Сви чланци од Белатукадруз

Управник.

И: РОМАН У СТИХОВИМА


Буђење из море, негде усред ОГЊЕНЕ ЗЕМЉЕ

1
Први трен буђења: подлацу посвећен
беше, с бабурастим носом, стрвном,
Вишњићевој улици. Био је обесвећен
живот, пре него што је започео.
Дуго нисам могао да заспим (синоћ)
читајући нови београдски роман.
Кошава је кидисала као океан,
као талас леден и огроман.

Роман се од средине расплињавао,
мењао тон, изневеривши очекивања.
Уместо да згусне све, роман је  
јењавао, разводњавао. Разоткривања,  
тако изврсно започета од прве странице.
Кошава је кидисала и даље,
као да је лудило из романа
подржава, или сам враг шаље.
Зато нисам могао да заспим
и зато су се враћали стари кошмари
и привиђења, страх од незнања
у униформи, закопчани као поштари.
И гнев – стари и нови. И страх.
Многолик. И обзири, помешани.
Био сам одлучан, све чвршћи у одлуци,
као кошава. Ти тренуци су били замешени
не од ужаса наслућивања, од приближавања
Истине. Могао сам стати на крај муци
страшној, одрекавши се сваког додира
са непринципијелним, заиста. У опоруци,
жртве (ваљда схватио њен потпуни
смисао, поенту), ненаписаној, био је наук
дубљи. Била је објава банкрота,
згражавање над судбином, јаук!
Да банкротира, помогли су сви, без изузетка.
Најближи, и најдаљи. Свако у својој мери.
Подлац и пријатељ, душман и анђео,
мајка и зао дух, беда, абаxије, шлосери.
Дошљаци из вукојебина. себични,
окрутни и нежни, интелигентни и ретардирани,
трговци и курвари, курве, и несебични,
перфидни и добри, амбициозни и фрустрирарни.
Дува кошава: чисти пределе од бацила,
нездраве влаге и душу мрачноледену одмрзава.
Дува и носи облаке, гране, рептиле, фосиле.
И све што није у заклону – замрзава…
(Уторак, 9. јануар, 1996, Мишљеновац)
 
 
*
Зов мачака из снова? Суморан је
и мрачан као студено јутро, поледица.
У том зеву је наговештај срамоте,
будућности, бесмисла, хујања последица.
Узрок лежи у судбини мрачног ждрела
звери, дубље! неће доћи жељено,
дуго ишчекивано. Мачке су се намножиле.
Извиру, као млаз из врела.
Овде је, као у бајци, сучељено –
дејство пустоши и мрачне силе.
Тај мутни вир у коме се купа
млади пар, као гмизавци у орању,
слика је огавна, стравична, глупа.
Овде више није реч о прању:
већ о истинској страви постојања.
О стихији која је опустошила
као потоп покрајине, градове, имања,
безброј људи у прах строшила.
Надолази пустош и сабласно хујање.
И мачке свих раса, тама и тишина.
Нема људског лица да изрони из кала,
из блата непрегледног. Понеки кржљав
грм, и испод њега јагорчевина,
са сенкама непознатим, мала
скупина духова бивших, немих.
Говорити? С ким? Кад никог живог нема.
С прапочетком? Мачке су около зинуле
на тренутак говора тишине са трема…
(Понедељак, 8. јануар 1996, око 11 ч.)
 
 
Мешавина
 
 
Шаргарепа, лук, паприка, патлиxан и зачин.
И позамашан комад свињске мечине.
Нек се пирјани. И нек Бог нађе неки начин
да нас сачува од бојазни, навика, колотечине.
Света Петка ме гледа. И понор небеса.
И понор немих породичних конспирација.
За заустављање лоших мисли може да послужи
сецкање шаргарепе, лука – не инспирација.
Птице које се не враћају, то су шишмиши.
Дим цигарета уме да уједе љуће од црног лука.
Танак је лед копилуша, курвештија.
Још је тањи тзв. „поштених жена“.
Читав живот у мени, као месо у софту, срећа и мука,
крчка на масти и води са извора из Лешја.
( 27. август 1996. Око 18: 30 ч.)
 
 
*
Крај лета је. У Књигу ситног инвентара
треба прокњижити олују, оморину, ферије.
Опет грми, у даљини, и изнад главе.
Руно облака се спустило, као изнад прерије –
сутон ће да га, изгледа, постриже?
Прошао је период шишања оваца.
Распуштена је и последња бачија.
Свођење рачуна је све ближе.
Лудило превејаних, себичних, подлаца.
(Крај лета базди као љута ракија.)
Зло (отимачина) долази одоздо,
потпомогнуто, подстицано од мајки.
Бог све види. И љутити бог грома.
Иза велова облака ниских, митова, бајки.
( 1. септембар 1996. Око 18 ч. Лабудово брдо)
 
 
 
*
Са крова ме вреба
не месечар, ни сова,
већ зов тетреба,
пизма маминог пустолова.
Психијатријски случајеви
улазе у суморну причу.
Мајчина сулудост
лепи се за сина, као чичак.
Бог ми је послао љубав
закаснелу по писцу романа
„Александријски квартет“.
И поново цветање
христовог венца, јоргована.
Кад хтедох да кренем у свет,
испречио се патуљак себични.
Попео се уз мердевине металне
не у Музеј (не)себични,
већ у пориве аналне
личности (?). У менталне
коморе чистог зла. Човечуљак
решио да се коначно узвиси
шапом. Увукао се на бувљак
тавански, куцка, струже, чангрља.
Упио се у плафон, као у потиоку
бува, ваш или крља.
Пустио музику, нашао мету.
Боже, да л’ зна шта ради?
У какву несрећу срља?
 
