Сви чланци од Белатукадруз

Управник.

ДУХОВИ

 
 
Можда је дошло време да се Духови појаве, да сами одреде шта
је потребно? Ја сам ту само медијум који испуњава њихову жељу.
Прошлост се претвара у будућност, ништа у нешто, јер заборављено и
непостојеће жели да поново буде рођено, да постане. Писање је бескрајни
дијалог са Духовима, улазак у Све. Ко има мисију на земљи, препознаће је
по патњи која му је дата – дата да схвати њен значај. Већ неколико
година уназад немам страх од празне, чисте свеске, од своје немоћи. Уочио сам
давно властиту Сенку, инфериорни део моје душе (личности), која се није
вештачки преобратила у интелектуалистички феномен. Моја Сенка
представља доживљаје и трпљење које прожима целог мене. Јунг је то
разумевао изврсно : суштина оног што мора да се спозна и асимилује,
пластично је изражена поетском речју СЕНКА. Сенка је чиста,
неискварена природа, а то је природа која тера човека да изговара речи и
да чини ствари, чијег смисла није свестан…Сенка је архетип. Пишући
стихове и есеје, спроводио сам синтезу свесних и несвесних садржаја,
приводећи у свест архетипске ефекте са њиховим дејством на садржаје свести,
приближавајући се највишој способности психичког напора и концентрације
психичких снага…Моћ поезије и поетских слика отвара бескрајне
ковчежиће, перспективу пете димензије : та моћ је страшна.
Душе умрлих нечујно промичу свуда. Колоне мртвих промичу као
сенке дрвећа. Мртви долазе познатима, да од њих понешто сазнају. Јер
мртви знају само оно што су знали, док нису умрли. Мртви пате од вечне,
неугасиве жеђи : то зна и обичан свет, онај безмало полуписмени, сељачки у
Звижду и Хомољу, где су се очували најдревнији обичаји и обреди.
Они пате најжешћом патњом која не значи ништа за друге, за живе.
Достојевски…Јесењин…Мандељштам…Бабељ… Елиот. Езра
Паунд… Пастернак. Николај Берђајев. Јејтс. Леонид Шејка. Јунг…Толстој,
Пруст, Црњански. Фокнер…     

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

НЕОБИЧАН СУСРЕТ

 

 

 

 

 

 

Дупљајска колица. Повратак мртвих


 

1
 
(На крају другог миленијума. По Христу)
 
 
Вратио сам се у дом пепела међу Хиперборејце
у колицима која су вукли лабудови, као по казни.
Перуника, бршљан, имела, липа, босиљак,
краљевско дрво миришу овде, доме празни!
Пролећу врабац, мува, оса; промичу поворке
мрава; три хиљаде четири стотине година, ројте
паучине. Промичу црни лабудови и горке
мешавине цветова глога, оскоруше, уместо својте.
На Старом Гробљу цвета густиш горкога глога.
Ново гробље. Нова гробља. Неохиперборејци шуму
краљевску руше.Све што видим то је – мука.
Патња и тескоба су ми бескрајне, али неме
као гитара у пепелу. Пустош у уму,
голет, на којој черече мртве и Бога!…
 
 
2
 
Росо, ти си била облак, широка река, море.
Провала облака је раскопала пределе, стране.
Змије су појеле путеве, преко ноћи, као глисте.
Блато, блато! Поветарац њише јорговане
процветале, као што их је њихао пре три
и више миленијума. Враћају се мртви
из урвина шума и времена, као геометри.
Не сећам се ничег. Ничијој жртви
Магловита хиљадугођа нису схватила смисао.
Не радује ме ништа. Не надам се више.
Туга се спустила до корена свега.
Црни лабудови, зашто сам уопште писао?
Кад ће сва моја писма испрати кише?
Не волим те, кишо, слузава ћерко снега!
 

 
3
 
Лабудови црни, возите ме даље – на север!
Нервира ме све, свештеник – бумбар!
Усред страве миленијума, као усред ноћи
олујне, петао најваљује као добошар,
кукуричући (црњи од лабудова) из петних жила
( као бат духова мртвих) под орахом,
наступ Црнила – не Плаветнила!) :
најезду опустошења са кишом плахом.
Да ли је можа боље било
да се никада није ни родио
онај што је све чега се дотакао –
живих и мртвих, старих и нових гробаља,
држава и душа, храстова, извора – изродио?
Неохипербореја је постала – пакао!
 
 
4
 
Мрачновид, са маском вучије главе
предводи мртве – Ските, Сармате,
Даке, Илире, Дарданце, Венете,
Трибале, Трачане, Сорабе и Анте.
Ко да заустави све мртве, толике колоне?
Мрачновид, химера вучије главе?
Ничу, као после пљускова, печурке, траве.
Журе ли Мрачновиду да се поклоне?
Лаж на лаж назидала је као цигле
илузија или рс. Некрополе боље памте
од ршума и унука оних што верују
да су им дедови били богови.
Памћење је кратко и бриди као убод игле
зарђале.Узалуд из помрчине истину истерују.
 
 
5
 
Јер од Истине овде није остало ни Ист!
Живи не знају да су мртви, отровани.
Зар има неког ко је заиста жив и чист?
Дуње процветале, шимшир, јорговани.
Лабудови црни, возите ме даље.
на север, код Хиперборејаца – до Аполона.
Овде се све накострешило, као маље,
маховина; заборав гута милионе милиона!
Живи су гори од мртвих јер им је крв
испио вампир крвожедних илузија.
Мртви могу да ме чују и гробљански црв.
Возите ме, лабудови, даље од богатих и гологузија.
Јер је гене и искон, променио, новог гробља стрв,
као земљотрес географију. Проклета емулзија!
 
 
6
 
Проклета емулзија : то је текућина потомака
у којој се налазе микроскопске капљице других
народа. Од митолошких студија боле бубрези;
расте камен. Од генеза нерасветљених и дугих.
Шта је остало од Трибала, Скордиска, Трачана,
Сораба, Срба? Од одговора боли глава.
Старо Гробље једина је преостала енклава,
валидна ал неиспитана. Повест као да је уврачана.
Од лешинара, што су гори у развлачењу мрцина
на спруду. Са каквом јарошћу касапе труло
трупло легенди и митова! Научници, као крље,
упили су се у испијену кожу претпоставки.
Сањачи и умрли слуте више; као да имају посебно чуло
за неки ситни преостали траг, и светле мрље.

 
 
7
 
Савременици Гвозденог доба нису и никад неће
разрешити енигму древних људи, Златног доба.
До Емпиреја, Аполона, највишег неба, богова и бога,
стиже се на Дупљајским колицима, преко гроба.
Уместо музејских експоната, ноћни двобој жаба
и славуја до самозаборава и белог усијања –
не гитара у пепелу, нити древне басме баба –
лековитији су у проницању, ко месечина усред грања.
Возите ме, лабудови, црни, кроз траву до багрема
процветалог : да са брега видим Старо Гробље
у диму не од тамјана већ од магле сутона и јоргована.
Уз ливаде којима су блескови заранака сафирна руха
оденули…Можда ћу моћи да путујем кроз раздобља
о којима се само слути, на спорим колицима Духа?
 
