Ознаке


Буђење из море, негде усред ОГЊЕНЕ ЗЕМЉЕ

1
Први трен буђења: подлацу посвећен
беше, с бабурастим носом, стрвном,
Вишњићевој улици. Био је обесвећен
живот, пре него што је започео.
Дуго нисам могао да заспим (синоћ)
читајући нови београдски роман.
Кошава је кидисала као океан,
као талас леден и огроман.

Роман се од средине расплињавао,
мењао тон, изневеривши очекивања.
Уместо да згусне све, роман је  
јењавао, разводњавао. Разоткривања,  
тако изврсно започета од прве странице.
Кошава је кидисала и даље,
као да је лудило из романа
подржава, или сам враг шаље.
Зато нисам могао да заспим
и зато су се враћали стари кошмари
и привиђења, страх од незнања
у униформи, закопчани као поштари.
И гнев – стари и нови. И страх.
Многолик. И обзири, помешани.
Био сам одлучан, све чвршћи у одлуци,
као кошава. Ти тренуци су били замешени
не од ужаса наслућивања, од приближавања
Истине. Могао сам стати на крај муци
страшној, одрекавши се сваког додира
са непринципијелним, заиста. У опоруци,
жртве (ваљда схватио њен потпуни
смисао, поенту), ненаписаној, био је наук
дубљи. Била је објава банкрота,
згражавање над судбином, јаук!
Да банкротира, помогли су сви, без изузетка.
Најближи, и најдаљи. Свако у својој мери.
Подлац и пријатељ, душман и анђео,
мајка и зао дух, беда, абаxије, шлосери.
Дошљаци из вукојебина. себични,
окрутни и нежни, интелигентни и ретардирани,
трговци и курвари, курве, и несебични,
перфидни и добри, амбициозни и фрустрирарни.
Дува кошава: чисти пределе од бацила,
нездраве влаге и душу мрачноледену одмрзава.
Дува и носи облаке, гране, рептиле, фосиле.
И све што није у заклону – замрзава…
(Уторак, 9. јануар, 1996, Мишљеновац)
 
 
*
Зов мачака из снова? Суморан је
и мрачан као студено јутро, поледица.
У том зеву је наговештај срамоте,
будућности, бесмисла, хујања последица.
Узрок лежи у судбини мрачног ждрела
звери, дубље! неће доћи жељено,
дуго ишчекивано. Мачке су се намножиле.
Извиру, као млаз из врела.
Овде је, као у бајци, сучељено –
дејство пустоши и мрачне силе.
Тај мутни вир у коме се купа
млади пар, као гмизавци у орању,
слика је огавна, стравична, глупа.
Овде више није реч о прању:
већ о истинској страви постојања.
О стихији која је опустошила
као потоп покрајине, градове, имања,
безброј људи у прах строшила.
Надолази пустош и сабласно хујање.
И мачке свих раса, тама и тишина.
Нема људског лица да изрони из кала,
из блата непрегледног. Понеки кржљав
грм, и испод њега јагорчевина,
са сенкама непознатим, мала
скупина духова бивших, немих.
Говорити? С ким? Кад никог живог нема.
С прапочетком? Мачке су около зинуле
на тренутак говора тишине са трема…
(Понедељак, 8. јануар 1996, око 11 ч.)
 
 
Мешавина
 
 
Шаргарепа, лук, паприка, патлиxан и зачин.
И позамашан комад свињске мечине.
Нек се пирјани. И нек Бог нађе неки начин
да нас сачува од бојазни, навика, колотечине.
Света Петка ме гледа. И понор небеса.
И понор немих породичних конспирација.
За заустављање лоших мисли може да послужи
сецкање шаргарепе, лука – не инспирација.
Птице које се не враћају, то су шишмиши.
Дим цигарета уме да уједе љуће од црног лука.
Танак је лед копилуша, курвештија.
Још је тањи тзв. „поштених жена“.
Читав живот у мени, као месо у софту, срећа и мука,
крчка на масти и води са извора из Лешја.
( 27. август 1996. Око 18: 30 ч.)
 
 
*
Крај лета је. У Књигу ситног инвентара
треба прокњижити олују, оморину, ферије.
Опет грми, у даљини, и изнад главе.
Руно облака се спустило, као изнад прерије –
сутон ће да га, изгледа, постриже?
Прошао је период шишања оваца.
Распуштена је и последња бачија.
Свођење рачуна је све ближе.
Лудило превејаних, себичних, подлаца.
(Крај лета базди као љута ракија.)
Зло (отимачина) долази одоздо,
потпомогнуто, подстицано од мајки.
Бог све види. И љутити бог грома.
Иза велова облака ниских, митова, бајки.
( 1. септембар 1996. Око 18 ч. Лабудово брдо)
 
 
 
*
Са крова ме вреба
не месечар, ни сова,
већ зов тетреба,
пизма маминог пустолова.
Психијатријски случајеви
улазе у суморну причу.
Мајчина сулудост
лепи се за сина, као чичак.
Бог ми је послао љубав
закаснелу по писцу романа
„Александријски квартет“.
И поново цветање
христовог венца, јоргована.
Кад хтедох да кренем у свет,
испречио се патуљак себични.
Попео се уз мердевине металне
не у Музеј (не)себични,
већ у пориве аналне
личности (?). У менталне
коморе чистог зла. Човечуљак
решио да се коначно узвиси
шапом. Увукао се на бувљак
тавански, куцка, струже, чангрља.
Упио се у плафон, као у потиоку
бува, ваш или крља.
Пустио музику, нашао мету.
Боже, да л’ зна шта ради?
У какву несрећу срља?
 
Згазио је лепоту лета,
као мрава или уш.
Пронашао је скровиште у мраку.
Тај сусед Негледуш.
Зло се злом храни.
Психологија малих људи
брзо нађе погодан терен.
Бог ме од лудака брани.
Свет није унезверен,
али у њему има много скровишта лудих.
Бог је пресит тих џепова
које је скројио кројач ђаво.
И јаких штепова…

(1. септембар 1996. Око 24 ч. Лабудово брдо) 

Advertisements