом. Поредак колико чудовиштан толико фантастичан због обиља веза које постоје и које треба учинити видљивијим, пре свега себи, јер тако ће постати јасније и човечанству. Зашто је Истина важна? Непоетична и антиуметничка основа епохе и прозаична атмосфера свакодневнице фактички подвајају човека и биће . То је сасвим могуће у варварским друштвима која могу да живе без истине и да им за њихово постојање она није потребна. Криза модерног човека у социјализму намеће поново питања постављена и раније – ко је човек и шта је стварност, шта је природа и истина, шта је време и шта је биће? Човек је у полицијско – бирократском систему владања и овладавања изложен свеопштој манипулативности „људима и стварима, човеком и природом, идејама и осећањима, живима и мртвима“ (како пише Карел Косик …)

 

Advertisements