 
8
 
Заборав је ризница богатија од свих сећања поколења.
Сачувао је као што гроб чува, или као трап.
Научнику није дано да пође посебним стазама
памћења до краја. Наука коју подупире сатрап
нема Кључ којим се тајна гробова откључава.
Сеобе су нужне. Остати овде
даље значи једно : склопити са пропадањем савез.
Сужен је радијус : одавде – довде.
Истина је тамна, ко олујно вече.
Одрешити се не да, као ни Гордијев чвор.
Живот се урушава без визије и плана.
Све се распало и базди као твор.
Безнадежно, јадно, потуљено конфузно,
покосило је преко ноћи најбоље, зло доба, као слана.

 
 
9
 
Грешке, све грешке, сад разарају зубе,
очи, срце, бубреге и црево гузно.
Правде нема нигде, ни у судовима,
ни у храму, ни на гробљу, око сузно!
Клице клијају утопијске
и сјаје у ноћи као звезде
или одсев на месечини коже змијске.
Натичу поуке као штитне жлезде.
Кад ни из једног искуства поуку
није извукао један народ, нек нестане, лишће дуње!
Како ће разумети туђу, ако не разуме своју муку?
Помрчина је густа.Неразумевање је никло густо.
Истина се не види цела ни при блеску муње.
Од Дрине до Тимока све изгледа пусто…
 
 
10
 
Све ће ово надживети подлаци, које није
могуће повешати јер их је више од поштених.
Продали су се чиновници и судије,
земља врви од лепрозних, заражених.
Ту ни Божја помоћ ништа не може;
јер где бездушник мирно распиње
кога науми кроз сузе сирочади,
туга краја и немост сиротиње,
неправда коју не чини туђин, већ брат,
понекад исте крви, истог рода,
параметар су горке судбине, а не рат.
Врви од пацова, гмизаваца и изрода.
Нашла је безбожна епоха начина
да све за собом повуче, у бесцење распрода…
 
 
11
 
Узалуд се овде куну у Сунце и Световида.
О гитаро у пепелу последњих сура;
овде се призива древно зло, уместо стида.
Овде је будзашто крв момака и цура.
И ветар заобилази ове пределе
уклете; ни ветар да дирне у твоје жице .
Мртвило је прелазно као епидемија
куге, апатије, туберкулозе, брадавице…
Судбина је постала бљутава; горчина.
Разговор глувих ко букагије сапиње.
Оно што сапиње, временом сасвим сапне.
Ко мисли да је све зло дошло од Турчина,
нек спере црни талог душевне голотиње.
Глупост је успела да нас у казамат запне.
 
 
12
 
Жамор сени; затим птичији цвркут.
Грми у даљини. Бумбар – у близини – грми.
Душе мртвих клизе по месечини
као листови по води, по срми.
Немо опште лале са шимширом
у башти, ко напукле стазе и зидови старе куће.
Све је овде мртво са својим кумиром.
Сваки листић зове о томе шапуће.
Гитара је слепљена с пепелом и крвљу.
С криковима угушеним, дијамантима.
Тишина удружена са отровом за мишеве
и пацове, зауставља сваку помисао, надање.
Нестајемо са Трибалима, Скордицима, Антима.
Дигнуто је до култа – црног – пропадање…
 
 

13
 
Не гитара, славуј води двобој
са Црним Приликама, страдањем.
Овде је све заптивено, и пробој
ветра је спречен, као светлост, надање.
Осушила су се посвећена дрвета,
храстови и смокве…Горостаси!
Дворишта су и огњишта сасвим засенили
зли духови и облаци, и шупљи ораси.
Оскорушу из корена суша љуља.
Флауте из врбака повремено
пробију црни сатен као сабље.
Огласе се, изненада, из амбиса
као баре и отсјаји, радошћу
каквом засветли понекад лето бабље…
 
 
14
 
Вратио сам се у дом пепела међу Хиперборејце.
Росо, ти си била облак, широка река, море.
Лабудови црни, возите ме даље – на север!
Живети овако и овде било би много горе!
Јер од Истине овде није остало ни Ист!
Шта је остало од Трибала, Скордиска,
Трачана, Сораба и Срба?
Боље од археолога зна храстов лист.
Историју мога племена – историју вриска –
разумеју боље лабудови црни и понека врба.
Узалуд се овде куну у Сунце и Световида.
Грми у даљини. Бумбар – у близини – грми.
Душе мртвих клизе по месечини
као листови по води , по срми…

 
___________
Белешка. – Ове стихове сам написао у Босиљковцу током неколико дана и
ноћи пред Васкрсеније 1999. године по Христу : осећајући неописиву тескобу, коју носим већ годинама. Писање је било пут према олакшању, према оној неутрвеној и загонетној стази, која ми се указала једног поподнева, док сам обилазећи једно од култних места од памтивека (на шта назив потеса упућује, а још више његов положај ), испод расцветаних багремова, угледао на западу, на брежуљку на коме стоји данас месни храм, угледао у светлости Старо Гробље, које је ту било и пре досељавања древних мештана словенског порекла. На Старом Гробљу су мештани некада (пре тридесетак или седамдесетак година) вадећи камен за зидање својих кућа и ограда, наилазили на трагове прастановника : ђинђуве и друге ствари, које су
хиљадама година наџивеле своје власнике… Те ствари су навирале из земље, као
мрави, и инсекти, и никоме није падало на памет да их сачува… Затим је тај
предео поново обрастао дивљим растињем, где радо налазе склоништа гује… Предео Старог Гробља виђен у заранке са неколико стотина метара, са блиског узвишења које је било култно место, као да је био просветљен титравом светлошћу, као гојне сапи крава…Вратио сам се брзо у дом мојих родитеља ћутке и почео да пишем, не као по диктату, не…
 


 
Да ли је можда боље било
не писати, ништа, не покушавати?
Не трошити папир и мастило?
Спавати? Даноноћно спавати?
Не могу да избегнем , признајем, лако
суочавања најтежа, савест. Разговоре тужне.
Сеобе и пропадања њише моћно клатно!
Анђеле, ти што си испратио вечерњи воз,
вечност живота, можеш ли против ружне
повести и збиље ишта? Увијен у облак, бело платно.
Гвоздено доба ставља тачку на оно што нису
стигли да учине Сребрно, Бакарно или Златно.
Видео сам све наше илузије, све наше наде,
и радости, како их коси глупост, као доба ратно…
Ови стихови нису донели олакшање.
 
( Касније, по повратку у Београд)

ПИСМО ИЗ БУДУЋНОСТИ, ГРОБА

 
 
Тамо где је Слобода, ко љубав, угушена,
влада мук мртвих, ход празних лета.
Тамо је свака срећа и нада срушена.
Урођенички самоубилачки порив, изван света,
 
ко бумбар зуји, као рој трутова,
мами не на пир, на свадбу матице,
сам себе једе. Снопићем врбових прутова,
ваљало би га испрашити; згазити као бубе – златице.
 
Живот и судбина могу бити дивни
ако су љубављу несебичном и разумом испуњени.
Срби немају разлога ни на кога да буду кивни,
до на анхронизме којима су напуњени,
 
и на подвале, подметачине, као лутке струготином.
Истина је лековита, иако је далеко од многих.
Не умиру толики напречац отровани вином, стрихином,
већ обузети најгором варијантом, замком убогих.
 
Шта су три деценије , или пет?!
Епоха је већ стрпала у мрачне фургоне
отпатке своје. Какав ће бити свет
2003. – ће? Не питај – куртоне,
 
корисне песнике, каријеристе, већ бивше!
Култ смрти и пропадања овде има своје жреце,
свештенике, проводаxије, лижисахане.
Биће лов у мутном. Прогласиће за свеце
 
безбожнике и доушнике. Не бојим се смрти
и радујем се што ћу нестати пре сумрака
другог миленијума и наметног века.
Не може се зауставити бескрајна трака
 
времена! Велике змије прождиру мање.
Вампири вампирима пију крв.
Ово велико и никада окресано дрво
што заклања сунце већ подгриза црв.
 
