Ознаке

ИЗ КАЛЕНДАРА ЗА ПРОСТУ 1998.
 
 
(Митровдан, недеља, 8. новембар)
 
 
О, нека ми опросте мртви,
душе заборављене : знане и незнане,
што у свом брлогу мрачном
и таштом крадем Богу дане!
Пробудиле су ме касно поподне вране.
Младићи пуни себе, грлати.
Не поезија, сунчан дан, златне гране,
нешто је друго успело да ме обрлати.
Сетио сам се мутних снова,
неразумљивих. Слуга вечних
што чекају да их филмска трака нова
упије надомак јазова, не речних :
јазова Душе! Видео сам олош,
фукару провинције, перфидност, лицемерје.
Шићарxије – оне што ће једном
отпасти и нестати као иверје.
Не може да буде уденута као свилен конац
у иглене уши, туста и тужна свастика.
Оно што кува Судбина – Божји лонац –
у смирају миленијума – није пластика.
Толико ствари треба да се каже –
зато ћутим. Шмокљана мучи физика,
математика. Ко сад све одлаже,
далеко је од духа времена, ризика.
Нагомилале су се многе ствари, као крпе.
Оклевање, очај. Крађа бурета за купус!
Притиска у мозгу, читавог викенда, као хрпе
облака небо, стара врста : Монструм, Лупус.
Сликају чудовишта : ретроградно и гадно!
Чудовишта : оне што су толико тога угушили.
Што не опадну, као напољу, лишће листопадно,
ти, што у животу ништа нису пропустили?
Што их не спржи сумрак Епохе, ко електрицитет?
Те вечне слуге, књижевни шљам, грешнике,
те даброве наше младости, које ће прва
година новог миленија скрцкати као лешнике?
Живи мртваци и њихови потомци господаре
(вампировићи!) усред ове мукле, суморне
и готово непрегледне опасне мочваре
-бабетине аветне, потрошене, уморне!
Не, неће их спржити сумрак епохе,електрицитет.
Мртви треба да приме поруку кроз наше снове
и молитве (кад коцкице у мозаику синхроницитет
поређа) : ту стару свећу припалих, уместо свеће нове…
 

ХАМЛЕТ
 
 
Ти хоћеш да на мени свираш,
хоћеш да сазнаш мој кључ ;
хоћеш да ми из срца ишчупаш тајну.
Хтела би да учиниш да одјекнем
од најнижег тона до врха своје скале.
Хтела би да ми пукне жуч,
да, као утопљена душа, испливам
на површину? Ево ове мале окарине
у којој је диван глас, па је ти не можеш
натерати да проговори! – Нисам од глине
печене, на мени не можеш лакше
него на једној окарини. Назови
ме како хоћеш, пипај ме ; али не можеш
свирати на мени. (Могу , можда : море, снови?)
(1989 / 91. )
 
 
СПРАМ ПЛАМЕНА СВЕЋЕ…
 
 
Љуља се сенка наслона столице,
као катарка брода ;
нисам, малопре, видео своје лице.
Није ми жао изгубљене самоће,
већ самопоуздања.
(Гадим се – изрода!)
 
Лица људских је све мање –
наличја све више.
Схватам шта је поткопало
моје самопоуздање.
Наказност љубавног чина
налегне на биће као трзај хаубице.
Љуља се, љуља сред мора тишине
сенка наслона столице…
( 10. децембар 1989. Око 2 ч. ноћу.)
 
 


*
Чекати тајно док кошава
черупа ломне врхове бреза,
дрхтати од речи АКО,
док низ кичму мили језа ;
чекати кога, или шта?
Читаво лето, јесен целу, можда?
О, не, никако, о, не, забога!
Обећање девојке или Вожда
лудом је радовање! Бојазни
су то, тешке као презир;
још мало, па ће шикнути
из дубине, као гејзир.
Бојазни су превремено преимућство
сазнања, истине – блиске ко покућство.
Љубав је разломак, ризик
који дели. Са три непознате једначина.
Волети живот, да, чак и онда
када је обична отимачина!
Не успон, велики су спуст
минуле године: качамак густ.
Спушта се велики терет, туст,
као лавина бео, фаталан, пуст.
Надмудрују се доктор Фауст
и Велики Зауст,
јун, јул и август,
рат и мир, Орфеј и Мики Маус.
Повлаче се полако у ноћ богме
најжилавији противници догме!
Чекајући, човек сумњу разлистава.
Скрштених руку, чекајући да прође
човек пропусти најлепше тренутке,
не само један семестар или полугође.
Преварили су превареног безумље,
пресвучени чувари догме.
Девица лажних нагомилано труње,
дугоногих и крвожедних као доге.
Бојазни да отргну од чекања тек,
могу, и истина пуна отрова (најбољи лек)…
( 20 – 21. октобар 1994 – 6. септембар 1998)
*
Признанице. Рачуни. Празне батерије.
Пенкала. Фломастери. Нацрти. Белешке.
Књиге са божанским објавама. Бактерије.
То је пртљаг оног, што стигао је довде пешке?
Прашина : хиљаду година самоће!
Празна ваза. Прегореле сијалице. Машине
писаће. Скалпели. Кутије цигарета, празне.
И клацкалице таштине
на којима се већ годинама клацка.
На другој страни : кревет од перја.
Паучина : контраст Савршеног Реда.
Кашље ружно, док га поново буди киша
композитор дубоког безмерја.
Неред га према будућности без изгледа баца…
( 20. фебруар 1995 – 6. септембар 1998. Увече)
 


*
Боља је шкија из требињске шуме
од подгоричке. Укус дувана је често
узрок еуфорије. Ко уме
да завије цигарету, држи га место.
А ко не уме? О томе би се могло рећи
штошта, као о редовима пред трафикама.
Многи сањају брашно, уље. Не о срећи.
Многи су заратили са навикама.
Полиција са аутоматима увек се нађе
да уозбиљи узаврелу масу.
Србија се чуди : шта је снађе.
Нема хлеба, млека, сапуна.
Ни тоалет папира. Лекова. Безнађе,
беспарица и беда надиру од јуна.
Хрпе новчаница, ветар разноси као лишће.
Позиција – опозиција; медији ; подземље.
На све се човек навикава – на туробна лица
с краја на крај земље.
Национална валута је упоредива
с тоалет- папиром. Сви траже : марке.
Скривају погледе. Уздишу у сну,
лежећи ноћу поребарке.
Сваки дан је сивљи и тужнији
од минулог. Курвама посао цвета.
Шверцерима. Дилерима. Профитерима.
Сина Божијег поново распињу,
јер им Истина смета,
пробадају му руке, бедра, ноге ексерима.
Бал вампира, сабласти и себичности
не иде без покварених лепих жена.
(О, Успење свете Богородице, одавно се
не купам у пени јасних снова и успомена!)
Не себе, жао ми је Сина.
Све деце гладне, несрећне, жудне свега.
Од беде у граду хвата ме мучнина.
Породичне везе топе се брже од снега.
Оно о чему сањам пре ће се догодити
просјацима. Бундева без шећера,
без конзерванса, подсећа ме на баба Xану.
На неизбрисиве године детињства. Док се ујак
није оженио. Свака је вечера била – Тајна вечера.
А дани сеоске славе, са Циганима, као у роману…

Advertisements