Новосадски професор славистике Богдан Косановић објавио је 2011. године занимљиву и корисну књигу „Српске и црногорске теме у руској поезији Првог светског рата“, коју је снабдео примерима из песничке праксе и обимним предговором. Иако ограничена на један временски сегмент, та књига указује на посебност односа између руске и српске културе. Веза није привремена, наставља се кроз време – и то је оно што храбри и даје подршку нашим најдаљим сновима – о братству људи, о њиховом уједињењу – које мора, и треба, да започне преко онога што нам је најближе. У то име пробрали смо и превели неколико примера из савремене руске песничке праксе. –  Владимир Јагличић

Српски песник и преводилац са руског Владимир Јагличић (фотодокументација Заветина, лето, 2013)

Српски песник и преводилац са руског Владимир Јагличић (фотодокументација Заветина, лето, 2013)

 

 

Владимир КОРМАН (1932)

Милена Душановна Семиз
Стално, ма куда гледам, са свих страна,
мним колико смо од звезда далеко,
знаних из штампе или са екрана,
доступних, легав, тек, на гробље неко.

Захвалност наша многих се тад сети.
Они су за нас – ко свици у мемли,
ко легендарна бића, скоро свети,
ко живот да не страћише на Земљи.

Метаморфозе тако чудне круже:
тек када оду од нас, као сени,
без двоумице носимо им руже.
Кад смрт наступи – правила промени.

Немноги, блиски звездама, сад плове
очима других у звезданом сјају,
уписани у посебне спискове –
који космичку везу ојачају.

*

У провинцији древној и виленој,
коју стишаним кутком сматра странац,
памти се да сам с раскошном Миленом
срећом-несрећом и ја био знанац…

А тридесетих, крај „Крстова“, с тугом,
за заточене, анђелски одано,
послатке носе и чекају, дуго,
Милена Семиз с Ахматовом Аном.

Тад Наталија, Миленина мати,
замоли Ану да пева о хаду,
о робљу које иза зиђа пати,
одакле креће страх по Лењинграду.

После четири године – наш сусрет…
Чудом блокадне преживевши ране,
Милена није могла ни кад усне
да заборави лењинградске дане.

(Када касније, добро памтим лик му,
генерал један по партијском зову,
у длан узевшу кнуту, ко звер рикну,
и ја, такође, чух за Ахматову).

*

Прећутала је Милена за Ану,
за њену храброст спрам коби језиве.
Није причала о оцу Душану,
слависти који Беломор преживе.

(Није ваљао Карађорђевићу,
за јунаштво се, не за ласку спреми.
Хвалисавоме рече краљевићу:
„Ја се поносим зато што сам Семиз!“

Ни изгнан није дом заборавио.
За Србијом је, пишући, патио.
Под присмотром је све до смрти био,
немало горких дана испратио).

И не спомену Милена опсаду,
пуцње и смрт што постаје судија,
не рече ништа о суровом стаду
које је дошло код нас да убија.

Да прича? Чему, у свом том нереду:
да плаши ум, још неспреман да прими
истину, дечка с тугом у погледу
чији је отац умро на Колими?

Зашто да води распру отворену
са мном, кад скоро дете бејах тада.
(Зато Дувакин испита Милену
подробно – прође не једна декада).

*

Милену памте још у Ермитажу,
слави је Москва, град Мишкин је слави.
А моћницима, по недугом стажу,
одавно већ се нико и не бави.

Опсађенице Владимир прихвати,
градић сиротства, и без снаге мушке.
Као да умре у данима ратним:
старији, сви – за строј, или уз пушке.

У престоници древној сваки дан
код нас се кризом небивалом мери.
Милена с мајком мораде на стан
у надградњи, крај цркве Златних Двери.

И понудише посао Милени,
завист неближње и ближње обузе:
да ради што зна, што уме и цени –
у покрајински позваше је музеј.

Тамо са маром чувају и данас
мајсторска дела из времена старих,
богатства скоро несхватљива за нас:
мноштво икона, слика, свете твари.

Успенска црква. У њеном су двору
стајале шкриње блага, аулама.
Кружни басамци воде према хору,
а светиљке су сјале на кулама.

Трудили су се чувари кроз време
да сачувају твари и иконе,
до доба кад ће, потресавши темељ,
народ са плећа збацити ниткове.

Зналце је, дуго, под куполним сводом
тиштало каква пропада лепота:
одавно није пред целим народом –
не беше тамо гласова живота.