Заклонило је својом крошњом, сенкама
и суровошћу униформи и сила плурала
предивне песнике, есејисте, праве свеце,
окрвавивши и снежне врхове Урала.

 

 


 
Нико још није написао повест праву
о политичкој тортури, полицији.
Ортодоксија, црквена или идеолошка,
мафијашка, нема само седиште на Сицилији.
 
На оном свету ће, своје најбоље песме, можда,
написати тзв. најбољи песници Епохе Трикова.
Кад буде пуштен дух из боце, сведок крикова,
и кад руља и фукара изнедри свога „вожда“.
 
Кроз шуме векова се пробило, кроз
кључаоницу последњег века, по Усудовој вољи,
сазнање, које увек касни као воз.
Свет ће пропасти, не постане ли бољи.
 
Кад се буду сабирали векови,
сабраће и овај, његове последње деценије ;
злато и пепео Балкана, гробља Келта,
шарене приче руље, беснило неурастеније.
 
Октобар на измаку, парови у парку,
не убијај дивне призоре, јаворово злато.
Јесен је лепа као пролеће. Младу Парку
видех како силази из воза, деву непознату.
 
Падај, опадај лишће, као акорди из сна.
Друштво ми прави Бетовен,
док се подижу мехурови бара, са дна.
Купачице голе иза ракита имају тен
 
од кога застаје , ко од вила, дах.
О, безмерно, слапу хмеља, падај, падај.
Иза гроба престаје сваки страх.
Вечност почиње овде, драга! Фрај
 
кад лишће трепери на ветру, знај,
јаче, још јаче дунуће из подсвести
кроз тонове никад забележене помирење
Старог и Новог, преурањене Вести.
 
Понекад кад задрхти ива, клен, оскоруша
или беља од снега на брегу бреза:
као да је Бог ушао у моје срце;
прожме ме неописива језа.

 


 
Не срце, трен, отвара вечности душа
врата у мом бићу забрављена, непозната.
Лови смисао будућег биће док уво слуша
како се расцетава шебој или лепа ката.
 
Пожелите ли да видите рајски врт
или најлепши крајолик на свету, тих,
попните се на врх Јелењске стене,
и скочите одозго у провалију, стих.
 
Сваки је стих ризница искуства.
Онај ко је луд, имаће своје митнице.
Смрт је жирант битним песницима.
За љубав према дому, приупитај скитнице.
 
Јованка Броз, Тито, Никсон и његова
супруга на балкону Беле куће.
Моја је земља слама Алајбегова.
Умире полако; и кад умре, васкрснуће?
 
Општински доушник у цивилу
има дугачак , богме, добар нос.
Притајен је и будан увек,
као у шипражју црни кос.

 


 
Народ је добио што је сањао :
хлеба и игара! – Западни кредити
донеше благостање. Деценијама је гањао
козу и домаћина, Антибог. Победити
 
себе народ никад неће док олако
и на туђ рачун лоче, ждере.
Зажмури, заборави, узми све што
можеш! Ордење и златне табакере.
 
Западну демократију чувају пушке
диктатуре, у којој : миш бели срећу дели.
У вилама отетим су се мишеви и кућни духови срели.
Ратни ветерани су гњили као крушке.
 
Овде је понос ишчезао, као семе конопље.
Сељаци посташе полутани, а ветреушке –
синови и унуци газда, трговаца, банкара.
Грађани – кишне глисте, белоушке.
 
Какав је то гнусан сој! Какво зло вреба
из гомиле руке невине, крхкије од стакла!
Сити су већ мртви : шта им више треба?
Да ли их је икад Истина дотакла?
 
Брдске козе постадоше утовљене свиње.
Трбушине, пустише .Магарци камењара.
То су све дични преци Нове Пустиње.
Отров гуја којим се разара
 
дух у младићима друкчијим, непокорним.
Дух лелујав као пламен свеће, што се лако гаси.
Кепеци – песници, чувене телевизијске ведете,
соле памет, раширивши се, као на поманама Власи.

 

 


 
Дух у малим црквама у брдима титра;
дух што развалине ноћу обасјава, као свици.
Долази споро смрт, сазревајући као јабуке.
Огласиће се, не као цар, фанфарама, у престоници,
 
већ Богу иза леђа, где се нико и не нада, у загубици.
Чујем како говоре будући мртваци. Све је ближе
оно неизбежно. Не пење се уз спирале ума.
Говор трбухозбораца. Ко даждевњак гмиже.
 
Опрости свима, живима и мртвима, најближима,
оцу, мајци, браћи, сестрама, драганама, свима,
ако можеш! Све их је повукла и гурнула
у несрећу инерција, у загрљај најгорима.
 
Лидери мира су фарисеји, окречени гробови.
Онима којима су уста пуна слободе,
нису потребни слободни грађани, већ робови.
Свако крдо, не заборави, најрогатији предводе.
 
Слобода је дуговечнија од свих вођа, тирана.
Ја ћу умрети не дочекавши да се огласи ово
што се полако ваља иза девет гора. Пирана
јато није, ни јесен патријарха. Ни око пауново.
 
Уштројили су нас, као пионире. Чим опкаљам, не кажем
истину о оном шро се овде и тамо збива.
Све се дубље повлачи што се у мом срцу скрива.
Лажем, и кад ми не пада на памет да лажем.
 
Кад умрем, најбрже ће се растворити лаж.
Чак и она коју су ми ко зна кад утерали у кости.
Филозофија подвале. Привремено забрањени „Видици“.
Реторика фељтона. Атеистичка јеванђеља. Опакости.

 

 


 
Видео сам како завршавају људи часни.
И знам да много дуже поживеше убице, xелати.
Смедеревско србовање уз мезе, чашицу и музику
грех је који мора општинском комитету да се плати.
 
Лакрдија национална и светска, док не помру,
сви тетовирани робијаши, потрајаће огавна,
замрзнувши енергију народну огромну,
датуме и имена и дела вредна сећања, славна.

 

 


 
Немогућ је дијалог између марксиста и хришћана.
Из старог пања пагана изникао је младар ћесара.
Прошлост овде касапе према потреби,
и будућност би, по мери бивших шегрта, месара.
 
Одрећи се много чега, то значи да си уметник.
Истина није , иако на њу личи, као хидра.
Никога није још претворила у сужња, камен.
Близу шумовите обале настањује се видра;
 
њеним очима и инстиктом кад би могао
песник, музичар да, грубим замасима, дочара
амбијент : крошње ораха у јесен, пљувачку ракитара,
чворове и воћну смолу шљива, тугу салашара.

 

 


 
Гледајући у стварност, уметници гледају кроз велове
где она није. Што виде, не виде. То је
увек нешто друго, не чак ни копија.
Сасвим су друкчије амбиције – моје.
 
Дом видрин је природна уметност, равна обликовању
воде. Никада видра неће да испашта : славу.
Библиотека великих романа је шума мрачна.
Дуго радије гледам, како гуске пасу траву.
 
Да се права истина пробије, ма где,
овде, у дубокој провинцији, и у свету, проћиће деценије.
То није разлог да поклекнеш, да попустиш,
да заборавиш на себе и свој задатак, Геније!

