Тамо где је Слобода, ко љубав, угушена,
влада мук мртвих, ход празних лета.
Тамо је свака срећа и нада срушена.
Урођенички самоубилачки порив, изван света,
ко бумбар зуји, као рој трутова,
мами не на пир, на свадбу матице,
сам себе једе. Снопићем врбових прутова,
ваљало би га испрашити; згазити као бубе – златице.
Живот и судбина могу бити дивни
ако су љубављу несебичном и разумом испуњени.
Срби немају разлога ни на кога да буду кивни,
до на анхронизме којима су напуњени,
и на подвале, подметачине, као лутке струготином.
Истина је лековита, иако је далеко од многих.
Не умиру толики напречац отровани вином, стрихином,
већ обузети најгором варијантом, замком убогих.
Шта су три деценије , или пет?!
Епоха је већ стрпала у мрачне фургоне
отпатке своје. Какав ће бити свет
2003. – ће? Не питај – куртоне,
корисне песнике, каријеристе, већ бивше!
Култ смрти и пропадања овде има своје жреце,
свештенике, проводаxије, лижисахане.
Биће лов у мутном. Прогласиће за свеце
безбожнике и доушнике. Не бојим се смрти
и радујем се што ћу нестати пре сумрака
другог миленијума и наметног века.
Не може се зауставити бескрајна трака
времена! Велике змије прождиру мање.
Вампири вампирима пију крв.
Ово велико и никада окресано дрво
што заклања сунце већ подгриза црв.
Заклонило је својом крошњом, сенкама
и суровошћу униформи и сила плурала
предивне песнике, есејисте, праве свеце,
окрвавивши и снежне врхове Урала.
Нико још није написао повест праву
о политичкој тортури, полицији.
Ортодоксија, црквена или идеолошка,
мафијашка, нема само седиште на Сицилији.
На оном свету ће, своје најбоље песме, можда,
написати тзв. најбољи песници Епохе Трикова.
Кад буде пуштен дух из боце, сведок крикова,
и кад руља и фукара изнедри свога „вожда“.
Кроз шуме векова се пробило, кроз
кључаоницу последњег века, по Усудовој вољи,
сазнање, које увек касни као воз.
Свет ће пропасти, не постане ли бољи.
Кад се буду сабирали векови,
сабраће и овај, његове последње деценије ;
злато и пепео Балкана, гробља Келта,
шарене приче руље, беснило неурастеније.
Октобар на измаку, парови у парку,
не убијај дивне призоре, јаворово злато.
Јесен је лепа као пролеће. Младу Парку
видех како силази из воза, деву непознату.
Падај, опадај лишће, као акорди из сна.
Друштво ми прави Бетовен,
док се подижу мехурови бара, са дна.
Купачице голе иза ракита имају тен
од кога застаје , ко од вила, дах.
О, безмерно, слапу хмеља, падај, падај.
Иза гроба престаје сваки страх.
Вечност почиње овде, драга! Фрај
кад лишће трепери на ветру, знај,
јаче, још јаче дунуће из подсвести
кроз тонове никад забележене помирење
Старог и Новог, преурањене Вести.
Понекад кад задрхти ива, клен, оскоруша
или беља од снега на брегу бреза:
као да је Бог ушао у моје срце;
прожме ме неописива језа.
Не срце, трен, отвара вечности душа
врата у мом бићу забрављена, непозната.
Лови смисао будућег биће док уво слуша
како се расцетава шебој или лепа ката.
Пожелите ли да видите рајски врт
или најлепши крајолик на свету, тих,
попните се на врх Јелењске стене,
и скочите одозго у провалију, стих.
Сваки је стих ризница искуства.
Онај ко је луд, имаће своје митнице.
Смрт је жирант битним песницима.
За љубав према дому, приупитај скитнице.
Јованка Броз, Тито, Никсон и његова
супруга на балкону Беле куће.
Моја је земља слама Алајбегова.
Умире полако; и кад умре, васкрснуће?
Општински доушник у цивилу
има дугачак , богме, добар нос.
Притајен је и будан увек,
као у шипражју црни кос.
Народ је добио што је сањао :
хлеба и игара! – Западни кредити
донеше благостање. Деценијама је гањао
козу и домаћина, Антибог. Победити
себе народ никад неће док олако
и на туђ рачун лоче, ждере.
Зажмури, заборави, узми све што
можеш! Ордење и златне табакере.
