Деведесете

*
Тачно у пет поподне
вратила су се сва четири дана минула
(преплавио ме је стид,
кајање; јед). Туга четвртка је зинула
као чудовиште из бајке. Сета петка кренула је
узбрдо, а затим скренула у шуму,
као одрпанац, безимена скитница.
Као у сливнику, накупило се у Бићу
много горчине, превида, устукнућа.
Много, много неважних ситница.
Испратих блиске пре три дана, изгубивши
на аутобуској станици идентитет.
И кренух у Народну библиотеку, као бивши
заточник. Поведоше ме у свет
књиге голубице беле
из једне кратке циганске бајке.
Пратили су ме облаци, као цветови
Христовог венца и очи моје Мајке.
Од оних облака, јутрос, пре свитања,
није остало ништа, ни од визије
и неочекиваног откровења.
Осим неколико мучних питања
и тескобе оплођене дрхтавицом
која ништа не мења.
Дом ме је дочекао као велика празна
љуштура пужа. Влажно је дуж
минулих дана. Сећање постаје казна;
чак и кад увлачи рогове, као пуж…
(27. јун 1993.)
 
 

Библиотека
 
 
Петак, субота, недеља, понедељак;
ако не верујеш себи, не мари;
не подцењуј Случај и порок.
У уторак ће све да испари,
осим мушког семена. Жена није
крива што је роб месечевих мена, датума.
Зачеће је одгонетка.
Тако сам био близу одгонетке прошлог
лета (јул – август) и овог маја.
Окусио сам горчину фатума
и лукавстава, интрига, пакости.
Тако сам слаб пред најездом ништавила.
Отпутовао бих на исток, повољан је ветар.
Да ме здрава памет није напустила…
 
 
 
*
Петак, субота, недеља, понедељак ;
немоћ расте, подмукло као тумор.
Негује је судбина, бесмисао, одлазак
на село на годишњи одмор, умор…
Случајан сусрет на Зеленом Венцу
негде око једанаест и који минут.
Знам због чега легох и
пробудих се – тужан (забринут)…
Не варају ме слутње (инстикт).
Жене колају као злато.
Боли ме глава, десно раме, зуб.
Нервира ме све : историја,
ограничење кретања, блато,
самоћа старења. Живот груб…
(2. јул 1993.)
 
 
*
Увећава се Неред, расте као сало.
Све што се сакупило то је мало
(није ли то посао јалов?).
Много је – све друго, све остало.
Много чега ми је, наравно, жао.
(Деце!) Сто пут ми дође да заплачем.
У глави је завезано много чворова.
Град, после кише, обасјан сунцем што залази,
одблесци на фасадама
румени, злато са грана борова.
Ни помена у оном што пишу песници
о саобраћајним гужвама, о свим људима
које су срели. О девојкама замишљеним.
О боловима, болестима. О чудима.
 
Испразност. Чак и кад је реч о сећањима,
згодама са дугих путовања, без краја.
Споро се стиже из центра до периферије.
Боје се смисла и истине ових дана.
Узрока, последица. Из уздисаја
пригушеног, непознатог, дува лековита промаја.
Епоха је сведок драме које се одужила.
Није ми жао ниткова, профитера, садиста, нимфоманки.
Кога још радује оволика инфлација – свега –
осим теципара и службеника банки?
Рањивост, позлеђена ударцима ниским,
крвари ко пресечена глиста, згажен цвет.
Мрак је наклоњен страстима ниским.
Огрезао је у унутрашњим санкцијама свет…
 
 
*
Дуван је горак, редови су дуги –
редови за хлеб, брашно, млеко, со, остало.
Живот? Шта је од живота преостало?
Наличје. Певање хвалоспева – Белој куги?
Уместо љубави – Разврат. Уместо вере –
безбожност без краја! Уместо света – карантин!
Шверц, шворц! све чешће чујем од оних
што шверцују из Мађарске кромпир и бензин.
Јесен је, а ни Богу више није жао деце, сирочића.
Ни преварених, ни свих беспомоћних
што у очајању дижу на себе руку.
Градови су већ постали предворја пакла,
а масе налик на стада овчица које воде
на заклање… Нико више не скрива муку…
(28. октобар 1993.)
 
 
 
*
Хаосу и стихији расту, као бабушки, трећи зубићи.
Путујем у сну , најдаље, најбоље.
Децу забављају цртаћи, одрасле – порнићи.
Од свих дувана херцеговац јак,
као опијум, смирује, раздражене живце.
Ко мисли да је живот једноставан, лак?
Још увек путују према станицама
Култура, Прогрес, Цивилизација, Срећа,
Земаљски Рај… Навучена им је
преко главе, као осуђенима на смрт, врећа!
Путују и не знају камо путују, не зна
мнозина циљ свога пута. Читаво поколење
неће схватити оно главно , Двадесети век,
док не осети најдубље Разочарење.
Херцеговина, Црна Гора, Мачва, Рашка,
Шумадија, Поморавље, Стиг, Хомоље,
Косово – у све се, зар, увукао црв?
Зашто мислим на све са мање воље?
Зашто ме одбијају лица српска, циганска, влашка?
Господари рата и мира не леде крв.
Србијо, нагриза ли те предуго кварење?
Још увек траје мучни кошмарни сан.
У том сну се стари – старење
ствара мапе на лицу. Длан
је влажан, мастан, набрекао, као печурка
отровна. Још увек траје жилава
сурова, немилосрдна општа жмурка.
Епилог веку толкују ђаволова деца килава…
 
 
 
*
Нема цигарета, новина, трамваја.
У Принциповој не сретох никог.
Шта ће бити? Је ли ово почетак краја?
Кафа је горка , конкубина празна.
Враћам се у подземље. Је ли повратак
вид искупљења, награда или казна?
Редови, редови на Зеленом Венцу.
На животиње у шпиритусу личи дан.
Чврстим сном сите курве спава град;
кога занима уранак, Ђурђевдан?
Кога занима губитак битке с временом?
Ту где је епоха расадила расад густ?
Зашто је Београд, јутрос, као и јуче,
тако отуђен, туробан, сив и пуст?
(3. мај 1993. Око 8 ч. У аутобусу према Лабудовом брду)