 


 
Свет је успаван дрогом, пићем, празнином,
гозбом на даћи Бога : ситошћу тираније.
Пучеви, реформе, обећања пуста, буквари
револуционара, и друге небројане маније,
 
никада неће продрети у бесконачне небеске сфере!
Не покушавај да кругове Пакла, и Век удав, схватиш.
Убиј минотаура и крени из Лавиринта ван :
радуј се, јер Бог те посла зато, не да патиш!
 
Свака се епоха распрскава као звезде репатице.
Папрат је сведок бољи од пањева, од утврђења
на висовима планина. Више говоре снохватице
о распрскавању језгра, окова. Моћ преображења
 
силази с неба као пљускови и сила уништења.
Не жалости се што те усуд судбине потиснуо.
Све је симболично, и нешто друго. Упитај се:
У какво си ме ово обличје, Боже, утиснуо?

 


 
Зашто си за Ме одабрао од свих вртова
овај на крају света, тужан, Гетсимански врт?
У мир да уђем, скрушеност апостола да искусим?
Сувише стар за љубав, сувише млад за смрт.
 
Стигао сам на крај, је ли, тамо где су Ушћа?
Кроз усамљеност, страх, пристаниште клоака?
Живот је пун неописивих окука и раскршћа,
странпутица, чудовишта и ћорсокака.
 
Живот је историја духа, његовог ткања –
дубоки су његови рукавци и заливи.
Таласају се у њима чиста осећања.
Њихов титрај освежава боље но киви.
 
Бујна су врела гробова. Из њих ће шикнути
гејзири, као руда из богатих рудника.
Све истине су сахрањене овде. Овде ће никнути
поново. Аристотел је лагао блудника,
 
Александра Великог. Као што и сада учени
Мештра лажу, јер је на лаж научен као шегрт.
Умреће и гледаће своју смрт. Овде једино
нешто може да промени само – Смрт.
 
Ех, ех, наругала би се да може да ме чује
из гроба, увек будна локална књижевна милиција.
Лепо је што сам умро анониман далеко
од фолклора епохе, као права традиција.

 

 


 
Шта су у поређењу са древним књигама
све те поеме, збирке приповедака, награђени романи,
види се тек иза гроба. А за живота можда
јесте наслутио и неки сељак на помани?
 
Нужности, противуречности, маса скроба
епохе. Све је то за њу било потаман.
Почистила је метлом кнежеве, атамане,
пророке, сујеверје и веру, пророчишта. – Шаман
 
је можда понеки случајно преживео, ко човек
снежни. Не калуђер, ни богомољац.
Шаман се повукао у старо и одбачено,
где нема нафталина, не као мољац.
 
Мољац је штеточина; јер од старог ново
не прави. Шаман се прерушио, као Хомољац,
око Поклада, као брадорац, да сузбије
покондирене тикве, незналице, да зашиљи колац
 
којим се побеснела авет, морија, адактира.
Тајно древно знање – то је драгоцен дар,
којим се талог векова, као шљунком спира.
Где је тај првобитни елан, жар?
 


Сунце које се рађа, зна. Светлост и шаман,
коме је дато да сјај издвоји, да га спасе таме.
Да јој се приближи мимикријом моћи, уме,
у сну наслонивши главу на њено раме.
 
Напуштам зверињак и легло страве,
увек кад пустим да ме воде шаман и предвечерје.
Следим свице и фазане, мравињаке, мраве,
растварајући се у сутон, у безмерје.
 
Не вара се тако лако шаманов дух
проницљиви, древни: зачас умакне са робије.
Препозна одмах његов истанчани слух
акорде хармоније и укус ксенофобије.
 
Зато се живи и зато мре, изгубљена сребрна магло,
науко древна : ти једина не вараш!
Рађала си се вековима а нестала нагло.
Уобразиљо, ти мене, а не ја тебе, ствараш!
 
Ти још једина умеш да искрено разговараш
у ово глуво доба макар и на дну гроба.
Макар са трећим петловима. Или духовима.
Вампирски списак не носи шаман, мајчина утроба.
 
Сведен је давно са овим и минулим вековима биланс.
Зна шаман, потврђују древне мелодије,
и слути нека русаља, кад око Тројице падне у транс.
Ново није ново. Древно и заборављено је најновије.

 

 


 
Шамане, ти си нама – зашто би крили? –
неопходан, као лек, већ дуго, близак и драг.
Из тебе , чекамо, да се заборављена наука, испили.
Јер Нову науку проповеда Лажов, враг.
 
Шамане, твоја је вереница Шехерезада.
Твој је отац бршљан, рашчеречени Дионис.
Титрава лепота која нема име на хоризонту
у свитање и пред залазак, твој је рукопис! (…)
 
 
(1973)

ВРАТА ЗВИЖДА

 
 
 
Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,
као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса
и гледао коњика како јаше кроз орашје –
нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.
Не стари, већ млади незакржљали брестови,
нека ми праве друштво – беле трешње, црно грожђе,
детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.
Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,
као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!
Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.
Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух.
У лишћу јоргована, руја, купине, у класовима ражи.
Ту бих писао последње квартете, макар и глух,
као Бетовен. Ту , дух нека сва сећања претражи.
Учини, Боже, да тај брежуљак постане као левак
у који се слева све – хук и мук – као кишница кроз олук.
Знам да ме ту можеш чути, ту где Те нико не слуша.
Где криче паунови, морке, феникси и фламингоси.
Ту, где ме нико није чуо како треба, доба.
Ту, где већ годинама не гази нога боса.
Ту, где се тајна осмехује, као дева, из гроба.
Ту нек ми буде пристаниште, кула, вечна соба!
Учини, Боже, да тај брежуљак, где успевају жиле
испод бусења (које не пасе стока) – погодног за четке,
обрасте боровима, јоргованима, оскорушама, тујом.
Столећима је већ ћутао са остругом,
глогом, дреном, пасјим дреном, тугом, рујом.
Истреби, Боже, трњак, кошуљице змијске, багремље,
па, макар оно што је било немо, постало још немље!…
( Четвртак, 29, Х 98.)

Деведесете

*
Тачно у пет поподне
вратила су се сва четири дана минула
(преплавио ме је стид,
кајање; јед). Туга четвртка је зинула
као чудовиште из бајке. Сета петка кренула је
узбрдо, а затим скренула у шуму,
као одрпанац, безимена скитница.
Као у сливнику, накупило се у Бићу
много горчине, превида, устукнућа.
Много, много неважних ситница.
Испратих блиске пре три дана, изгубивши
на аутобуској станици идентитет.
И кренух у Народну библиотеку, као бивши
заточник. Поведоше ме у свет
књиге голубице беле
из једне кратке циганске бајке.
Пратили су ме облаци, као цветови
Христовог венца и очи моје Мајке.
Од оних облака, јутрос, пре свитања,
није остало ништа, ни од визије
и неочекиваног откровења.
Осим неколико мучних питања
и тескобе оплођене дрхтавицом
која ништа не мења.
Дом ме је дочекао као велика празна
љуштура пужа. Влажно је дуж
минулих дана. Сећање постаје казна;
чак и кад увлачи рогове, као пуж…
(27. јун 1993.)
 