Згазио је лепоту лета,
као мрава или уш.
Пронашао је скровиште у мраку.
Тај сусед Негледуш.
Зло се злом храни.
Психологија малих људи
брзо нађе погодан терен.
Бог ме од лудака брани.
Свет није унезверен,
али у њему има много скровишта лудих.
Бог је пресит тих џепова
које је скројио кројач ђаво.
И јаких штепова…

(1. септембар 1996. Око 24 ч. Лабудово брдо) 

ПРЕОБРАЖЕЊЕ И ДРУГЕ ПЕСМЕ О КРАЉИЦИ МАБ

 А: Лето у Бадовинцима
Је ли муљ Дрине плодоноснији од редакција
књижевних: кинеских зидова, садржаја
писама закаснелих? Није ли и Богу тешко
од нових јањичара? Топлина руменкастосивог сјај
на оградама уз пут, на ободима бара,
растаје се у сутон од песника и сликара
погледом сетним. Ведрина са Дрине,
дрхтави спрудови, ракитар, колиба стара,
повлаче се дубље у чежњу сањара.
Је ли тај пурпур (између Дрине и Бијељине)
успео зограф шестопрсти да дочара?
Из муља испод локвања, крупни мехурови тишине
испливавају, тихо као огњено клубе свитаца,
као двобој сумрака и славуја, као предања стара.
Б:Фрагмент из бележнице вођене у Кракову, 1974
Мирјани и Славку
Јесмо ли то ми, заиста, на поподневној миси
до сумрака у светој Ани молили смерно –
Duchy Sviaty Bože, zmiluj sie nad nami
или је то опсена оргуља, брујање безмерног?
Као да смо у Трсту. Кад изађосмо,
запљусну нас оморина приморја у лету.
Кренух кроз вреву Сукењица сам.
– На Јагелонском Универзитету
отворих Хамсунов роман ГЛАД.
Ту читао сам у тишини неко време,
као Библију испонова верник.
Ту чекаху да завршим нестрпљиво
Очи чорније, краљ Јан Собески,
дух Младог Црњанског, Фауст и Коперник.
(В: Савски насип)
Биле су ту и тамо опомене:
Не товари земљу! – Чувај се: пас уједа!
Јабланови, јабланови. Чађава, блатом
попрскана слика, година, дрвореда.
Пушио сам као отац ; возила су јурила;
шлепери, аутобуси. Кишица је прскала.
У неком дворишту, усред зеленила,
непозната девојчица је врскала:
– Позури, мама, аутобус! – У предузећу
за изливање бетонских блокова,
на паркингу под тополама,
стадо аутомобила је изабрало срећу
мировања. Управа се уморила од шокова
профита. (Запажа ли ико олују надолазећу?)
Г: Повратак у варош на Пеку
Ваздушним колосецима одлазе јата
ластавица у топлије крајеве. Високо у небу кружи,
као некада, рода. Враћа се туга, неизрецива, позната.
Позлаћена. С’ ким песник овде да се дружи?
Јесен је. Вучем се главном улицом празном ;
испуњен сам успоменама, као грозницом, скроз.
Лето је прохујало с вихорима,
као прва младост, као брзи воз…
Од Поште до Лазићске воденице,
од фабричких димњака ШИКа до Јаза,
од Кучајне до пруге, од југа до севера:
никог осим светлих нити паучине. Ко стенице,
ко пустињски песак, уједа мук. Кроз пустош, стаза
риболоваца води до оаза
радосних, Језера…
 Д: Сећајући се једне девојке
Ј. Б.
Било је горких часова
када сам пожелео да сретнем цуру
(било коју), да опробам себе.
И десило се: дигла је температуру
једна непозната, далека, бујна,
налетевши, као изгубљени рој.
Да ли сам волео више Њу,
или тајни оглед свој?
Гробље на Мирогоју и земунско гробље
одговор знају боље од дамара.
Враћа се опет и опет: суровост родитеља.
Успомене су (оне недирнуте) веће од камара
песка највећих багера. Судбина не ствара робље.
Њу покорава дух смирени – пустиножитеља…
Ђ: ОПРОШТАЈ НА ГАРДОШУ.
Cosi fan tute
Беше већ почетак октобра:
Зимски семестар ме обузео
као страст
којој не одолех.
Како да опишем
сопствене муке
када проникнух у бит
жене коју заволех?
Ту је још само колика фалила.
Ишао сам улицама,
углавном ћутљив и киван.
Ту је негде почео пакао.
Стварност је, као папагај,
понављала: Ти си, брате, конзервативан!
 Е: Друго путовање
Допутовах из Загреба
преко Новог Сада брзим из Варшаве:
зима је умотала равницу,
шуме, села и вароши у беле чаршаве.
Задивљен и сетан, ко пијан тетурам
на железничкој станици Београд
кроз масу путника, вече тмурно ;
журим покрај Економског.
Увлачећи се у оковратник,
као да желим да сакријем бурно
несређено поглавље о путовању
управо завршеном. Неописив стисак
у аутобусима не упија вишак туге.
Улица се, као падавичар, тресе. Сирене и врисак!
Ж: Неколико година касније, позна јесен 1977
Црњански је одбијао да једе и на крају
умро од глади: испратила га је вејавица, блато.
Отишао је на онај, надајмо се, бољи свет.
Нема нама са Дрине ведрине? Сетих се топољака
– треперавих врхова топола, као злато,
око светог Луке. С високих обала зрачи сплет
успомена на Мачву, ферија, разговоре;
чардаке ни на небу ни на земљи ; блејање
стада на острвима. Јесу ли нам градови
и каријера, рђава савест, забранили смејање?
Шта се догодило? Је ли све оно дивно
што уђе кроз поглед, уста, излази на анус?