*

Ја и другови школски, лета тог,
подземни пролаз тражисмо крај арке –
и, изненада, ко да хтеде Бог,
зашкрипале су храмских врата шарке.

То фреске су нас позвале Рубљова
на путовање библијским сценама –
не лаке песме из наших филмова,
други се рефрен овде причу нама.

Чести смо гости постали у храму,
ради и спремни у свему помоћи,
и слушасмо без даха мудру даму
с раскошном гривом – црном попут ноћи.

Била је као гост из прошлих ера.
Мени би – десет. Њој – тридесет друга.
Упијах сваку реч. Све већа вера
из Милениног ширила се круга.

Први пут чусмо за старинске књиге,
раскошну светих списа необичност,
за кнуте, пута, апсане, вериге
и префињеност писма иконичног.

Схватисмо шта је лекторку још, живо,
узбуђивало, у четири зида,
кад из свијутка извади, брижљиво,
шест лутака из нилских пирамида.

Милена знаде чиме да нас снабде,
шта је важније од свега да знамо.
Одисеју и Илијаду нам је
дала, с наредбом да их ишчитамо

Ал четрдесет трећа стиже концу.
Опростисмо се с њом, за сва времена.
Милена оде прогнаноме оцу.
А верницима црква би враћена…

*

Свима је познат даљи пут Миленин.
У сваком кругу, ма где се обрела,
увек у центру, знала је да плени,
засута пажњом, и вредна и смела.

Предавала је, и правила лутке,
свет непоновљив обнови широко,
где једно маче враћа све тренутке
племићких дана, ампир и бароко.

Снажнија душом, знаде да подстакне:
дух би слабијих узела, ко руком.
И један Сергеј Аверинцев, чак је
подржан био њеном препоруком.

*

Изучио сам славне школе наше
и код зналаца дубље знање тражих –
најбољих, дивних, што смисао знаше.
Иду године, и све су ми дражи.

________________

Милена Душановна Семиз (1909-1984) – музеолог, кустос у Ермитажу 1930-50-тих годна, а Музеју Андреја Рубљова 1960-70-тих година. Израђивала је и лутке.
Душан Ивановић Семиз (1883-1955) – правник, адвокат, пореклом из Херцеговине, члан Аписове „Црне руке“. После суђења Црнорукашима емигрирао у Русију, где је и остао. Године 1929. је репресиран и отеран на принудни рад на Беломорском- Балтичком каналу, а потом изгнан у град Мишкин (Јарославска област).
Тад Наталија, Миленина мати – У свом „Реквијему“, Ана Ахматова описује жену која ју је, чекајући у реду да преда послатке за свог заточеног мужа (који је био у истој ћелији као и Анин син Лав), замолила да напише штогод о њиховој голготи (нешто слично имамо код нашег Стевана Раичковића, у „Црном Владимиру“). Била је то супруга Душана Семиза и мати Милене Душановне Семиз, лекар Наталија Дмитријевна Семиз (рођена Рогова, 1882-1965).
Генерал један, по партијском зову – очито, култур-генерал Жданов, који је напао Ахматову и Зошченка.
В. С. Дувакин – направио је интервју са Миленом Душановном Семиз, поткрај њеног живота.
Сергеј Аверинцев (1937-2004) – истакнути културолог, филолог, историчар културе, специјалиста за античку и средњевековну књижевност, познавалац Библије и поезије Сребрног века, песник.

Железничка пруга: Бордо-Париз-Трст-Загреб-Београд-Пожаревац - Мишљеновац - Одеса, лето 2013. Снимак Иван Лукић

Железничка пруга: Бордо-Париз-Трст-Загреб-Београд-Пожаревац – Мишљеновац – Одеса, лето 2013. Снимак Иван Лукић

Јуна МОРИЦ (1937)

Из поеме „Звезда српства“

+ + +

ГОВНАТО гаси светиљке Србима,
а у рату је и дању мрклина,
али Србима свеће пали Бог,
који никакав уговор раније
са Алијансом закључио није:
у блок не ступа, из присенка свог.

Ко би Србима свеће, осим Бога,
палио дахом језика српскога
под бомбама, под хавијерским игом,
из Европејска и из Каубојска
док арбанашка наваљује војска,
док бомбардују балкански полигон.

Али Србима свеће пали Бог,
и у том сјају капље и мој слог
који бол срца враћа и пресреће.
Кад заурлају „Србине, предај се!“
постајем Србин. И велим, не дај се!
Нама, Србима, Творац пали свеће.