 


Библиотека
 
 
Петак, субота, недеља, понедељак;
ако не верујеш себи, не мари;
не подцењуј Случај и порок.
У уторак ће све да испари,
осим мушког семена. Жена није
крива што је роб месечевих мена, датума.
Зачеће је одгонетка.
Тако сам био близу одгонетке прошлог
лета (јул – август) и овог маја.
Окусио сам горчину фатума
и лукавстава, интрига, пакости.
Тако сам слаб пред најездом ништавила.
Отпутовао бих на исток, повољан је ветар.
Да ме здрава памет није напустила…
 
 
 
*
Петак, субота, недеља, понедељак ;
немоћ расте, подмукло као тумор.
Негује је судбина, бесмисао, одлазак
на село на годишњи одмор, умор…
Случајан сусрет на Зеленом Венцу
негде око једанаест и који минут.
Знам због чега легох и
пробудих се – тужан (забринут)…
Не варају ме слутње (инстикт).
Жене колају као злато.
Боли ме глава, десно раме, зуб.
Нервира ме све : историја,
ограничење кретања, блато,
самоћа старења. Живот груб…
(2. јул 1993.)
 
 
*
Увећава се Неред, расте као сало.
Све што се сакупило то је мало
(није ли то посао јалов?).
Много је – све друго, све остало.
Много чега ми је, наравно, жао.
(Деце!) Сто пут ми дође да заплачем.
У глави је завезано много чворова.
Град, после кише, обасјан сунцем што залази,
одблесци на фасадама
румени, злато са грана борова.
Ни помена у оном што пишу песници
о саобраћајним гужвама, о свим људима
које су срели. О девојкама замишљеним.
О боловима, болестима. О чудима.
 
Испразност. Чак и кад је реч о сећањима,
згодама са дугих путовања, без краја.
Споро се стиже из центра до периферије.
Боје се смисла и истине ових дана.
Узрока, последица. Из уздисаја
пригушеног, непознатог, дува лековита промаја.
Епоха је сведок драме које се одужила.
Није ми жао ниткова, профитера, садиста, нимфоманки.
Кога још радује оволика инфлација – свега –
осим теципара и службеника банки?
Рањивост, позлеђена ударцима ниским,
крвари ко пресечена глиста, згажен цвет.
Мрак је наклоњен страстима ниским.
Огрезао је у унутрашњим санкцијама свет…
 
 
*
Дуван је горак, редови су дуги –
редови за хлеб, брашно, млеко, со, остало.
Живот? Шта је од живота преостало?
Наличје. Певање хвалоспева – Белој куги?
Уместо љубави – Разврат. Уместо вере –
безбожност без краја! Уместо света – карантин!
Шверц, шворц! све чешће чујем од оних
што шверцују из Мађарске кромпир и бензин.
Јесен је, а ни Богу више није жао деце, сирочића.
Ни преварених, ни свих беспомоћних
што у очајању дижу на себе руку.
Градови су већ постали предворја пакла,
а масе налик на стада овчица које воде
на заклање… Нико више не скрива муку…
(28. октобар 1993.)
 
 
 
*
Хаосу и стихији расту, као бабушки, трећи зубићи.
Путујем у сну , најдаље, најбоље.
Децу забављају цртаћи, одрасле – порнићи.
Од свих дувана херцеговац јак,
као опијум, смирује, раздражене живце.
Ко мисли да је живот једноставан, лак?
Још увек путују према станицама
Култура, Прогрес, Цивилизација, Срећа,
Земаљски Рај… Навучена им је
преко главе, као осуђенима на смрт, врећа!
Путују и не знају камо путују, не зна
мнозина циљ свога пута. Читаво поколење
неће схватити оно главно , Двадесети век,
док не осети најдубље Разочарење.
Херцеговина, Црна Гора, Мачва, Рашка,
Шумадија, Поморавље, Стиг, Хомоље,
Косово – у све се, зар, увукао црв?
Зашто мислим на све са мање воље?
Зашто ме одбијају лица српска, циганска, влашка?
Господари рата и мира не леде крв.
Србијо, нагриза ли те предуго кварење?
Још увек траје мучни кошмарни сан.
У том сну се стари – старење
ствара мапе на лицу. Длан
је влажан, мастан, набрекао, као печурка
отровна. Још увек траје жилава
сурова, немилосрдна општа жмурка.
Епилог веку толкују ђаволова деца килава…
 
 
 
*
Нема цигарета, новина, трамваја.
У Принциповој не сретох никог.
Шта ће бити? Је ли ово почетак краја?
Кафа је горка , конкубина празна.
Враћам се у подземље. Је ли повратак
вид искупљења, награда или казна?
Редови, редови на Зеленом Венцу.
На животиње у шпиритусу личи дан.
Чврстим сном сите курве спава град;
кога занима уранак, Ђурђевдан?
Кога занима губитак битке с временом?
Ту где је епоха расадила расад густ?
Зашто је Београд, јутрос, као и јуче,
тако отуђен, туробан, сив и пуст?
(3. мај 1993. Око 8 ч. У аутобусу према Лабудовом брду)

КАТАЛОГ ОСУЈЕЋЕНОГ ПЕСНИКА

ИЗ КАЛЕНДАРА ЗА ПРОСТУ 1998.
 
 
(Митровдан, недеља, 8. новембар)
 
 
О, нека ми опросте мртви,
душе заборављене : знане и незнане,
што у свом брлогу мрачном
и таштом крадем Богу дане!
Пробудиле су ме касно поподне вране.
Младићи пуни себе, грлати.
Не поезија, сунчан дан, златне гране,
нешто је друго успело да ме обрлати.
Сетио сам се мутних снова,
неразумљивих. Слуга вечних
што чекају да их филмска трака нова
упије надомак јазова, не речних :
јазова Душе! Видео сам олош,
фукару провинције, перфидност, лицемерје.
Шићарxије – оне што ће једном
отпасти и нестати као иверје.
Не може да буде уденута као свилен конац
у иглене уши, туста и тужна свастика.
Оно што кува Судбина – Божји лонац –
у смирају миленијума – није пластика.
Толико ствари треба да се каже –
зато ћутим. Шмокљана мучи физика,
математика. Ко сад све одлаже,
далеко је од духа времена, ризика.
Нагомилале су се многе ствари, као крпе.
Оклевање, очај. Крађа бурета за купус!
Притиска у мозгу, читавог викенда, као хрпе
облака небо, стара врста : Монструм, Лупус.
Сликају чудовишта : ретроградно и гадно!
Чудовишта : оне што су толико тога угушили.
Што не опадну, као напољу, лишће листопадно,
ти, што у животу ништа нису пропустили?
Што их не спржи сумрак Епохе, ко електрицитет?
Те вечне слуге, књижевни шљам, грешнике,
те даброве наше младости, које ће прва
година новог миленија скрцкати као лешнике?
Живи мртваци и њихови потомци господаре
(вампировићи!) усред ове мукле, суморне
и готово непрегледне опасне мочваре
-бабетине аветне, потрошене, уморне!
Не, неће их спржити сумрак епохе,електрицитет.
Мртви треба да приме поруку кроз наше снове
и молитве (кад коцкице у мозаику синхроницитет
поређа) : ту стару свећу припалих, уместо свеће нове…
 

ХАМЛЕТ
 
 
Ти хоћеш да на мени свираш,
хоћеш да сазнаш мој кључ ;
хоћеш да ми из срца ишчупаш тајну.
Хтела би да учиниш да одјекнем
од најнижег тона до врха своје скале.
Хтела би да ми пукне жуч,
да, као утопљена душа, испливам
на површину? Ево ове мале окарине
у којој је диван глас, па је ти не можеш
натерати да проговори! – Нисам од глине
печене, на мени не можеш лакше
него на једној окарини. Назови
ме како хоћеш, пипај ме ; али не можеш
свирати на мени. (Могу , можда : море, снови?)
(1989 / 91. )
 
 
СПРАМ ПЛАМЕНА СВЕЋЕ…
 
 
Љуља се сенка наслона столице,
као катарка брода ;
нисам, малопре, видео своје лице.
Није ми жао изгубљене самоће,
већ самопоуздања.
(Гадим се – изрода!)
 