Западну демократију чувају пушке
диктатуре, у којој : миш бели срећу дели.
У вилама отетим су се мишеви и кућни духови срели.
Ратни ветерани су гњили као крушке.
Овде је понос ишчезао, као семе конопље.
Сељаци посташе полутани, а ветреушке –
синови и унуци газда, трговаца, банкара.
Грађани – кишне глисте, белоушке.
Какав је то гнусан сој! Какво зло вреба
из гомиле руке невине, крхкије од стакла!
Сити су већ мртви : шта им више треба?
Да ли их је икад Истина дотакла?
Брдске козе постадоше утовљене свиње.
Трбушине, пустише .Магарци камењара.
То су све дични преци Нове Пустиње.
Отров гуја којим се разара
дух у младићима друкчијим, непокорним.
Дух лелујав као пламен свеће, што се лако гаси.
Кепеци – песници, чувене телевизијске ведете,
соле памет, раширивши се, као на поманама Власи.
Дух у малим црквама у брдима титра;
дух што развалине ноћу обасјава, као свици.
Долази споро смрт, сазревајући као јабуке.
Огласиће се, не као цар, фанфарама, у престоници,
већ Богу иза леђа, где се нико и не нада, у загубици.
Чујем како говоре будући мртваци. Све је ближе
оно неизбежно. Не пење се уз спирале ума.
Говор трбухозбораца. Ко даждевњак гмиже.
Опрости свима, живима и мртвима, најближима,
оцу, мајци, браћи, сестрама, драганама, свима,
ако можеш! Све их је повукла и гурнула
у несрећу инерција, у загрљај најгорима.
Лидери мира су фарисеји, окречени гробови.
Онима којима су уста пуна слободе,
нису потребни слободни грађани, већ робови.
Свако крдо, не заборави, најрогатији предводе.
Слобода је дуговечнија од свих вођа, тирана.
Ја ћу умрети не дочекавши да се огласи ово
што се полако ваља иза девет гора. Пирана
јато није, ни јесен патријарха. Ни око пауново.
Уштројили су нас, као пионире. Чим опкаљам, не кажем
истину о оном шро се овде и тамо збива.
Све се дубље повлачи што се у мом срцу скрива.
Лажем, и кад ми не пада на памет да лажем.
Кад умрем, најбрже ће се растворити лаж.
Чак и она коју су ми ко зна кад утерали у кости.
Филозофија подвале. Привремено забрањени „Видици“.
Реторика фељтона. Атеистичка јеванђеља. Опакости.
Видео сам како завршавају људи часни.
И знам да много дуже поживеше убице, xелати.
Смедеревско србовање уз мезе, чашицу и музику
грех је који мора општинском комитету да се плати.
Лакрдија национална и светска, док не помру,
сви тетовирани робијаши, потрајаће огавна,
замрзнувши енергију народну огромну,
датуме и имена и дела вредна сећања, славна.
Немогућ је дијалог између марксиста и хришћана.
Из старог пања пагана изникао је младар ћесара.
Прошлост овде касапе према потреби,
и будућност би, по мери бивших шегрта, месара.
Одрећи се много чега, то значи да си уметник.
Истина није , иако на њу личи, као хидра.
Никога није још претворила у сужња, камен.
Близу шумовите обале настањује се видра;
њеним очима и инстиктом кад би могао
песник, музичар да, грубим замасима, дочара
амбијент : крошње ораха у јесен, пљувачку ракитара,
чворове и воћну смолу шљива, тугу салашара.
Гледајући у стварност, уметници гледају кроз велове
где она није. Што виде, не виде. То је
увек нешто друго, не чак ни копија.
Сасвим су друкчије амбиције – моје.
Дом видрин је природна уметност, равна обликовању
воде. Никада видра неће да испашта : славу.
Библиотека великих романа је шума мрачна.
Дуго радије гледам, како гуске пасу траву.
Да се права истина пробије, ма где,
овде, у дубокој провинцији, и у свету, проћиће деценије.
То није разлог да поклекнеш, да попустиш,
да заборавиш на себе и свој задатак, Геније!
Свет је успаван дрогом, пићем, празнином,
гозбом на даћи Бога : ситошћу тираније.
Пучеви, реформе, обећања пуста, буквари
револуционара, и друге небројане маније,
никада неће продрети у бесконачне небеске сфере!
