ПОСЛЕ КРАТКОГ ЛЕТЊЕГ ПЉУСКА
Врбаци се пуше као каша,
од гњурања боле – плућа,
сенке облака клизе ливадама,
а таласима титрави одрази кућа.
Између топола и врба сребри се Пек.
Магла се повлачи у уцепе кланца.
Отварају се видици, бистрији од сузе.
Слике опојније од вина
куљају одасвуда незадрживо
као кроз ново буре без данца!
Предели блистају као посребрени,
блиски, драгоцени, као стара познанства.
Скупови стабала по обронцима
ретки, имају ексклузивност достојанства…
ДОМ ПАРОХОВ?…
Дом парохов? Затворен ко зна када.
Повукао се, ко пуж, под кров – у библиотеку
прашну. Од јада и заборава – пропада.
Труне ко маче бачено у Пеку.
Гледам кроз прозор, кроз који се ноћу
(кад је месечина) виде гугутке
на гнездима у оближњем воћу.
Сећање на новог пароха, библиотекара – волонтера
који се уз бајке Андерсена и Библију, ћутке,
утапа у будући, други живот и самоћу.
Предратну зем. задругу су ликвидирали,
упропашћују темељно општину. У бесцење
распискаше скоро све. Осакатили би, да су стигли
све козе у крају, Запис пред Општином, и памћење!
ОБАСЈАНИ СПРУДОВИ, ЛАКОМИЦА, есеј
Године су, као велике богиње, ровашиле предео,
наружиле му прекрасно светло лице.
Ко је однео бистрину и девичански сјај
шљунка, врба и ива, вирова златне брзавице?
Ко није павит и гнезда грлица, мир поштедео?
Ко је отписао алге, кркуше, вијуне и мрене?
Ко је у промукломе виру, дубоком и провидном,
свирао валцер на фрули, валцер матице и пене?
Ток. Ток. Ток. Зар је крив баш Ток?
Или рушење јазова можда? Или бео
као авет судар времена? Или последњи рок
топола мучених страшћу? Или цео
живот и његова бекства убога
од светлости, корења и Бога?
Раширила се као чудесна лепеза
бабљег лета ширина. Као реп паунице,
спрудови, јара, скупови бреза,
шире се као шкрге мрена. Као брегунице,
узлећу кликћући док не ишчиле
у небу, док не постану тачке.
Чим сунце изађе из облака, јове и тополе
преврну се у огледалу вира наглавачке.
Све (и тишина, и жубор матице), дању–ноћу,
тоне у самоћи у дубљу јасноћу.
Адреса је кратка, наћи ће лако и сврака
и детлић Архитекту јазова (племе даброво):
Ратомир В. Пантић,
село ЗЕЛЕНИК, 12 240 РАБРОВО.
Песник треба да пожури полако,
не, никада, ко ждребе, пред руду!
Каталог дивних и конкретних слика
чека га, као подне летње на спруду.
Отвориле су се тамнице, као ризнице
памћења, као сале ; светли шљунак, спруд.
Ко сад не види, ко сад не прогледа
и не почне да слика, мора да је луд!
Коме је ум за морем, сада, којекуд,
проћердава Божји дар узалуд.
Дуж читавог титравог хоризонта,
ко површином реке рибе, плове,
роде, облаци, копчеви, врхови
јабланова, ко јаребице кроз снове,
ко јата врана кроз блескове,
отпоче нешто дивно – објављује гугутка.
Братимљење дивљих голубова и спрудова,
раките и хмеља, Великог четвртка и белутка.
Тај празник светлости, ко труба платна
одмотава се изнад тока,
ћудљивости брзавице, годишњег доба,
рукаваца времена и отока.
Тај празник, ево, непролазан, траје
кроз свилу сећања, кроз јару и одсјаје.
Шта значе године заплета, помрачења
Сунца, Месеца, Ума пред експанзијом корова?