+ + +

Мај. Сунчано пролеће.
Све земље – један круг,
Ускоро трамвај креће
из Немачке, на југ.

Империја из маште –
сви се шире, све цвета.
Гољи расте сред баште
најбоља храна света.

Неко је увек распет.
Србија: мрак у кући.
Мудрија, крава заспи
очи не склапајући.

+ + +

Угри плешу, певају Пољаци,
небесима тргују Бугари.
Србе здушно туку и у раци,
куд склоништа, ту су и кошмари.

Ја живим у побеђеној земљи,
чији рат је за права човека,
упростио победу у мемли
за планету будућега века.

Ево иде Победилац Свега,
да поправи лице тла и мора.
Никада за победу код њега
заменити нећу сопствен пораз!…

Москва, 21. 04-25. 05. 1999.

 

Вјачеслав КУПРИЈАНОВ (1939)

Бомбе слободе

Све је теже са неба посејати слободу
Експлозија слободе – будућност не знам грознију.
Пилоти се НАТО-а жале на непогоду;
бациш бомбу, а ипак не видиш експлозију.

А гле над Герником се свод светли не помера.
Па и у Хирошими – видик чист, као на стаклу.
Лако је убијати са лицем програмера –
шахисте што фигуре гна у рају и паклу.

А мртвима је лакше – без срама, само оду.
Само да више летњих ноћи и дана буде.
Пилоти се НАТО-а жале на непогоду.
На географију. И на невине људе.

Владимир ВИСОЦКИ  (1940-1980)

Црногорци

Чекају шаке сви изворци
да воду усни принесете:
пили су воду Црногорци,
и живели – до тридесете.

Умрети беше часна коб –
(рана од каме, или пушчана)
и однети са собом у гроб
два-три душмана, два-три душмана.

Излизан ороз слуша борце
са колена, из седла бојног:
не заробљаваху Црногорце –
ропство им беше недостојно!

А сто година зар им треба
у крају у ком још једино
има довољно горе и неба,
и плавог мора неповредивог?

Шесто хиљада – ко један строј,
ко једна шака воде свете…
Ал живели су дуг век свој
Црногорци – до тридесете.

И жене бране част до гроба,
децу у гори нија тршће,
док не дорасту за то доба
да стегну пушку шаком чвршће.

Облачиле су црне блузе
док се огњиште кућно тули,
ћутке у траву лиле сузе
да их душмани не би чули.

Жене у црном, осамније
но што су ова поља стара –
за њима горе, још тамније,
све спепељене од пожара.

То је освета! Свест се буди:
нису горели, не! без вере:
самоспаљење гора и људи –
знак побуне и нове ере!

Ни пет векова њих не сатре,
и син се свети за злодела:
да, буктале су горске ватре
ко црногорска срца врела.

Мењали су се цари, дворци –
тек смрт у боју част је права…
Не поштоваху Црногорци
тог што тридесет навршава.

… Мало ми једна цваст из зрна –
из два бих корена расти тмином!
О, што ми ниси, горо црна,
постала другом отаџбином!

Јуриј ЛОШЧИЦ (1941)

Опроштај са Србијом

Не прекрасном, на пољу Косову
кнез-Лазару одрубише главу,
однеше је, ко пакет, у Стамбол.
На ливади, поред Радовања,
Карађорђа обезглави Милош
да султана лобањом почасти.
Тамо Сава у Дунав где уђе
генералу Драгољубу главу
просвираше титовским танетом.
Сва Европа да се зарадује.
А у Босни под планином Јавор
баба-кучка издаде песника –
Радована лишили су главе.
Чим лишише – поживеше срећно.
А Београд – главу Слободана
јаничарски зубима откиде
у Вашингтон на тацни, услужно,
старој жаби однесе на дар.

Трубачов

Не стигох даље од Косова.
Знам Ловћен, даља не обиђох места.
Европски престо, по мени – основа! –
њиве су, горе и реке словенства.
Бранденбург? – То сам Бранибор је наш.
У Шпреји Спреву чуј, упиши.
Спаде Бауцен, ко затворски плашт,
али се меко заори – Будишин.
Ево где родну срчику ћеш срести!
И једном, туђу осетивши стопу,
свима ће плави Дунав да навести
да не пустише Дуњу у Европу
мада је била ту одвајкад,
куће од глине и сламе правећи –
и с њеног стола теку, од предака,
по европама, од зла их бранећи,
мириси златних медењака.