Чучи ли у сваком од нас Јуда? Има ли сваки
оно друго скривено лице, као Јанус?
З: На маргинама Шелијевих стихова о краљици Маб
Чега се бојиш? Од чега подозреваш?
Од прскања љуске јајета? Ломаче?
Ко гори, нека гори, нека нестане сасвим
у пламену! Ко пати, нека пати јаче.
Будимо и у начину ишчезавања, птицо, кротки.
Нико није нестао, сагоревши до краја ;
пепео и јорговани рађају лепше од прворотки.
Као што киселина и со од купуса и воде
после недељу–две стварају укус расола,
тако и слутња, Будућност, појачава арому Слободе.
Тако почиње оно неизбежно, опело Страви,
покушај да се разлучи сам почетак
Преображаја. Док низ леђа миле мрави,
прве сигурне кораке прави свршетак.
Свршетак: преображај преображаја, ко рен
љут. Душа, преварена, сагорела, преваливши
дуг пут, из пепела се рађа, лепша на трен.
На гутање речи и суза ја нисам имун.
Зашто си тако бледа и шћућурена,
птицо белог перја, жута као лимун?
… … … … … .
Ту бисмо могли стати, због јесени,
лажних пријатеља, промашених љубави,
као на спроводу Црњанског.
Ту би, свакако, требало стати,
због Будућих, речитих и лепих (не губавих).
Ту – на крају Булевара сумрака – у Ливањској.
Ту је завезан изгледа неразмрсив чвор.
Завезивање поче као сапунска опера, петпарачка
идила (зар и најдетаљнији опис може исцрпсти
двобој сумрака и судбине, змије и сврачка?).
Ту је царска мумија, пирамида, сфинга, загонетка.
Ту привремени азил за умоболне. Боксови пакла.
Ту Будућност скрива почетак страшног. Ужас Почетка.
Ту Достојевски писаше Бедне људе. Ту се спотакла
литература о погрешно откључавање, живот сам,
суров и трагичан, оклизнувши се, као на кору банане,
усред зиме на низбрдици иза пекаре,
ко хоће, ево, нека саслуша, нека изволи!
Нек’ пише у наставцима сентименталне романе.
Имаће читаоце: Марију Магдалену, сове ушаре.
Замисли собицу три са три, стари орман,
тегле са слатким од дуња, широк кревет, пећ
на нафту, столицу расклиматану, хрпу књига,
сто и флоту папира, забелешки: имаш већ
нешто од чега се може почети. Ко Јексераши.
Литература је ту љоснула, опруживши се
на кревет дужином целом, по коме још не миле ваши,
ко бруцошкиња пробушена. Удруживши се
са бедним инвентаром изнајмљених периферијских
собица, у савезу са зимским сумраком, не гуши –
не гуши све оне тајне пориве у души!
У недостатку зумбула, јоргована, проникни
у тајне и мирисе и цену парфимеријских
испарења. Кад пролазак трамваја собицу заглуши,
припази, напрегни слух, можда се вратима
улазним споља није примакла мачка, већ доушник,
воајер, лудак побегао из луднице? Ђаво не
мирује. У качамаку који не засолише Јединосуштни,
Сотона сади, ко баштован у лејама семе шебоја, клице, клице
будућих раздора, катастрофа, болести, мистерија.
Мимикрија периферија и перфидност извесних људи
гори су од свих каприса и смрада кафилерија.
Тамо где је књижевност напустила свет
на неодређено време, не помаже ни жандармерија,
нит’ може гушење духа – чист разврат – помоћи.
Ту – ако си већ пришао сасвим близу –
где лежи раскречен, усред перја,
Роман о недовршеној песми, блудна кћер ноћи,
промисли, још једном, у шта се упушташ,
ако доушник, Јанус, подлац, отровница – ниси!
Помисли, докле може довести слушање
туђе Тајне, срамне исповести, каприси.
Велику, Несуђеном власнику туђих тајни
над другима сатана даде Моћ!
Није касно да одустанеш, ни кад те бескрајни
амбис повуче у пропаст. Ако је твој заклон – ноћ,
(а изгледа да јесте), буди опрезнији од гује,
јер брзо свиће ; остају трагови у снегу.
Ко неког негде прислушкује, ма где прислушкује,
у мене гледа погледом подмукле звери.
Снег веје ; крупне пахуље. Ђаво упрегао у запрегу
пужеве и испод твојих прозора пола ноћи путује.
Гнев освете много дуже тиња од пањева,
или влажног ћумура. Гнев подлаца, док не погоди
тамо где је најрањивије, притајивши се,
ко гњурац, ко белоушка у води,
може да издржи без ваздуха месецима,
чак неколико година! Узми у обзир лош карактер,
завист, скривену сурову нарав, и црту по црту
оцртаће се прави виновник злочина и актер.
У Будућност се не уплиће слатко јемство
које, ко слободе бит, најнежнијом везом саставља
чврсто сродна осећања људских душа,
не бојажљив, нежан подстрек скромности,
древности мајке природе, већ оно што раставља –
честитост људи честитих. Неразлучена тмуша
Векова последњих, што благословише многа
недела. Храброст је упрегнута у јарам власти.
Шелију се објавио ДУХ БУДУЋНОСТИ (1813!).
Тај Дух негирају неприродне страсти.
Преображај задржава бујна пиревина
која гуши из века у век размах наших башта.
Пиревина се ужилила у повести, у полу и карактеру,
помажући савршени злочин, који да смисли може само опака машта!
(Београд, крајем 1977)