Лица људских је све мање –
наличја све више.
Схватам шта је поткопало
моје самопоуздање.
Наказност љубавног чина
налегне на биће као трзај хаубице.
Љуља се, љуља сред мора тишине
сенка наслона столице…
( 10. децембар 1989. Око 2 ч. ноћу.)
 
 


*
Чекати тајно док кошава
черупа ломне врхове бреза,
дрхтати од речи АКО,
док низ кичму мили језа ;
чекати кога, или шта?
Читаво лето, јесен целу, можда?
О, не, никако, о, не, забога!
Обећање девојке или Вожда
лудом је радовање! Бојазни
су то, тешке као презир;
још мало, па ће шикнути
из дубине, као гејзир.
Бојазни су превремено преимућство
сазнања, истине – блиске ко покућство.
Љубав је разломак, ризик
који дели. Са три непознате једначина.
Волети живот, да, чак и онда
када је обична отимачина!
Не успон, велики су спуст
минуле године: качамак густ.
Спушта се велики терет, туст,
као лавина бео, фаталан, пуст.
Надмудрују се доктор Фауст
и Велики Зауст,
јун, јул и август,
рат и мир, Орфеј и Мики Маус.
Повлаче се полако у ноћ богме
најжилавији противници догме!
Чекајући, човек сумњу разлистава.
Скрштених руку, чекајући да прође
човек пропусти најлепше тренутке,
не само један семестар или полугође.
Преварили су превареног безумље,
пресвучени чувари догме.
Девица лажних нагомилано труње,
дугоногих и крвожедних као доге.
Бојазни да отргну од чекања тек,
могу, и истина пуна отрова (најбољи лек)…
( 20 – 21. октобар 1994 – 6. септембар 1998)
*
Признанице. Рачуни. Празне батерије.
Пенкала. Фломастери. Нацрти. Белешке.
Књиге са божанским објавама. Бактерије.
То је пртљаг оног, што стигао је довде пешке?
Прашина : хиљаду година самоће!
Празна ваза. Прегореле сијалице. Машине
писаће. Скалпели. Кутије цигарета, празне.
И клацкалице таштине
на којима се већ годинама клацка.
На другој страни : кревет од перја.
Паучина : контраст Савршеног Реда.
Кашље ружно, док га поново буди киша
композитор дубоког безмерја.
Неред га према будућности без изгледа баца…
( 20. фебруар 1995 – 6. септембар 1998. Увече)
 


*
Боља је шкија из требињске шуме
од подгоричке. Укус дувана је често
узрок еуфорије. Ко уме
да завије цигарету, држи га место.
А ко не уме? О томе би се могло рећи
штошта, као о редовима пред трафикама.
Многи сањају брашно, уље. Не о срећи.
Многи су заратили са навикама.
Полиција са аутоматима увек се нађе
да уозбиљи узаврелу масу.
Србија се чуди : шта је снађе.
Нема хлеба, млека, сапуна.
Ни тоалет папира. Лекова. Безнађе,
беспарица и беда надиру од јуна.
Хрпе новчаница, ветар разноси као лишће.
Позиција – опозиција; медији ; подземље.
На све се човек навикава – на туробна лица
с краја на крај земље.
Национална валута је упоредива
с тоалет- папиром. Сви траже : марке.
Скривају погледе. Уздишу у сну,
лежећи ноћу поребарке.
Сваки дан је сивљи и тужнији
од минулог. Курвама посао цвета.
Шверцерима. Дилерима. Профитерима.
Сина Божијег поново распињу,
јер им Истина смета,
пробадају му руке, бедра, ноге ексерима.
Бал вампира, сабласти и себичности
не иде без покварених лепих жена.
(О, Успење свете Богородице, одавно се
не купам у пени јасних снова и успомена!)
Не себе, жао ми је Сина.
Све деце гладне, несрећне, жудне свега.
Од беде у граду хвата ме мучнина.
Породичне везе топе се брже од снега.
Оно о чему сањам пре ће се догодити
просјацима. Бундева без шећера,
без конзерванса, подсећа ме на баба Xану.
На неизбрисиве године детињства. Док се ујак
није оженио. Свака је вечера била – Тајна вечера.
А дани сеоске славе, са Циганима, као у роману…

СВЕСЛОВЕНСКЕ ПЕСМЕ

 
а)
 
(Савлађивање очигледног, по Достојевском и по Лаву
Шестову)
 
Два и два су, сабира (у тамници) Достојевски – пет.
Пет и пет су, рачунају Срби (у паклу) – петнаест.
Бела Демонија (Европа, такозвани свет)
о сабирању имају друкчију свест.
То наше имање насред друма, ледину,
то бујање пиревине, неискорењивог корова
скоро, Несловени с лицемерним гнушањем
сабирају као скалпове, или крзна творова.
Свет има своју стару познату рачуницу.
Достојевски и Бог своју. Чије су мрачније?
Срби, опет, проливају крв. Свет –сапуницу.
Из чудесног стабла Лав Шестов издваја даске.
Два и два су – за свет – четири, за Словене – пет.
Исусе Христе, чије су рачунице тачније?
(16. октобар 1994. – 12. април 1995)
 
 
б)
 


 
(Ком. Ун. Исти)
 
Могу ли ту, мили Боже, да помогну
усисивач, пајалица, крпа?
Могу ли Сановник, Хороскоп, Рожданик
да протумаче, испод хрпа
одштампане хартије смисао,
ако га је било, постојања, дана,
година, доба? Оно што се упило у сваки кут,
није оно што сам призивао, дисао.
Савлађивање очигледног (трагедије),
није песник из малог прста исисао!
 
Колико пиревине: брда хартије, патрљака
оловака, пепела, згаришта, заборава,
прашине! Из тог Ђубришта историје
и таштине света већ ниче трава…
 
 
в)
 
(Опет то исто, мало друкчије, варијанта А)
 
 
Има ли овом лутању краја? Где је пут?
Може ли до заборављеног садржаја
пужа довести гомила лажи, или – седине?
Или тај пут отварају – бродолом, пераја
ајкула, привиђења, морија историје?
Може ли све–времен, детаљан инвентар,
да врати све, сваку ствар
на своје место? Нису ли непочишћене просторије
захваћене каменцем минулих векова, као наши зуби?
Није ли се пут сурвао у наш бездан, у себе?
Помаже ли ту, Боже, последње прибирање?
Зар је већ почело најгоре, опраштање,
одустајање, кукавичлук страшљиваца, старења?
Гатање о усуду судбине, догађајима, умирање?
 
 
г)
 


 
(Опет то исто, мало друкчије, варијанта Б)
 
Шире се кругови Беле Демоније, европског пакла.
ко је још покушао да сабере крике
хиљадугодишње самоће? Кога се макар дотакла
Истина? Неправда? Злочин? Срамота? Многе исприке
пишу, и ни словце о Сатани, о круговима
пакла и века, преварама, барабама, наличју.
Најбољим песницима и – на жалост – најбољим друговима,
Ђаво је навукао на главу маску лисичју!
Књижевни везири, бегови и аге, јањичари
укрштени са пиревином Трећег Рима, као глисте
у дечјим цревима сплетене, гуше раст и дах.
Видиш ли, једини Боже, Исусе Христе,
кратковиду памет, каријере и таштине,
и како у празно одлази дивни замах?