 

Боца са чудним облаком у позадини.  Снимак Заветине, лето 2013. Звижд, с-и Србија

Боца са чудним облаком у позадини.
Снимак Заветине, лето 2013. Звижд, с-и Србија

Јуриј КУЗЊЕЦОВ (1941-2003)
Српска песма
И шта се то десило, и како се то задало?
Наше је сунце дубоко као у море запало.
Сетим се поља Косова и тугујем, и плачем,
и не кријем пред Богом сузе, и све су јаче.
Неко издаде, хад су, и пламен љути, живи!
У леђа сунца ноћ је већ забола нож криви.
Ко издаде, и спали његов нас љутит пламен!
То зна једино Бог и, можда, Црни камен.
И изјутра над бившом, над пропалом државом,
изађе место сунца нож линијом крвавом.
Наше срце на парчад мрвљено у трен касан,
наш вид постаје тровид, и троструко нејасан:
он Папину папучу довиђа једним оком,
он Мухамеда гледа и види другим оком,
а трећим оком Свету Русију би удесно,
ону која од Бога стоји одувек десно…
Бог високо, Русија далеко – улови је!
и пече рана стара сурово, најсуровије.
У белом свету све се прекренуло наглавце,
Русија се од Бога отпади у све правце.
У плавим небесима над пропалом државом
изађе место сунца нож линијом крвавом.
Покренувши се можда зађем у Црну Гору
сво срце исплакаћу у нађеном простору.
И молићу се дуго, плакаћу, душа убога,
можда ће глас мој стићи и до самога Бога.
Можда анђео пљунуће у Србинове очи,
и душу му узнети на небо, да сведочи.

1995.

Виктор ШИРОКОВ (1945)

Из српске свеске

* * *

Чак и уз наш сувишак
овуда нешто ме вуче:
српски су градићи ипак
градови, не од јуче.

У сваком горде цркве
и јаких кућа кам;
ни ноћу сјај не мркне,
светли околиш сам.

Ту пријатељство сретни
уз густ шарениш стола!…
И пустош ће да светли!
Светлити магла гола!

На путу из Београда у Лозницу, 22. септембра 2012.

* * *

Оставите подсмехе несите…
Нема мира душа од те руге!
Дечак има под оком кесице
пуне неке неовдашње туге.

Не помаже породично добро,
он не живи живот среће, здравља…
Не прецрта он Косово родно,
њим испуњен, још не заборавља.

На путу из Београда у Лозницу, 22. септембра 2012.

* * *

Раширена је сад европска карта,
мамку слобода из шаке расипа…
Ал протест против тих нових стандарда
испуњава ме, ипак.

Србине, брате, реци да су теби
стране те бајке, Отаџбина преча;
нећемо живот по туђој наредби,
врела словенска крв нам је претеча!

На путу из Београда у Лозницу, 22. септембра 2012.

Песник

Реч „песник“ звучи као весник,
и навештава да нови дан креће:
стално ти тесно, ако си песник,
међ градовима и дрвећем.

Песник налази мудру фразу
незнано зашто, и куд то води;
песник пропише свој указ указу,
често, вилом по води.

Уморио се од својих пророштава,
али не може натраг да их враћа;
у родни језик он се усељава,
а сваки стих му затегнут ко праћка.

Лозница, 23. 09. 2012.

* * *

Сво памћење ми оплиће
души утеха, нада –
и шумски шушањ Лознице,
и дисање Београда.

У свест се слије сребрним ликом
чистог говора српског женство…
Хтео бих да будем посредником,
да протумачим савршенство.

Пријатељских срдаца додир,
а истој жеђи свак се дао…
Важну мисију ка слободи
Вук Караџић нам завештао.

Ко да ће данашњи наследници
ка будућности братској кретати:
сви читаоци, сви песници
овде ће се све чешће сретати.

Лозница, 24. 09. 2012.

Блага вест

Предивни српски песници,
као цврчци су грлати.
Са истом мером у свешчици,
скинем цвикере, узвратим.

И родна реч, сред звукова,
зрикавчева је сила.
Ради сличнога улова
не треба преплет крила.

Земни смо ми, и наш пут прођен
не да нам на небеса;
И Вук Караџић с нама, такође,
до данас твори чудеса.

Шаље нам, наравно, он, с природом,
благу вест што с нама освану;
и зрак и сунце, с небосводом,
нек овде занавек остану.