 

ЛИНИЈА ПРСКАЊА

+ Мирку Стојићевићу

 
Пред поноћ. На западу је севало,
на северозападу и на северу.
Гледао сам кроз прозор. Као да се
распрскавала на реверу
ноћи (напете) наранxаста ружа.
Необична игра хоризонта и свода.
Прво се јави линија прскања,
као на бокалу. Пре но пљусне вода,
пре парапмарчади, линија се
изнутра напне, засребрени.
(Та линија ће дуже да потраје
од непогода и страха у мени.)
Пре но што, с праском, бокал
прсне, линија као усијана жица,
дрхти метално, реско, као вокал.
Курцшлуз: светлосна дрхтавица
претходи треску врата, прозора, грома.
(Понижавајући страх од смрти напрасне!)
На западу је севало. Непогода трома,
приближавала се спорије од крмаче супрасне…

(Пролеће–лето, 1973, Кучево)

КАКО СЕ ПРАВИ НОВИ КОРАК У УМЕТНОСТИ?

 
 

Бела Тукадруз (мај 2014, снимак Иван Шишман)
Бела Тукадруз (мај 2014, снимак Иван Шишман)

Ево темеља у блату, у истинском глибу
година, деценија. У дијалогу са судбином.
Почетак брија на суво, као кошава.
Ухвативши се укоштац са пучином,
преображава, преводи, приближава
Библији, Достојевском, Јонеску, Бекету,
Џемсу Џојсу, Кафки, Пиљњаку, звончићима хмеља,
и – у недостатку речи – кукурикању, мекету,
Змијском колу, обнаженим Русаљама, виолинама,
гајдама, богу у пећини, ритуалном буђењу
из мртвих. Као летња измаглица долинама,
дух је једно са крововима. Дух се опире отуђењу
од албума слика бескрајних, од деце,
родног дома, кревета, једног зеленог стола.
Ево поља и темеља, у који је узидано
толико цигала, жртви, метафора и хипербола…
Када сам се највише бунио против судбине,
Бога, био сам најдаље од Истине.
Сад знам оно што сам мислио
да знам некада. Коначно, неистине
су испливале из предубоког трапа,
засјавши као у ноћи августа
безброј звезда. Подстакнуте мислима
Доктора Живага, доктора Фауста.
Поново је пронађено Време, битно,
не уз помоћ Марсела Пруста.
Ни толико скривених цитата.
Пронађен је Смисао Свечовека. Заратустра
је можда био клин, који избија клин
опаснији (неискорењив, чинило се), сплин!
А фијаско? А пакао очерупане паунице
златне што шиба репом дужим од змијског цара?
Чега сам се поплашио? Патње што разара?
Страх је притиснуо унутрашње кочнице.
Самоубилачке помисли беху – знам –
покушај да се сачува златна нит,
поднебље јоргована, шта све не!
Од кртог материјала стварао се штит
(не баш прави). Крпио сам змијски
свлак, пљувачком отров растварао у себи.
Бежао сам са чистине у шипражје,
био (могло би се тако рећи) у употреби
дивље егзистенције.
Био роб – апстиненције.
(Шипражје: ваздушни колосеци, преливање
преко јазова душе, лето, јесен, почетак
зимског семестра, литература,
и летњег семестра свршетак.)
Љубавна преписка неког младића
речитија је од стихова истог.
(Између неискусног момка и
удате жене, чега има блиског?)
Зар није чудно и необично
не враћати се своме имању?
Патња издваја и каже: „Ви не
видите. Спавате у свом незнању! „
Пушкин, делимично и Љермонтов,
дошљаку у туђини беху кров.
У пустињи пренасељеној
отровницама и шакалима, знај,
није било на видику оазе ;
пустињу је притиснуо бескрај
титрави, без окрепљења,
без траве, дрвећа, шатора.
Понегде би, у некој мутној бари,
шкљоцнули само зуби алигатора.
Ма колико журио, упињао се,
нисам излазио из области пустињске.
Ту климу су створиле селекције
трећеримске, котеријске, аветињске.
Ту климу као да је одржавала судбина зла, Бог,
ставивши на искушење Изабраника свог.