ХОМОЉСКИ МОТИВИ

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)
Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ) (Лагуне печке)

СВЕСКА VII

 
1
Брегови, брегови, брегови! Не видим никог
близу, осим сјајних зељастих сапи
кобила. (Јесам ли тужан због самовања толиког?)
Као безбројна огледала, после пљуска, капи,
оживљују блесковима лице света виног,
засићеног, посувраћеног, свеколиког.
Смешим ли се, можда, у даљини,
облацима изнад Ртња? врховима Карпата?
Смешим се наивном надању своме
и бреговима у залазак, од злата.
Смешим се облику што занемарен лежи,
ал’ и даље у будућност сеже:
смешим се свему оном што упорно тежи
да ме чврсто за судбину веже…
 
 
2
Од Врела Млаве до Сувог Дола
 
Од Врела Млаве до Сувог Дола
не говори (речитији је хоризонт);
пластови по падинама, облаци, анђели,
забрани, формирали су удружени фронт.
Еда ли по разуму моме лете анђели?
Или шири крила побуњени враг?
Ко то нуди сифилис и сира?
Ишчезоше из моје главе стрепње,
као што вода потока камење спира.
Сад ме живописност краја дира.
Од Врела Млаве до Сувог Дола
ширином непоновљивог удруженог фронта,
пораз и победа, тежина радости и бола,
утапају се у блиску лепоту хоризонта…
 
 

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)
Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

3
Реквијем за Димитрија Баџића, 1930 – 1970
 
 
Као буба, милиметар по милиметар,
милећи кроз расцветане сунцокрете,
сам као занесењак безухи Ван Гог,
ја нисам баш сасвим сам, верујем:
прати ме сенка Димитрија Баxића, ветар,
јутарњи, лајање паса, Суви До и Бог.
Какав, повремено, мук! Нека загрми, севне. Нек’ муња
– пожелех – направи преседан.
И у истом трену, у црном, видех,
како према мени иде човек један.
Учини ми се познат, чак налик на мене,
кад, замишљен, изађем из собе у врт.
И ход нам је сличан, лаган.
Ал’ очи његове! (из њих зјапи смрт).
 
 
4
(Укорак са календаром)
 
а)
 
Господе, ко то сада рида?
Лето? Багрем? Кога гуши ропац?
Кишна завеса се преко свега спушта,
као преко лонца, година, поклопац.
 
Далек сам себи, даље од рођења ;
лето се с’ врхова багрема откида.
Шума се, ко успијуша, премешта
преко ноћи у моју постељу без стида…
 
 
б)
 
Опет и опет силазим у пакао
(те несретнице за чију судбину стрепим) ;
зрикавци и залутале птице.
Никако да се од таме одлепим.
Овде је све тако тихо и као
да страва упорно упозорава.
А лишће купине, мрко ко какао,
на поветарцу подрхтава…
 
 
в)
Изађох у ноћ: јабланови хује
(прошлост се на чудан начин брани;
прошлост ме чуди и збуњује ;
ужилила се ; уједа, као со у рани).
Глуво доба и мрак, мрак, мрак,
густ као разливен туш:
иза хујања јабланова стравичан мук,
увлачи се у душу, као у уво, уш…
 
 

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014.  Песник Бела Тукадруз на имању у Лакомици, после поплаве (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)
Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. Песник Бела Тукадруз на имању у Лакомици, после поплаве (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

5
Ноктурно
 

 
а)
 
Тог сутона, кад лежали смо на песку врелом,
и слушали комараца зуј,
нисмо знали да све почиње
и све свршава пепелом.
Гасили смо неко унутарње усијање
у пурпурној води
потом.
Тонући све дубље у вир, све мање
смо чезнули за живим
животом.
Додирнувши једно друго челом
(кад смо поново легли на песак врућ),
осетили смо да све почиње
и све свршава пепелом…
 
 
б)
 
Купамо се у подземној реци
док се стишава стихија нагла,
не видимо једни другима лица
– тако је густа магла.
Густа као зној прождрљиве
женке–месождерке. Као гљиве
љигава. К’о усмине неодољиве.
Тамна, као очи урокљиве.
О, памтим (чини ми се) све, сврачка
на затегнутој телефонској жици
(па и оно што није било!) ;
јесам ли дечија играчка
оног што је могло бити?
Заробљеник лета у грозници?
 
 

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014.  Исто (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)
Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. Исто (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

6
Скица портрета уметника у младости
 
                                                  Микану Аничићу
 
 
Јесу ли се плаве завесе ваздуха,
наговештаја, бдења, чекања, дигле?
Бриди ли од лепоте цветова коприва
мртвих, (не)успеха, ко од убода игле?
Је ли поглед ужаснут од гушења?
Читавог обреда гушења? Је ли тен
потамнео од мучења и пушења?
(Позадина је црна, као сатен!)
Портрет је, верујеш, довршен,
али није, сликару, савршен:
штап расцветан, саће око главе (медна смола) ;
све је то маска (не портрет из младости).
То је неко други, изразит и крут,
к’о кабалист Пико де ла Мирандола…
 
 

7
 
Био је март. Сутони, мекши од батиста,
мамили изван града, гимназије, чаме ;
залазак се расуо низ падине брегова,
као златна коса низ девојачко раме.
Био је март. Била је туга иста.
Град је још спутавао зимски сан, спокојство,
Дух учмао, као тараба трула ; скучен.
Био је март. Покушавајући да се ухвати
за нешто битно, живот је кроз растројство,
кувао бесмисао жилав, недокучен.
Био је март. Пуцали су видици, као балони,
ко кожасти звончићи ладолежа, винске чаше.
Будили су се кровови, лишајеви ; дрен
и кукурек, јовине гране, ресе, ко дух из флаше.
 
 

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014.  Исто. (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)
Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. Исто. (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

8
 
Био је мај. (Незабораван.)
Одвајало ме од оног што волим
само долина, дан, стрепња и дах.
Био је мај. (Пун ишчекивања.)
Био сам толико тужан
да ме је због тога обузимао страх.
Што даље од маја, туговања, сени!
Кроз жбуње лештара, густе јорговане.
Кроз лавиринте шумске зачаране.
Кроз свечане дворане јесени.
Што даље од сећања на сећања,
од очајања, што се ко море пени
(доведено до белог усијања)…
Заборави, нову страницу окрени!
 
 
9
Чији је то галоп? Приближава ли се
пљусак неочекивани, као коњица? Тишина
је около лелујава и прозрачна,
непомична и сабласна, као месечина.
Само што није пљусак бризнуо ;
тишина се може дотаћи, као дувар ;
дрхтај се пробија кроз шимшир,
беле раде, конопљу и мувар,
као подводни талас, као уздах,
или лакши струјни удар.
То је галоп хиљадугодишњег пљуска;
провала облака, обновљења, осећања.
Испуштајући облачиће из уста,
ласица бојажљиво вири испод пања…
(1971 – 1989)

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014.  (Фотограф Заветина, Иван Шишман )(фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)
Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. (Фотограф Заветина, Иван Шишман )(фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)

Срасла је рана. Више и не сврби

*
Спавање је скоро, као афродизијак.
Срасла је рана. Више и не сврби.
Љушти се краста. Жути се, као на врби,
лишће свело. Као рогови у врећи, као Срби,
слажу се, крајем јесени касно: мрак
и умор, изнуреност и изневерена очекивања.
Почело је закивање, следе закивања.
Стихију осећања зауставља – рак.
Књижевници и фарисеји из сенке
сеире против Чуда. Дух тоне као тело мужа
у мекоту удова младих жена.
Ко губи, има право да се љути.
Возачи аутобуса су ближе истини
од књижевника и фарисеја, бирократа.
Залази ХХ век полако, ипак пре рока.
Крвав као Сунце, сабласан хоризонт
покривен је јорганом од броката…
(Понедељак, 4. новембар 1996. После 18 ч.)
 