Београд, 25. септембар 2012.

Чудан облак. Снимљено у с. Мишљеновац, лето 2013, пред олују. Снимак Иван Лукић. Фотодокументација Заветина

Чудан облак. Снимљено у с. Мишљеновац, лето 2013, пред олују. Снимак Иван Лукић. Фотодокументација Заветина

Сергеј ШЕЛКОВИЈ (1947)

Црногорје

У црвеном вину Монтенегра, по овдашњем, у „црном“,
ноздрвом, оком – осетићу крв лутања-богаза.
„Вранац“ – то црн је коњиц, с ведре нијансе зрном,
„црна“ цокће црнином – с Црногорца-Пегаза.
Чељуст кошчатих клисура, уз пророчишта зетска,
ни Турчина, ни ђавола не пушта ту да пребива.
Одевен у лати стена, у шипак кула, блеска
Котора клинаст залив – дијамантска тетива.

Црна и рујна лоза јединство влаге наставе.
Црно сливено с црљеним, од црнице – царица.
Угљене боје орао на малиници заставе
лепезом крила, сунцем стамњеним – жарка златица…
Али обала, али бели кејови Будве,
ал сјајоносност простора над морем, над Јадраном!
Црних гора гримизне бразде! Да није ваше грудве
под срцем Божјим – ту би се шеткало с јатаганом…

Цркво бела над Јадраном, ту иконама окружен
поп родне речи свилом Псалтира већ сазива.
Залуд, браћа су брадата – пешак ил јахач с оружјем –
ко разбојници да су Пугачова и Разина….
Јужни окрајци словенства – падине иза Улциња.
Смислови мешају се – одзив нијанси, потом,
нечег час прикривеног, час давно знаног тиња –
сва бела, Будва, уз њу клинасто-смарагдни Котор…
_______________________
„Вранац“ – црвено црногорско вино
 
* * *

Владимиру Јагличићу

Када изговорим: „Драг ми Нико Тесла,
вожд магични гнезда словенског све јачи“
знам да Николина душа још не неста,
да мреже кртица неба не повлачи.
И опет ћу: Срби сребре се под силом –
и тамо где с дршком нож свој рукотворе,
и где још Божидар, Методиј с Ћирилом,
не могу о родном са мном да не зборе.

Сопственим речником зоре искри Павић,
Аргус му многоок – мозаичка шара.
А кроз јул ме Тесли зва Григориј Савич –
шиштање латица слободарско ствара.
Воли, воли своје! И свето се сроди
са сваким што умом часно сја из тмине.
Крчмљење у крчми плод не зна да роди –
значење је ствари сишло у дубине.

И гледам у очи струјо-чудотворца.
Мој Тесла  је срцем Србин, с тла хрватског,
стекао дар муње геном змијоборца,
сваки дан ми вреди беседништва братског.
С њим се саветујем о малом, великом,
тачније, ћутимо, кад говор дојади,
све списе излажем пред Очинским ликом –
на југу уз дугу, ил северном сликом –
сву жилавост ствари, жртвеност јагњади…

_____________________
Никола Тесла је рођен 1856, на територији Војне крајине, у саставу Хабзбуршке монархије, у породици свештеника Српске православне цркве, Милутина. Аустрија је формирала Војну крајину ради одбране од Турске са којом је често ратоваала, у граничне делове насељавајући Србе, савезнике у борби против османлија. У састав Хрватске Теслино родно село Смиљан ушло је тек у двадесетоме веку.

Песник је лета 2011 био у Дубровнику, где је одсео у улици „Нике Тесле“ (како је Теслино име, да ли да кажемо „похрваћено“, или „подубровчено“). Отуда игра речи у песми која, очито, није само игра.
Григориј Савич – мисли на великог украјинског песника Григорија Сковороду који је живео као путујући философ

Јелена ШВАРЦ (1948-2010)

У манастиру крај албанске границе

Ениси Успенској

Подигох поглед, гледам Венеру издишућу
што љубав сочи у просторе,
над снежном гором замагљеном
што Албанију теретом прекрива,
над њом расвит дрхтао је већ
унутрашњом лубеничном кором.
Тамо је – тама, Албанија,
овде – манастир православни,
где руже, венући, нежно
свијају се на груди сопствене.