 
ОДЛОЖИ, млади песниче, СВОЈ ЧИН,
ШТО ВИШЕ МОЖЕШ! Опери прво суђе;
не остављај ништа за сутра. Нека ти крин
тек расцветан, помогне да схватиш туђе
(по)мисли, искуства (стања, осећања).
Нека те мирис не затрави као пол,
као развратника стид девице.
Разложи нестрпљење, несигурност, бол.
 
Неуспех је пригоднији на почетку.
Не прижељкуј ништа фино.
Очајање је процес који траје,
дуже но што превире вино.
До белог, потпуног усијања
доводи понор најдубљег очајања!
Добро је што ти ништа не рекох,
не пребацих, напунивши двадесет прву.
Шта би имало да се каже што већ
није речено? Робинзон на свом острву
за сабеседника има пучину.
Има бродолом, сећање, неизвесност,
али у младићу све то још није довољно
да створи ритам, храм, целину. Понесеност.
Вино (има ли тачнијег поређења?)
тек с годинама, деценијама добија шмек!
Не жури, не бој се (ако си изабран!),
довољно је дуг људски век!
Није ли прерано и ово? Четрдесет четврту
напунивши: почињем ли, или подвлачим црту?
(Београд, октобар 1994)

 

 

УВОД У ОНО ПРЕКО ПЛОТОВА

ПОСЛЕ КРАТКОГ ЛЕТЊЕГ ПЉУСКА
 
 
Врбаци се пуше као каша,
од гњурања боле – плућа,
сенке облака клизе ливадама,
а таласима титрави одрази кућа.
Између топола и врба сребри се Пек.
Магла се повлачи у уцепе кланца.
Отварају се видици, бистрији од сузе.
Слике опојније од вина
куљају одасвуда незадрживо
као кроз ново буре без данца!
Предели блистају као посребрени,
блиски, драгоцени, као стара познанства.
Скупови стабала по обронцима
ретки, имају ексклузивност достојанства…
 
 
 
ДОМ ПАРОХОВ?…
 
 
Дом парохов? Затворен ко зна када.
Повукао се, ко пуж, под кров – у библиотеку
прашну. Од јада и заборава – пропада.
Труне ко маче бачено у Пеку.
Гледам кроз прозор, кроз који се ноћу
(кад је месечина) виде гугутке
на гнездима у оближњем воћу.
Сећање на новог пароха, библиотекара – волонтера
који се уз бајке Андерсена и Библију, ћутке,
утапа у будући, други живот и самоћу.
Предратну зем. задругу су ликвидирали,
упропашћују темељно општину. У бесцење
распискаше скоро све. Осакатили би, да су стигли
све козе у крају, Запис пред Општином, и памћење!
 