 
Јануар 1973. 
 
Пун месец иза димњака, испуњен,
као таман облак, слутњама и гасовима
што гуше. Нико да наврати. Ни пријатељ збуњен.
Бдење је саткано од зебње и часова
поливених вином и еуфоријом лажног
славља. Шетња би била боља
пружним насипом, или уз шумски поток,
или с оне стране реке, до – Дубодоља.
Празне, прде, године, као угојени коњ.
Амбиција трчи, као ждребе, пред руду.
Доћиће очекивано, по обичају, касно.
 
Кроз прозор допире лешина снега воњ.
Месец се насукао на небеском спруду.
Празнина светли, као звезда, јасно!
(Почетком јануара 1997.)
 
 


*
Плач мог малог сина,
и један други плач,
од пре тринаест година;
погађа ме сличност:
Грозан је и неправедан
овај систем: убија сваку наду,
убија Бога, убија личност.
Убија младост, убија будућност.
Убија земљу. Убија несебичност.
Узалуд штрајкују у Београду
професори, студенти, грађани.
Зар ће земљи пресудити најгори,
огрезли у подлостима – малограђани –
и министри налик ноћној мори?
(Понедељак, 17. фебруар 1997. Око 22 ч.)
 
 
*
Ти последњи снопови јарког сјаја
просути као сок од грожђа падинама
око пет поподне: то грумење бескраја
заустављено, на трен, као воз на шинама;
те чавке невидљиве, као помисли о имању
предака, лековитом биљу, обнови извора,
све су то поруке искона пред легање.
Тај јарки сјај у магновењу, раног пролећа
помаже отапању лешина снега, помаже слегању
у земљи, у духу и души, на дну мора.
Тај јарки сјај, ломи печате, једини,
на књизи запечаћеној са печата много.
Тај сјај, који је већ нестао, раствара
ово таворење целодневно и убого…
(Субота, 22. фебруар 1997. Око 17: 10 ч.)
 
 
*
Виноград на Умки, умочен у модро,
у чанак пун предвечерја,
полако тоне са облаком врана
у зелени сутон, у неизмерје.
Виђен са друге стране,
оне према Мустапићу и салашима
ограђеним високом тарабом,
виђен давно, у детињству,
у доба златно: Виноград
мами косове и вране.
На трешњама се вијоре страшила
врана мртвих или сврака.
Бодљикава жица, зарђала, гребе,
као висок мувар, Звезда Петокрака…
(Четвртак, 13. март 1997. Око 21 ч.)

*

Оно што ме је избацило из зглоба
– почетком прошлог лета, јуна –
беше неправда људска и злоба.
Похлепа. Попели су ми се на главу
Мали људи, по налогу свог рачуна.
Овде не влада Закон, већ Сила.
 
Овде више не може помоћи ни Бог.
Примитивизам шири истинску Страву.
И оно мало људскости буши бургијом
дух мемле, мрака, ропства, ђавољи рог.
Себичност, мржњу овде узгаја
уместо зумбуле и зеленкаде
копиланска милет. Опрости им, Господе,
не знају шта раде!
(Недеља, 16. март 1997. Око 18: 30 ч.)    

Након подшишивања

  1. Из ушију ми (у четрдесет седмој) расте трава,
  2. читав бусен (бербер га коси).
  3.  У сећање ми је наврло, из заборава,
  4. што – шта. Године, као сенокоси.
  5. Пролеће је у граду као фарса.
  6. Март се укопао у измаглицу.
  7. Помишљам на далеке Дубраве
  8. И нескривену тугу, оскудицу.
  9. Јесам ли у књижевног живота матицу
  10. можда пао са Марса,
  11. или управо стижем из Страве?
  12. Прашину су дигли камиони,
  13. и они неискрени, што се невешти праве.
  14. Надувани су и пуцају као балони.

(Субота, 29. март 1997. Око 13: 30 ч.)
 

БУЂЕЊА ИЗ БЕЗДАНА

*
Уштап је угризао облак,
као срце чист грех.
Јесен је то. Сетан смех
зрења. Унутрашњи притисак
пумпа пумпа испод пупка.
Иза облака вири ужарена
ћела уштапа, као испод
подочњака, на муке ударена
и на искушења – дева вина.
Хтела би да полети из свакодневнице
као из хладног мора, попут делфина.
Девојка која мора да буде фина
пред мајком, рођацима, светом.
Да опроба вина љубави, опора вина…
(Понедељак, 2. септембар 1996. Око 22 ч. )
 
 
 
Девојка у аутобусу
 
 
Као ластар из врбовог пања, неостварено
избија. Опет. И опет. Жвакано, варено.
Заборављено скоро. (Широко лице, шарено,
девојачко.) Враћа се оно давно, несварено.
Да ли ми је Ботичели очи отворио
за оно прелепо што је Бог створио?
Или ми је у своје време, о томе говорио
Рилке, Јакобзен? Бесмисао ме је уморио.
Празнина. Погрешни људи. Погрешне жене.
Празне године. Девојчуре препредене.
Паузе дуге, као пруге, досадом опточене.
Ишчекивањем. Очајем. Стрвинама. Оргијама.
Обнављају се чежње. Са заборавом упредене.
Летим изнад понора, као шампион на скијама.
(Петак, 4. октобар 1996. Око 21 ч. Лабудово брдо)

 


 
БУЂЕЊЕ: 0: 45 ч.
 
Олуја, жеђ. Мора. Грижа. Страх.
Цигарета. Прошао је умор.
Далеки лавеж. Други октобар –
други новембар: црни хумор!
Лицемерја има двоја кола.
Гигантизам и ситничавост
иду раме уз раме, као
и резигнација, сумњичавост.
Био сам сасвим у праву
2. октобра. Маске су пале,
као у позоришту лутака:
неочекивано, поподне, игром случаја.
Нацерио се, ко од шале,
језив механизам. Мутанта.
 
Изгубити дан, недељу, месец,
па чак и године, није много,
ако се напокон схвати
наличје живота, позориште убого.
Тамо где је „љубав“
све друго, игра, средство,
нема блаженства, благослова.
Ћорсокак, прелажење преко
лажи, ствара рђав карактер.
Болестан желудац. Проклетство.
О навици и пороку једва да је
речено пар истинитих реченица.
Живот се може разумети уназад.
Истина уједа попут стеница…
(Четвртак, 17. октобар 1996. После поноћи. Бгд. )
 
 
 
 Рудници чудесни. Одлагања
 
 
То је морало, на крају, тако бити:
зашто бих писао песму о Викторки?
Драже су ми неке друге ствари, нити
другог ткања, сазнања, часови горки.
Све их је сустигла освета, не моја –
хвала богу. Они и оне што изабраше Барабу,
Усуд је срозао до просјачког штапа.
Сазнање, судбина између нас
подигло је високу тарабу.
Светиње светима. – Не сила сатрапа,
већ анђела, отворила је небеско поље.
То је, на крају, ипак, тако било.
Стаза зарасла травом од утабане је боља.
Сила Светог Духа је, на крају, пресудила.
(Недеља, 3. новембар 1996. Око 12 ч.)