Мада би годило – ох! – мени уснути,
Ал звона звук нејак
ко ледне бројанице изнутра,
и кроз врт у тами ходам
чудесним међ ружама путем.
Клизе монашићи сваки дан и час
у ледену пећину Бога,
међу стењем развалина древних,
дуж осамне звонаре,
измеђ ружа што се беле, помало, у рују.
Таква чистота и жалост владају,
о руже, рањавате нас болно!
На живом проничућем мразу
и ја колена пових,
молим се пречистој вишњој Ружи
за свеле и малене.

Захваљујући томе што век мој се не прекиде
пре но око докучи ту планину,
удах је –  јутарње светлуцање,
тајни страх – муслиман за зидом,
а унутарња врелина груди –
храма мраз блажени.

Поју, мрмљају, ћути
инок, у црну умотан дугу.
Господе, па ја волим
више но што се може  –
гору ову у снегу,
ружу ову у песку,
крв своју јурљиву,
Тебе у неизгоњивој туги.
Па ти си ме овамо довео, приђох
телу Албаније дивље,
да бих и са странством духа
такође могла угледати, чути
клокот и шкргут туге, греха
за невидљивом планином великом,
да у туђинској даљини угледам
ратништво неба раменом уз раме.
Господе, па ја волим
јаче но што бих желела,
овај месец, иза горе,
људе туђе, заруделу ружу у песку,
појство из старачких грла
на туђем, као сестре у храму, језику,
јаку планину у снегу,
мирис јутарњих звезда,
јак и у блискости ружа
и мраз што кожу нагриза,
и муслимане иза зида,
и анђела овдашњих места,
и Оног који увек са мном јест.

1991.

Александр МИРОНОВ (1948-2010)

Империјални вукови

Страшне гласине, дивљи звукови:
па где сте, империјални вукови?
Хиљаду вас је, ил стотине нових?
Хоћу ту, где њива је Господња,
да вас сретнем, данас-и-то-одмах.
Где сте, па где сте, ко вам је сводиља,
ко страшна ваша вучица родиља.

Скрила се куја. Хеликоптер плови.
То је обичан лов, знају вукови.
Васик, Васјониш, Васјук, или ко си?
Можда – Јесењин, до кидања жила
што на кивоте родне крв наноси?
Скрила се куја, скрила.

27. јула 1999.
__________
Империјални вукови – назив групе руских добровољаца која се борила на страни Србије у ратовима деведесетих година. Скрила се куја – очито, песник „нешто некоме“ замера.

Нина КАРТАШОВА (1953)


* * *

На црној свили крст се сја
а очи – туга погребна
Православна је Сербија
горда, ал болу вернија.

Хорду дивљина наведе!
Како јој газде нареде,
а велика је Русија
свезаних руку уснила.

Смрт пада с неба поново
на православно Косово
Молим се светом Сергију:
„Шаљи децу у Сербију!”

Александар ЗАКУРЕНКО (1962)

Косово поље

Над спаљеном травом, кратком ко четина,
једва се помиче и дрхтури, портом,
ко желе, ил срма (мерени ретортом,
рад зачећа) мушког семена – врелина.
И тешко, туђ телу, цурка и таласа,
ђубривом из земље, с рана, с пукотина –
дух пшенице која одбија да класа.

С кровља ужареног већ изгнаног села
само скелет гнезда – и последња рода
од тла се откиде, заплови пут свода,
размахав – самотни весник – крила бела,
ал кроз перје неба излог се још држи:
од шрапнела, метка, срче – од недела
које је срезало плот људску до сржи.

Од школе – зидови: руина види се,
а изнутра – јама, свом дужином стала,
сломљен екран – ту је била кино-сала,
и хрпе новина, са свих страна, висе.
Двориште – на прах се и на смеће своди,
где кликтаху деца – тишина изви се –
ехо више нема, ту, где да се роди.

Преко уличице – манастир похаран,
пукло звоно, скршен крст и, на све стране,
дроње свештеничких риза, разбацане.
А на месту врта – мехури и бара
устајале воде, кофа без данцета,
и још неовдашњи поводац чувара –
то пас неки чува, још, празнину света.

Пет врана на месту болнице – тим треном
пролетеше птице. И дивље и смело
са гробова туђих отхрани их јело
напола са људском крвљу просочено.
Ту челично јаје гнездо ново свија,
ту Нови Поредак гради храм, отмено,
и, поред узглавља, олтар уранија.

А за брегом – гробље, пепелна врелина,
једва затрпана јама мртве тишти.
У страну тек један корак начиниш ли,
затећићеш тела стрељаних, невина:
устаће, кренути дуж сокака нашег.
Јер још завршена није кошевина
и краве се нису вратиле са паше.