Коприве и дивљи патлиxани никли
из трулих сламнатих кровова торова,
сарађујући са вечношћу, пишу Поговор
облицима у распадању, уписују у Вечну
књигу живота превртање очима славуја,
подвлачећи Немуштог језика улогу противречну.
Обасјано је пропадање Немуштим језиком
маховине, трбушастих врба, коприва и гљива.
Ко сад не разуме тај језик слика, немих,
нек’ то не скрива пред гранама шљива.
Нек’ пије. Ракија помаже. Разумевање биће јасније,
ко подавање без речи, дубоко, дубље, страсније.
Имао сам седам година, зар не, и гаће
скројене од платна америчких врећа
за брашно, млеко у праху (видим тај вир
у коме су ми спале). Краве пасу испод дрвећа
високог. Вране слећу на брестове
да преноће. На стотине концентричних
кругова плове низ реку и шире нервозу
риба црвенперки, риба ексцентричних.
Го пред сутоном и ревносним рониоцем
(пред читавим светом!), прескачем, у трави,
колоне мрава, зрикавце, ко бодље,
обигравам око вира, ко урођеник прави.
Не, не тражим беле раде, нит’ у шупљој врби медно саће,
не видим буктање хоризонта. Фале ми – гаће!
Не целина. Одева ме – плодно тле туге, ројеви
мушица, сутон. Слика реке која односи
у измаглицу мноштво кругова. Срамота
не леже лако, као по ливадама, сенокоси.
Тачка гледишта се полако помера;
видим границе видокруга, међа:
целина се повлачи у понор погледа,
у прве боре и амбис између веђа.
Целина, зачета у стиду – дивљини памћења,
као слике из сна, као ројеви, измиче,
као изгубљене гаће рониоцу,
као цура која се купа испод раките, као змијче.
Ток. Ток. Ток. Обасјани спрудови, ко конзерве,
пуне уља, чувају (као сардине) драгоцене резерве…
(3. – 4. новембар 1994. Јованова 22)
УВОД У ОНО ПРЕКО ПЛОТОВА
Плотови? Не. Оно преко плотова, сокака,
авлија, шљивика, градина (према Храму)
пустих (ако не рачунамо пурпур сумрака,
чичак, сковлије и штиглице – срж саму
детињства: уље у ком’ памћење чува
одсјаје, наслућивања – огроман депо).
Све догорева: плотови, ујкин дом, пластови,
угљен. Све претвара у тугу, пеп’о:
поглед дечака дубљи од бунара
на раскршћу. Том погледу, ко жар птици,
нуди на поклон мутно око бара
и кревет за рани расад (у баштици),
ч у д о виђења: глисте и сјај блата,
гркљан на коцу, пробушени лонац, врч,
ћерамиде, венце лука, басме од издата,
кантар и праву меру за вечерњи грч.
Све гори и све треба да сагори,
као луч, вињаге, боклук, јун–јули.
Све ће бити сачувано за друго време
ако сагори на ломачи (не – иструли).
У такво једно безимено предвечерје,
када плотови, оборена стабла, трешје и иверје,
пламте у пожару као петлово или пауново перје,
слике се слажу ко откоси, слутње сежу у безмерје.
Наслућивања напредују упорно као бубамаре
милећи уз брдашца од угарака и пепела.
Ум прелеће преко брестова и атара,
плотова, градина, периферије села,
преко утрина, рудина, гробља, урвина,
страшила у виноградима, понора, Стикса.
Хрлећи за морем кроз сумрак и срму стрвина
света дотрајалог у гнездо феникса.
Феникс је дечаков учитељ и творац –
не мајка, ујак, отац. Ни дедови, бабе.
Ујне, стрине, суседи, сеоски трбухозборац.
Феникс га води кроз труле тарабе,
кроз чичак и сумрак, кроз густину
пурпура и сена, ужас и чопор бесних сковлија.
Дечак се пробија кроз шипражје и – савитљив –
уплиће у прошје око Духа, као повија…
(4. – 5. новембар. Гаврила Принципа 63. Београд)
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 