Ознаке

*
Уштап је угризао облак,
као срце чист грех.
Јесен је то. Сетан смех
зрења. Унутрашњи притисак
пумпа пумпа испод пупка.
Иза облака вири ужарена
ћела уштапа, као испод
подочњака, на муке ударена
и на искушења – дева вина.
Хтела би да полети из свакодневнице
као из хладног мора, попут делфина.
Девојка која мора да буде фина
пред мајком, рођацима, светом.
Да опроба вина љубави, опора вина…
(Понедељак, 2. септембар 1996. Око 22 ч. )
 
 
 
Девојка у аутобусу
 
 
Као ластар из врбовог пања, неостварено
избија. Опет. И опет. Жвакано, варено.
Заборављено скоро. (Широко лице, шарено,
девојачко.) Враћа се оно давно, несварено.
Да ли ми је Ботичели очи отворио
за оно прелепо што је Бог створио?
Или ми је у своје време, о томе говорио
Рилке, Јакобзен? Бесмисао ме је уморио.
Празнина. Погрешни људи. Погрешне жене.
Празне године. Девојчуре препредене.
Паузе дуге, као пруге, досадом опточене.
Ишчекивањем. Очајем. Стрвинама. Оргијама.
Обнављају се чежње. Са заборавом упредене.
Летим изнад понора, као шампион на скијама.
(Петак, 4. октобар 1996. Око 21 ч. Лабудово брдо)

 


 
БУЂЕЊЕ: 0: 45 ч.
 
Олуја, жеђ. Мора. Грижа. Страх.
Цигарета. Прошао је умор.
Далеки лавеж. Други октобар –
други новембар: црни хумор!
Лицемерја има двоја кола.
Гигантизам и ситничавост
иду раме уз раме, као
и резигнација, сумњичавост.
Био сам сасвим у праву
2. октобра. Маске су пале,
као у позоришту лутака:
неочекивано, поподне, игром случаја.
Нацерио се, ко од шале,
језив механизам. Мутанта.
 
Изгубити дан, недељу, месец,
па чак и године, није много,
ако се напокон схвати
наличје живота, позориште убого.
Тамо где је „љубав“
све друго, игра, средство,
нема блаженства, благослова.
Ћорсокак, прелажење преко
лажи, ствара рђав карактер.
Болестан желудац. Проклетство.
О навици и пороку једва да је
речено пар истинитих реченица.
Живот се може разумети уназад.
Истина уједа попут стеница…
(Четвртак, 17. октобар 1996. После поноћи. Бгд. )
 
 
 
 Рудници чудесни. Одлагања
 
 
То је морало, на крају, тако бити:
зашто бих писао песму о Викторки?
Драже су ми неке друге ствари, нити
другог ткања, сазнања, часови горки.
Све их је сустигла освета, не моја –
хвала богу. Они и оне што изабраше Барабу,
Усуд је срозао до просјачког штапа.
Сазнање, судбина између нас
подигло је високу тарабу.
Светиње светима. – Не сила сатрапа,
већ анђела, отворила је небеско поље.
То је, на крају, ипак, тако било.
Стаза зарасла травом од утабане је боља.
Сила Светог Духа је, на крају, пресудила.
(Недеља, 3. новембар 1996. Око 12 ч.)

Advertisements