Serbia

И вино у зрну водња
кад загубила се реч Господња.1

Тај симпатични тип једе рибу
на обали Женевског језера.
 
(Jai quelque chose dans loeil) 2

Слика сликар ружу, уплетену у готику днева.
 
(Ich brauсhе einen Kranz aus frischen roten Nelken) 3
Сунце обавија хоризонт
у сусрет срећној сутрашњици.

(Christians americans are looking for mushroom in hevens)4

Уопште, потпуна идила,
колевка у ружичастој пени.

 (Una mattina mi sono alzato e ho trovato l’invasor)5

Папа римски је данас рекао
да је Господ на страни угњетених

(Qui tacet, consentir e videtur. 
Dico Rоmanos victum iri)6

Стотине хиљаде Срба, изгнани од католичке браће,
на друмовима Европе.

(idon de ho Pilatos hoti ouden ofeley alla mallon thopubos ginetay labon hudor,
apenipsato tas heiras apenanti tou ohlou…) 
7

И на њихове главе падају час бомбе, час снег,
час киша, час вода ружичаста.

(И роморе мртви о узалудној жртви). 8

_____________________
1 Стихови Радована Караџића, из песме „Смрт оца“
2. Нешто ми је натрунило око (фра)
3. Треба ми венац од свежих црвених каранфила (енг)
4.  Амерички хришћани гљиве траже на небесима (енг)
5. Једног јутра се пробудих и открих освајача (енг)
6. Чини се, ћутање је саглашавање.
Велим вам, Римљани ће бити побеђени (лат)
7. Пилат, видећи да ништа не помаже… узе воде и опра руке пред народом (Матеј, 27. 24, старогрчки)
8. Стихови Радована Караџића

Диптих

1

Нема у тој земљи ни коца, ни дворца,
тек црна истина растанка врлуда,
угљен сред градова, села без изворца,
и само изгнања свети просјај свуда.

Друмима земљиним нејач је одбегла,
уплакани поглед грли залуд нежно:
на рамена неба уморног полегла
помиреност врба, за косином брежном.

Тамо, склапајући два света, вратнице
шкрипе ради нишчих што су светост хтели,
ради изгнаника – ради обратнице
свих који до неба нису доживели.

Лутају поворке, крошње се наднеле –
спуштају косате жалостиве гриве,
само двопек крцка, и бушне ципеле,
и мрзну се врбе за реком, сред њиве.

2

У земљи-испљувку срам не знају сада,
њој сенка прошлости савест не ремети,
бесциљно лутају пашњацима стада
полуљуди, с кожом дуплом, без памети.

Отимачи земље мрве живу плот,
и Лазарев дворац, и тврђ Гилгамеша.
Шутну као лопту, жваћу као плод,
загризу облину што крв ускомеша.

Сумерски цветови и косовски ћилим –
твари су под петом која све потире
што космосом кружи, кида шару свили
голуждравих звезда, док светлост умире.

Свуд је њена сенка, њен обрис принудни,
свуд празна огњишта, плач капија ледни.
Капље слуз на чисте стране, нокти жудни
кидају времена папирус последњи.

17. фебруара 2008.

Успомени Драгана Мојовића

Ове пахуље су – људи,
чистији или
грешнији,
а у средишту – Лопта је –
Тројица у Јединичном –
и из ње происходе
светлости бујичне – луче
микрокозма.

– Драгане, пахуље се топе,
зар ће и живот човеков да склопе?

– Баш тако, брате Александре, то и нису
пахуље – а јесу лоптице,
ал прекривене сенком,
рђом нагрижене,
као у кратерима,
живот човеков, тачније, он сам
ова је планета, плод,
микрокозам,
они што су ближе Округлом Сјају –
сами светлити почињу,
и видиш –
сенка одступа, и јаруге надиру,
ко да је неко расуо
васељенску прашину,
ону, што дијамантску мрву
расточила би у прах труо.

– Да, а они,
из кутова, мрачних,
немих, ужасних?
– Знам. Несрећници,
сенком засути, сами
од Сјаја скрише се у магли.
Њих сликам по речима Владике, брате
Александре,
тачније, то потез,
то виђење, те помисли и
та умопрозрења
од Тројице су, а ја, Мојовић
Драган, само сам
кривуљар, кист, палета,
само оруђе за оваплоћење
бездана умственог, визија
умножених.