 
ОБАСЈАНИ  СПРУДОВИ, ЛАКОМИЦА, есеј
 


 
Године су, као велике богиње, ровашиле предео,
наружиле му прекрасно светло лице.
Ко је однео бистрину и девичански сјај
шљунка, врба и ива, вирова златне брзавице?
Ко није павит и гнезда грлица, мир поштедео?
Ко је отписао алге, кркуше, вијуне и мрене?
Ко је у промукломе виру, дубоком и провидном,
свирао валцер на фрули, валцер матице и пене?
Ток. Ток. Ток. Зар је крив баш Ток?
Или рушење јазова можда? Или бео
као авет судар времена? Или последњи рок
топола мучених страшћу? Или цео
живот и његова бекства убога
од светлости, корења и Бога?
Раширила се као чудесна лепеза
бабљег лета ширина. Као реп паунице,
спрудови, јара, скупови бреза,
шире се као шкрге мрена. Као брегунице,
узлећу кликћући док не ишчиле
у небу, док не постану тачке.
Чим сунце изађе из облака, јове и тополе
преврну се у огледалу вира наглавачке.
Све (и тишина, и жубор матице), дању–ноћу,
тоне у самоћи у дубљу јасноћу.
Адреса је кратка, наћи ће лако и сврака
и детлић Архитекту јазова (племе даброво):
Ратомир В. Пантић,
село ЗЕЛЕНИК, 12 240 РАБРОВО.
Песник треба да пожури полако,
не, никада, ко ждребе, пред руду!
Каталог дивних и конкретних слика
чека га, као подне летње на спруду.
Отвориле су се тамнице, као ризнице
памћења, као сале ; светли шљунак, спруд.
Ко сад не види, ко сад не прогледа
и не почне да слика, мора да је луд!
Коме је ум за морем, сада, којекуд,
проћердава Божји дар узалуд.
Дуж читавог титравог хоризонта,
ко површином реке рибе, плове,
роде, облаци, копчеви, врхови
јабланова, ко јаребице кроз снове,
ко јата врана кроз блескове,
отпоче нешто дивно – објављује гугутка.
Братимљење дивљих голубова и спрудова,
раките и хмеља, Великог четвртка и белутка.
Тај празник светлости, ко труба платна
одмотава се изнад тока,
ћудљивости брзавице, годишњег доба,
рукаваца времена и отока.
Тај празник, ево, непролазан, траје
кроз свилу сећања, кроз јару и одсјаје.
Шта значе године заплета, помрачења
Сунца, Месеца, Ума пред експанзијом корова?
Коприве и дивљи патлиxани никли
из трулих сламнатих кровова торова,
сарађујући са вечношћу, пишу Поговор
облицима у распадању, уписују у Вечну
књигу живота превртање очима славуја,
подвлачећи Немуштог језика улогу противречну.
Обасјано је пропадање Немуштим језиком
маховине, трбушастих врба, коприва и гљива.
Ко сад не разуме тај језик слика, немих,
нек’ то не скрива пред гранама шљива.
Нек’ пије. Ракија помаже. Разумевање биће јасније,
ко подавање без речи, дубоко, дубље, страсније.
Имао сам седам година, зар не, и гаће
скројене од платна америчких врећа
за брашно, млеко у праху (видим тај вир
у коме су ми спале). Краве пасу испод дрвећа
високог. Вране слећу на брестове
да преноће. На стотине концентричних
кругова плове низ реку и шире нервозу
риба црвенперки, риба ексцентричних.
Го пред сутоном и ревносним рониоцем
(пред читавим светом!), прескачем, у трави,
колоне мрава, зрикавце, ко бодље,
обигравам око вира, ко урођеник прави.
Не, не тражим беле раде, нит’ у шупљој врби медно саће,
не видим буктање хоризонта. Фале ми – гаће!
Не целина. Одева ме – плодно тле туге, ројеви
мушица, сутон. Слика реке која односи
у измаглицу мноштво кругова. Срамота
не леже лако, као по ливадама, сенокоси.
Тачка гледишта се полако помера;
видим границе видокруга, међа:
целина се повлачи у понор погледа,
у прве боре и амбис између веђа.
Целина, зачета у стиду – дивљини памћења,
као слике из сна, као ројеви, измиче,
као изгубљене гаће рониоцу,
као цура која се купа испод раките, као змијче.
Ток. Ток. Ток. Обасјани спрудови, ко конзерве,
пуне уља, чувају (као сардине) драгоцене резерве…
(3. – 4. новембар 1994. Јованова 22)
 
 
УВОД У ОНО ПРЕКО ПЛОТОВА
 


 
Плотови? Не. Оно преко плотова, сокака,
авлија, шљивика, градина (према Храму)
пустих (ако не рачунамо пурпур сумрака,
чичак, сковлије и штиглице – срж саму
детињства: уље у ком’ памћење чува
одсјаје, наслућивања – огроман депо).
Све догорева: плотови, ујкин дом, пластови,
угљен. Све претвара у тугу, пеп’о:
поглед дечака дубљи од бунара
на раскршћу. Том погледу, ко жар птици,
нуди на поклон мутно око бара
и кревет за рани расад (у баштици),
ч у д о виђења: глисте и сјај блата,
гркљан на коцу, пробушени лонац, врч,
ћерамиде, венце лука, басме од издата,
кантар и праву меру за вечерњи грч.
Све гори и све треба да сагори,
као луч, вињаге, боклук, јун–јули.
Све ће бити сачувано за друго време
ако сагори на ломачи (не – иструли).
У такво једно безимено предвечерје,
када плотови, оборена стабла, трешје и иверје,
пламте у пожару као петлово или пауново перје,
слике се слажу ко откоси, слутње сежу у безмерје.
Наслућивања напредују упорно као бубамаре
милећи уз брдашца од угарака и пепела.
Ум прелеће преко брестова и атара,
плотова, градина, периферије села,
преко утрина, рудина, гробља, урвина,
страшила у виноградима, понора, Стикса.
Хрлећи за морем кроз сумрак и срму стрвина
света дотрајалог у гнездо феникса.
Феникс је дечаков учитељ и творац –
не мајка, ујак, отац. Ни дедови, бабе.
Ујне, стрине, суседи, сеоски трбухозборац.
Феникс га води кроз труле тарабе,
кроз чичак и сумрак, кроз густину
пурпура и сена, ужас и чопор бесних сковлија.
Дечак се пробија кроз шипражје и – савитљив –
уплиће у прошје око Духа, као повија…
(4. – 5. новембар. Гаврила Принципа 63. Београд)

КАПИЈА ПРЕКОПУТА

(Капија Заборава)
 
