…Скривају се, као у магли брегови –
дани, месеци, годишња доба, читава раздобља,
трептава, невина и бела, као снегови.
Перунико покисла усред гробља.
Јорговани у сутон пуше на наргиле.
Димови показују привремене границе;
оне су као латице нарциса од свиле
беле, као платно по спрудовима, странице
дневника, као књиге које изгубих.
Као ноћ кад се крије иза велова.
Тако се црни све оно што љубих.
Целина је разбијена на мноштво делова;
растура је ветар црвени, црни, груби.
Као главице маслачка, зар, неповратно?
Какво ме је, знам ли, зањихало клатно?
Жуте јеменлике, дивље перунике, руја?
Струк шебоја, струк босиљка, или златно
копље сунцокрета? – Пролећна олуја?
Калопер на гробљу има уста жабе.
Дими се у даљини и на блиским међама.
Неће ми рећи истину – плотови, тарабе,
већ влажност на трепавицама, веђама.
И ноћ има своја уста, зубе беле.
И уста ноћи имају своје ждрело, као авет.
И одрастање има своје отровне стреле.
И невине даљине имају свој бездан, плавет.
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 