Ноћ пролази, ми говоримо
о Богу,
линцуру пијемо, откривамо
скривено и скровито,
разум неми, срце
умује – срце отворено,
на мансарди, у атељеу,
у Беломе граду, предатом на поклање.

А до бомбардовања и
Драганове смрти
дуга је, дуга ноћ,
вечност с његових слика,
лица оштрих црта,
зноја уморне капи,
као да ваја
простор,
крпи време, описује лица,
види у жмирају ока
уски и дуги тунел
ка тачки, лопти, Сфери,
засветлуцалој на платну
београдске неисцрпне
ноћи.

1992, 2013.

Сергеј ШЧЕГЛОВ (1970)
 
По Црњанском

К циљу – и по мраку!
Нема циља – стој.
Седи у плићаку,
или ћутке – пој…

Лед те сопствен лизну,
душману – топлину!
На богове пизму
утопи у вину.

Руке пружам: дај ми
нов дом – нешто моје!
Нећемо на земљи
рај наћи нас двоје…

Београд, 2004.

Две боце „Цара Лазара“

– Две боце „Цара Лазара“ и једну „Царице Милице“ (из разговора  у београдском супермаркету)

Две боце старог вина
памте стихове младога Ђуре.
Кроз мутно стакло, уморно од сунца,
рубинским капљама искри се крв
цара-мученика.
Две боце „Цара Лазара“ дарују прошлост сновидну…

Колико их је, за шест столећа, испијено?

Плаче… Плаче усамљена Милица:
ни живе душе крај фонтане на Теразијама,
мада на улици тако је много света.
Догорева „Pall mall“ међ прстима,
јурцају, мимо, такси-возила:
бела, жута, плава.
У празну фонтану,
где вечним сном схимника
спавају праведни лавови,
канула је суза.

Колико их је, за шест столећа, проливено?

Београд, 2006.

Бојићеви сонети

Уосталом, беше сва књишка, та фраза.
Букну летњом муњом, згреја, ошамути.
И – прође, одгрме, жалост не изазва;
неће златне очи ни сузу канути…

Исцелитељ душе, чаробник и маг,
црни принц бајковит, златна ока, смирен,
не схвата да љубав није тричав траг,
да се пут љубави сузама утире.

Златне очи могу плакати без речи:
остаје на срцу тек крвава рана…
Беше давно то, у свету снова дечјих,
где су биоскопи неми, ноћ, нирвана.

Стиже рачун: плати па иди, јуначе,
а с јутра, ко росом, умиј се сузама…
Али струјну с неба златна киша – плаче
амор са очима плаветним, над нама.

Хотел „Парк“, Београд 1991.

Минуло

Нисмо ми у изгнанству, већ на посланству,
песник, очајан, завапи…
Седи пуковник, у новом странству,
вотком омајну главу напи.

Зелена лампа Мерешковских
не може да згреје све, сред света.
На улицама древним московским
оста хиљаде кадета.

На кондуктера, Родзјанко, старац,
виче, кроз трамвај, ко из бездна:
„Двадесет година у Београду
живимо, а ти још језик не знаш!“

„Терајте, да плате, дебљеџепаше“,
снађе се, такође, козачић стамен…
„Председника Државне думе наше
не дрмусајте, молим, за раме!“

Грбио се, штапа се лаћао,
заћута – завет даде старац…
Кондуктер се више није враћао:
„Рус просто нема пара!“

Стрижевски, Махин, Конради –
Русија – где год да уђем.
Спију, опростив јој, у Београду,
код Иверске куле, на туђем.

Карсавина из Петрограда,
епископ Митрофан Сумски…
Њима не треба ништа сада…
Век двадесети – бандит друмски…

С прозора полувојничких, селских,
спаљена земља, Колима,
и сјај струји од Јенисејских –
ка Јелисејским пољима.

Кранојарск, 9. јула 2000.

______________
По Роману Гуљу, то је Дмитриј Мерешковски рекао: „Нисмо ми у изгнанству, већ на посланству“
____________ НАПОМЕНА УРЕДНИКА:  „Заветине“ су, последњих година, захваљујући пре свега неуморном и несебичном преводилачко прегалачким залагањима  српског песника Владимира Јагличића публиковале стихове читавог низа руских песника, што се може прегледати у оквиру посебне рубрике Руска поезија Веб сајта Едиција ЦАРСКИ РЕЗ –  Edition SECTIO CAESAREA> https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/ruska-poezija

 

Advertisements