 
(…)
Тај мирис је отварао ново поље.
Дувари нису били бели, већ као гриз.
Мишљеновац-Српце-Звижд-Хомољекапија
прекопута-тараба поцрнелих низ –
трбушаст дуд-клупа крај тарабе-трава.
И ништа више?Титрај листова, сени.
Како отворити капију заборава?
Јасноћу јаснију од зрачних снова?
Оно чега одавно нема?Пустоловни
свет вртова иза брава гвоздених?
Помаже ли зумбул, мирис зумбула,
шебој, калауз сећања, расковник?
Троделна, као олтар, капија прекопута
(под пазухом старог трбушастог дуда),
имала је црну гвоздену браву.
Кроз њу је водио пут ко зна куда!
У подрум?У понор вилајета тамног?
У добро чувану задружну тврђаву?
У искуства неизрецива?У преображење?
У ружичњак, у шимшир, енглеску траву?
Кључ тог добро утврђеног царства,
као да је бачен у најдубљи вир
(у сујеверје).На дно језера пећинског
(у неописив мир дугих поподнева).
Вирити кроз капију или капиxик –
сачувај Боже!Из тог гнезда вилинског
(породичног Стокића -Барбуцана),
измилео би (кад га пусте) дечак
бојажљив – јединац плачан,
размажен, подозрив, не глуп –
златан и истовремено мрачан,
пегав и ситан, ко рупија.
Птицолик као чавка, као његова
крештава прабаба, тамна ко капија.
Доживех, присећам се, прво посвећење
прошавши кроз капију у рај авлије
скривене од погледа.Сенке дрвећа, јато
ћурана , чак и паун!Беше то други свет :
доксат, плави гроздови глицинија,
лукови балкона, низ саксија…
Собе су жуте, пожутеле као тапија,
потопила их је необична тишина –
бројне собе.И непознат, јак мирис
одраслих, апотеке, вазелина.
Увлачио се у душу дувар и мир
и грех, уједајући као мравља киселина.
Упијао сам, од икона до слика, све ,
као што упијач мастило упија…

 

У ТРАГАЊУ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ РУКОПИСИМА, ПРВИМ КЊИГАМА

 

 

 

…Скривају се, као у магли брегови –
дани, месеци, годишња доба, читава раздобља,
трептава, невина и бела, као снегови.
Перунико покисла усред гробља.
Јорговани у сутон пуше на наргиле.
Димови показују привремене границе;
оне су као латице нарциса од свиле
беле, као платно по спрудовима, странице
дневника, као књиге које изгубих.
Као ноћ кад се крије иза велова.
Тако се црни све оно што љубих.
Целина је разбијена на мноштво делова;
растура је ветар црвени, црни, груби.
Као главице маслачка, зар, неповратно?
Какво ме је, знам ли, зањихало клатно?
Жуте јеменлике, дивље перунике, руја?
Струк шебоја, струк босиљка, или златно
копље сунцокрета? – Пролећна олуја?
Калопер на гробљу има уста жабе.
Дими се у даљини и на блиским међама.
Неће ми рећи истину – плотови, тарабе,
већ влажност на трепавицама, веђама.
И ноћ има своја уста, зубе беле.
И уста ноћи имају своје ждрело, као авет.
И одрастање има своје отровне стреле.
И невине даљине имају свој бездан, плавет.

СЕПТЕМБАР 1971.

 

  1. ПАЛИДРВЦЕ је заиграло пламени плес
  2. и полако нестало у пламену.
  3. Као фосилни траг у камену,
  4. у мраку је остао светли траг бдења, стрес.
  5. И кошмар, грозница – све до свитања.
  6. И мрачна радост, кљун лабуда, корална Леда.
  7. И срећа која не смирује, већ гризе као беда.
  8. И многа нерешена питања. . . *
(1971 – 1993)

____________________________________________________

*

Када се човек напокон суочи са неумољивим фактима, са неповољним околностима, ризицима, са почетком старења, сложеношћу односа са другим бићима, епохом, са свим својим претеривањима и строгошћу, са оним што ће бити после (рата, живота, неког подухвата), са обавезама према вечности живота, са обзирима, грешкама, са љубављу, са неизвесношћу, са Богом правде, Богом јединим – а са свим тим ја сам био суочен 4. новембра 1971. године (у време привремене забране растурања часописа ВИДИЦИ. Кад неко једног дана све забране листова и часописа зумбира, нека као прилог све Одлуке јавног тужилаштва Београд, као прегршт подвала, сумира), као и са мрачним степеништем које води према врху Пирамиде. Писао сам стидећи се моћи комунистичких јањичара. Стид је био непробојна, свемоћна, последња одбрана од лажи, подвала, демагогије и протува, као и пркос. Као вера, пре свега, да ће све то једном нестати као кошмарни сан. Чинило ми се да ствари почињу да заузимају места која њима одговарају, што на први поглед има извесне сличности са савршеним нередом, и човеку преостаје једино његова Личност као огроман рудник, терет, можда кајање због почињеног истинског греха из нехата, из најбоље жеље, из жеље да се све докучи. Човек мора да призна толико тога, ако ником другом оно себи. И тако почиње да личи на богочовека, на оног који из себе гради поредак, који одражава испреплетеност свих веза са видљивим и невидљивим светом. Поредак колико чудовиштан толико фантастичан због обиља веза које постоје и које треба учинити видљивијим, пре свега себи, јер тако ће постати јасније и човечанству. Зашто је Истина важна? Непоетична и антиуметничка основа епохе и прозаична атмосфера свакодневнице фактички подвајају човека и биће . То је сасвим могуће у варварским друштвима која могу да живе без истине и да им за њихово постојање она није потребна. Криза модерног човека у социјализму намеће поново питања постављена и раније – ко је човек и шта је стварност, шта је природа и истина, шта је време и шта је биће? Човек је у полицијско – бирократском систему владања и овладавања изложен свеопштој манипулативности „људима и стварима, човеком и природом, идејама и осећањима, живима и мртвима“ (како пише Карел Косик …)

