Ознаке

 

 

 

 

 

 

Дупљајска колица. Повратак мртвих


 

1
 
(На крају другог миленијума. По Христу)
 
 
Вратио сам се у дом пепела међу Хиперборејце
у колицима која су вукли лабудови, као по казни.
Перуника, бршљан, имела, липа, босиљак,
краљевско дрво миришу овде, доме празни!
Пролећу врабац, мува, оса; промичу поворке
мрава; три хиљаде четири стотине година, ројте
паучине. Промичу црни лабудови и горке
мешавине цветова глога, оскоруше, уместо својте.
На Старом Гробљу цвета густиш горкога глога.
Ново гробље. Нова гробља. Неохиперборејци шуму
краљевску руше.Све што видим то је – мука.
Патња и тескоба су ми бескрајне, али неме
као гитара у пепелу. Пустош у уму,
голет, на којој черече мртве и Бога!…
 
 
2
 
Росо, ти си била облак, широка река, море.
Провала облака је раскопала пределе, стране.
Змије су појеле путеве, преко ноћи, као глисте.
Блато, блато! Поветарац њише јорговане
процветале, као што их је њихао пре три
и више миленијума. Враћају се мртви
из урвина шума и времена, као геометри.
Не сећам се ничег. Ничијој жртви
Магловита хиљадугођа нису схватила смисао.
Не радује ме ништа. Не надам се више.
Туга се спустила до корена свега.
Црни лабудови, зашто сам уопште писао?
Кад ће сва моја писма испрати кише?
Не волим те, кишо, слузава ћерко снега!
 

 
3
 
Лабудови црни, возите ме даље – на север!
Нервира ме све, свештеник – бумбар!
Усред страве миленијума, као усред ноћи
олујне, петао најваљује као добошар,
кукуричући (црњи од лабудова) из петних жила
( као бат духова мртвих) под орахом,
наступ Црнила – не Плаветнила!) :
најезду опустошења са кишом плахом.
Да ли је можа боље било
да се никада није ни родио
онај што је све чега се дотакао –
живих и мртвих, старих и нових гробаља,
држава и душа, храстова, извора – изродио?
Неохипербореја је постала – пакао!
 
 
4
 
Мрачновид, са маском вучије главе
предводи мртве – Ските, Сармате,
Даке, Илире, Дарданце, Венете,
Трибале, Трачане, Сорабе и Анте.
Ко да заустави све мртве, толике колоне?
Мрачновид, химера вучије главе?
Ничу, као после пљускова, печурке, траве.
Журе ли Мрачновиду да се поклоне?
Лаж на лаж назидала је као цигле
илузија или рс. Некрополе боље памте
од ршума и унука оних што верују
да су им дедови били богови.
Памћење је кратко и бриди као убод игле
зарђале.Узалуд из помрчине истину истерују.
 
 
5
 
Јер од Истине овде није остало ни Ист!
Живи не знају да су мртви, отровани.
Зар има неког ко је заиста жив и чист?
Дуње процветале, шимшир, јорговани.
Лабудови црни, возите ме даље.
на север, код Хиперборејаца – до Аполона.
Овде се све накострешило, као маље,
маховина; заборав гута милионе милиона!
Живи су гори од мртвих јер им је крв
испио вампир крвожедних илузија.
Мртви могу да ме чују и гробљански црв.
Возите ме, лабудови, даље од богатих и гологузија.
Јер је гене и искон, променио, новог гробља стрв,
као земљотрес географију. Проклета емулзија!
 
 
6
 
Проклета емулзија : то је текућина потомака
у којој се налазе микроскопске капљице других
народа. Од митолошких студија боле бубрези;
расте камен. Од генеза нерасветљених и дугих.
Шта је остало од Трибала, Скордиска, Трачана,
Сораба, Срба? Од одговора боли глава.
Старо Гробље једина је преостала енклава,
валидна ал неиспитана. Повест као да је уврачана.
Од лешинара, што су гори у развлачењу мрцина
на спруду. Са каквом јарошћу касапе труло
трупло легенди и митова! Научници, као крље,
упили су се у испијену кожу претпоставки.
Сањачи и умрли слуте више; као да имају посебно чуло
за неки ситни преостали траг, и светле мрље.

 
 
7
 
Савременици Гвозденог доба нису и никад неће
разрешити енигму древних људи, Златног доба.
До Емпиреја, Аполона, највишег неба, богова и бога,
стиже се на Дупљајским колицима, преко гроба.
Уместо музејских експоната, ноћни двобој жаба
и славуја до самозаборава и белог усијања –
не гитара у пепелу, нити древне басме баба –
лековитији су у проницању, ко месечина усред грања.
Возите ме, лабудови, црни, кроз траву до багрема
процветалог : да са брега видим Старо Гробље
у диму не од тамјана већ од магле сутона и јоргована.
Уз ливаде којима су блескови заранака сафирна руха
оденули…Можда ћу моћи да путујем кроз раздобља
о којима се само слути, на спорим колицима Духа?
 
 
8
 
Заборав је ризница богатија од свих сећања поколења.
Сачувао је као што гроб чува, или као трап.
Научнику није дано да пође посебним стазама
памћења до краја. Наука коју подупире сатрап
нема Кључ којим се тајна гробова откључава.
Сеобе су нужне. Остати овде
даље значи једно : склопити са пропадањем савез.
Сужен је радијус : одавде – довде.
Истина је тамна, ко олујно вече.
Одрешити се не да, као ни Гордијев чвор.
Живот се урушава без визије и плана.
Све се распало и базди као твор.
Безнадежно, јадно, потуљено конфузно,
покосило је преко ноћи најбоље, зло доба, као слана.

