Ознаке

 
 
 
Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,
као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса
и гледао коњика како јаше кроз орашје –
нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.
Не стари, већ млади незакржљали брестови,
нека ми праве друштво – беле трешње, црно грожђе,
детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.
Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,
као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!
Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.
Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух.
У лишћу јоргована, руја, купине, у класовима ражи.
Ту бих писао последње квартете, макар и глух,
као Бетовен. Ту , дух нека сва сећања претражи.
Учини, Боже, да тај брежуљак постане као левак
у који се слева све – хук и мук – као кишница кроз олук.
Знам да ме ту можеш чути, ту где Те нико не слуша.
Где криче паунови, морке, феникси и фламингоси.
Ту, где ме нико није чуо како треба, доба.
Ту, где већ годинама не гази нога боса.
Ту, где се тајна осмехује, као дева, из гроба.
Ту нек ми буде пристаниште, кула, вечна соба!
Учини, Боже, да тај брежуљак, где успевају жиле
испод бусења (које не пасе стока) – погодног за четке,
обрасте боровима, јоргованима, оскорушама, тујом.
Столећима је већ ћутао са остругом,
глогом, дреном, пасјим дреном, тугом, рујом.
Истреби, Боже, трњак, кошуљице змијске, багремље,
па, макар оно што је било немо, постало још немље!…
( Четвртак, 29, Х 98.)

Advertisements