Не покушавај да кругове Пакла, и Век удав, схватиш.
Убиј минотаура и крени из Лавиринта ван :
радуј се, јер Бог те посла зато, не да патиш!
Свака се епоха распрскава као звезде репатице.
Папрат је сведок бољи од пањева, од утврђења
на висовима планина. Више говоре снохватице
о распрскавању језгра, окова. Моћ преображења
силази с неба као пљускови и сила уништења.
Не жалости се што те усуд судбине потиснуо.
Све је симболично, и нешто друго. Упитај се:
У какво си ме ово обличје, Боже, утиснуо?
Зашто си за Ме одабрао од свих вртова
овај на крају света, тужан, Гетсимански врт?
У мир да уђем, скрушеност апостола да искусим?
Сувише стар за љубав, сувише млад за смрт.
Стигао сам на крај, је ли, тамо где су Ушћа?
Кроз усамљеност, страх, пристаниште клоака?
Живот је пун неописивих окука и раскршћа,
странпутица, чудовишта и ћорсокака.
Живот је историја духа, његовог ткања –
дубоки су његови рукавци и заливи.
Таласају се у њима чиста осећања.
Њихов титрај освежава боље но киви.
Бујна су врела гробова. Из њих ће шикнути
гејзири, као руда из богатих рудника.
Све истине су сахрањене овде. Овде ће никнути
поново. Аристотел је лагао блудника,
Александра Великог. Као што и сада учени
Мештра лажу, јер је на лаж научен као шегрт.
Умреће и гледаће своју смрт. Овде једино
нешто може да промени само – Смрт.
Ех, ех, наругала би се да може да ме чује
из гроба, увек будна локална књижевна милиција.
Лепо је што сам умро анониман далеко
од фолклора епохе, као права традиција.
Шта су у поређењу са древним књигама
све те поеме, збирке приповедака, награђени романи,
види се тек иза гроба. А за живота можда
јесте наслутио и неки сељак на помани?
Нужности, противуречности, маса скроба
епохе. Све је то за њу било потаман.
Почистила је метлом кнежеве, атамане,
пророке, сујеверје и веру, пророчишта. – Шаман
је можда понеки случајно преживео, ко човек
снежни. Не калуђер, ни богомољац.
Шаман се повукао у старо и одбачено,
где нема нафталина, не као мољац.
Мољац је штеточина; јер од старог ново
не прави. Шаман се прерушио, као Хомољац,
око Поклада, као брадорац, да сузбије
покондирене тикве, незналице, да зашиљи колац
којим се побеснела авет, морија, адактира.
Тајно древно знање – то је драгоцен дар,
којим се талог векова, као шљунком спира.
Где је тај првобитни елан, жар?
Сунце које се рађа, зна. Светлост и шаман,
коме је дато да сјај издвоји, да га спасе таме.
Да јој се приближи мимикријом моћи, уме,
у сну наслонивши главу на њено раме.
Напуштам зверињак и легло страве,
увек кад пустим да ме воде шаман и предвечерје.
Следим свице и фазане, мравињаке, мраве,
растварајући се у сутон, у безмерје.
Не вара се тако лако шаманов дух
проницљиви, древни: зачас умакне са робије.
Препозна одмах његов истанчани слух
акорде хармоније и укус ксенофобије.
Зато се живи и зато мре, изгубљена сребрна магло,
науко древна : ти једина не вараш!
Рађала си се вековима а нестала нагло.
Уобразиљо, ти мене, а не ја тебе, ствараш!
Ти још једина умеш да искрено разговараш
у ово глуво доба макар и на дну гроба.
Макар са трећим петловима. Или духовима.
Вампирски списак не носи шаман, мајчина утроба.
Сведен је давно са овим и минулим вековима биланс.
Зна шаман, потврђују древне мелодије,
и слути нека русаља, кад око Тројице падне у транс.
Ново није ново. Древно и заборављено је најновије.
Шамане, ти си нама – зашто би крили? –
неопходан, као лек, већ дуго, близак и драг.
Из тебе , чекамо, да се заборављена наука, испили.
Јер Нову науку проповеда Лажов, враг.
Шамане, твоја је вереница Шехерезада.
Твој је отац бршљан, рашчеречени Дионис.
Титрава лепота која нема име на хоризонту
у свитање и пред залазак, твој је рукопис! (…)
(1973)
0.159302
-0.060425
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 