 
 
9
 
Грешке, све грешке, сад разарају зубе,
очи, срце, бубреге и црево гузно.
Правде нема нигде, ни у судовима,
ни у храму, ни на гробљу, око сузно!
Клице клијају утопијске
и сјаје у ноћи као звезде
или одсев на месечини коже змијске.
Натичу поуке као штитне жлезде.
Кад ни из једног искуства поуку
није извукао један народ, нек нестане, лишће дуње!
Како ће разумети туђу, ако не разуме своју муку?
Помрчина је густа.Неразумевање је никло густо.
Истина се не види цела ни при блеску муње.
Од Дрине до Тимока све изгледа пусто…
 
 
10
 
Све ће ово надживети подлаци, које није
могуће повешати јер их је више од поштених.
Продали су се чиновници и судије,
земља врви од лепрозних, заражених.
Ту ни Божја помоћ ништа не може;
јер где бездушник мирно распиње
кога науми кроз сузе сирочади,
туга краја и немост сиротиње,
неправда коју не чини туђин, већ брат,
понекад исте крви, истог рода,
параметар су горке судбине, а не рат.
Врви од пацова, гмизаваца и изрода.
Нашла је безбожна епоха начина
да све за собом повуче, у бесцење распрода…
 
 
11
 
Узалуд се овде куну у Сунце и Световида.
О гитаро у пепелу последњих сура;
овде се призива древно зло, уместо стида.
Овде је будзашто крв момака и цура.
И ветар заобилази ове пределе
уклете; ни ветар да дирне у твоје жице .
Мртвило је прелазно као епидемија
куге, апатије, туберкулозе, брадавице…
Судбина је постала бљутава; горчина.
Разговор глувих ко букагије сапиње.
Оно што сапиње, временом сасвим сапне.
Ко мисли да је све зло дошло од Турчина,
нек спере црни талог душевне голотиње.
Глупост је успела да нас у казамат запне.
 
 
12
 
Жамор сени; затим птичији цвркут.
Грми у даљини. Бумбар – у близини – грми.
Душе мртвих клизе по месечини
као листови по води, по срми.
Немо опште лале са шимширом
у башти, ко напукле стазе и зидови старе куће.
Све је овде мртво са својим кумиром.
Сваки листић зове о томе шапуће.
Гитара је слепљена с пепелом и крвљу.
С криковима угушеним, дијамантима.
Тишина удружена са отровом за мишеве
и пацове, зауставља сваку помисао, надање.
Нестајемо са Трибалима, Скордицима, Антима.
Дигнуто је до култа – црног – пропадање…
 
 

13
 
Не гитара, славуј води двобој
са Црним Приликама, страдањем.
Овде је све заптивено, и пробој
ветра је спречен, као светлост, надање.
Осушила су се посвећена дрвета,
храстови и смокве…Горостаси!
Дворишта су и огњишта сасвим засенили
зли духови и облаци, и шупљи ораси.
Оскорушу из корена суша љуља.
Флауте из врбака повремено
пробију црни сатен као сабље.
Огласе се, изненада, из амбиса
као баре и отсјаји, радошћу
каквом засветли понекад лето бабље…
 
 
14
 
Вратио сам се у дом пепела међу Хиперборејце.
Росо, ти си била облак, широка река, море.
Лабудови црни, возите ме даље – на север!
Живети овако и овде било би много горе!
Јер од Истине овде није остало ни Ист!
Шта је остало од Трибала, Скордиска,
Трачана, Сораба и Срба?
Боље од археолога зна храстов лист.
Историју мога племена – историју вриска –
разумеју боље лабудови црни и понека врба.
Узалуд се овде куну у Сунце и Световида.
Грми у даљини. Бумбар – у близини – грми.
Душе мртвих клизе по месечини
као листови по води , по срми…

 
___________
Белешка. – Ове стихове сам написао у Босиљковцу током неколико дана и
ноћи пред Васкрсеније 1999. године по Христу : осећајући неописиву тескобу, коју носим већ годинама. Писање је било пут према олакшању, према оној неутрвеној и загонетној стази, која ми се указала једног поподнева, док сам обилазећи једно од култних места од памтивека (на шта назив потеса упућује, а још више његов положај ), испод расцветаних багремова, угледао на западу, на брежуљку на коме стоји данас месни храм, угледао у светлости Старо Гробље, које је ту било и пре досељавања древних мештана словенског порекла. На Старом Гробљу су мештани некада (пре тридесетак или седамдесетак година) вадећи камен за зидање својих кућа и ограда, наилазили на трагове прастановника : ђинђуве и друге ствари, које су
хиљадама година наџивеле своје власнике… Те ствари су навирале из земље, као
мрави, и инсекти, и никоме није падало на памет да их сачува… Затим је тај
предео поново обрастао дивљим растињем, где радо налазе склоништа гује… Предео Старог Гробља виђен у заранке са неколико стотина метара, са блиског узвишења које је било култно место, као да је био просветљен титравом светлошћу, као гојне сапи крава…Вратио сам се брзо у дом мојих родитеља ћутке и почео да пишем, не као по диктату, не…
 


 
Да ли је можда боље било
не писати, ништа, не покушавати?
Не трошити папир и мастило?
Спавати? Даноноћно спавати?
Не могу да избегнем , признајем, лако
суочавања најтежа, савест. Разговоре тужне.
Сеобе и пропадања њише моћно клатно!
Анђеле, ти што си испратио вечерњи воз,
вечност живота, можеш ли против ружне
повести и збиље ишта? Увијен у облак, бело платно.
Гвоздено доба ставља тачку на оно што нису
стигли да учине Сребрно, Бакарно или Златно.
Видео сам све наше илузије, све наше наде,
и радости, како их коси глупост, као доба ратно…
Ови стихови нису донели олакшање.
 
( Касније, по повратку у Београд)

Advertisements