 

ФАБРИКА ЛУТАКА

(Предговор Стрпљењу)
 
1
 
(Дечија болест)
 
Тај кашаљ, што навире, као потајница,
убрзо понире у ноћ као клокот:
тишина, поново и поново,
повлачи тешки локот –
несаница и кошмар одшкрину тешка врата
која је судбина већ једном залупила.
Тај кашаљ диже на устанак ствари
и савест против свих наших трпила.
Тај кашаљ (дечији), као да је поручен
од директора Фабрике лутака – Групулекса?
Болест је поодмакла. И увелико, неразлучен,
узрок њен топи се попут кекса
у шољи чаја. Живот је скучен.
Тај кашаљ, тамо – у спаваћој соби – омекшава
о в д е олово, дијамант. Уметник је увучен
у смрзавање. Собе су као фрижидери. Кошава
дува ли, дува! Брија на суво врх нерава,
језа долази одозго, силази низ врат.
Голица пршљенове кичме, као влажна трава,
скупљајући, зачепљујући бубреге. Ко рат
опречних помисли – немирна савест.
Тај кашаљ, тамо, о в д е одјекује
као ехо грмљавине у кланцима. Тишином
шири се концентричних кругова. Ту је,
тај кашаљ –тамо, што се не стишава,
да опомене Оца или Дух, што је исто,
на пролазност славе која лишава
Душу просветљења, као Мефисто.
Толико има немара. Све је већи и већи
слој преко свега Последње прашине.
Јанус, Мефисто, Групулекс не сањају о срећи.
Они у мраку производе, не прогрес – аршине
по којима се гомила струготина, брда прашине.
Слепи мишеви, ђубриште, град, шљака, мрак,
крпе, паукови, каросерије, зарђале машине,
отпад : Епоха крпе. Проћелави Групулекс носи фрак
Доктора Фауста, директора познате фирме,
опсенарске. ФАБРИКА ЛУТАКА је радионица чини.
Тај кашаљ (тамо, у дечијој соби), овде је феномен.
Ко понор скрива одгонетку судбине у дубини.
Нешто се у мом животу завршило?
Нешто, као кашаљ, тек, започиње?
Неискорењиве, као пиревина,
стрепња и туга, као прво иње,
прекриле су досадашњи живот – сто,
откривши почетак и хиљаду других
почетака. Поклоњено ми је, Боже,
зар, све што, ма где, ма кад, изгубих?
Неуспех и неправда су изазов.
Тај кашаљ мачји није, ни дечији
више није. То је карика пукла,
хир кратковидих, ипак, нечији :
слика профитерских односа. Висинска скала.
Тај кашаљ већ одавно није оно
што се већ дуже време чини. Будала –
ма, све чешће, све више – монотоно –
безвољно чак хијерархију харамбаша, потура,
и хаос мрачних Складишта –
не проћелави Господин Групулекс,
већ његова ФАБРИКА ЛУТАКА (освојена пландишта).
Није га, дакле, поручио Господин Групулекс
(погрешна је полазна премиса).
Тај кашаљ – тамо – низ нерасветљених тренутака
покушава да, о в д е, судбином држи изблиза.
Тај кашаљ неће да поштеди ни Оца ни Сина,
ни брата, друга, пријатеља. Ни дете, ни фрак.
Ко мисао, тај кашаљ пробија кроз време,
кроз кости, ко рендгенски зрак. ..





2

(1994)

  1.  Где се стало? Може ли поглед
  2. обухватити минуле месеце?
  3. Колико је попушено дувана?
  4. Колико изгубљених дана,
  5. ноћи? Због чега? Где се накупило
  6. више : у оклевању или у шпаркасама деце?
  7. Прерано је сазрело грожђе – пре
  8. од искуства – унутрашњег воћа.
  9. Није ли била боља од залетања
  10. и свих слабости – самоћа?
  11. Шта то спутава Дух?
  12. Шта то на тавану чангрља?
  13. Неред? (Неред је ближе животу. )
  14. Ред? Чежња за њим према гробљу срља.

(Крстовдан, уторак, 27. септембар 1994)

3

(Нестрпљење)

  1. Не могу више да чекам трећег миша,
  2. нек’ ствар сврше лонац, чачкалица (замка).
  3. Магла навире одоздо; ромиња киша.
  4. За шта да се ухвати човек? Све је, као сламка,
  5. танко, крто, полутруло. Све се кида.
  6. Све што ме везује – за шта? Таму
  7. поткровља? Кукурикање петлова? Дрвљаник?
  8. Бедне људе? Увеличане слике у раму?
  9. Кида се тамо где је најтање.
  10. Па ипак, то кидање оклева, још и још,
  11. ко онај трећи миш, ко песник чије
  12. стихове прима уреднички кош.
  13. Не могу да чекам. Нек’ почне кидање,
  14. незадрживо и болно, као ридање. . .

(16 – 23. октобар 1994)

МОТИВ : НЕПОЗНАТО ; ЦЕРЕМОШЊА

1
Светлост и ветар су ме водили, ветар и даљина,
светлост што обасјала је брегове као пулт
абажур. Светлост светова ишчезлих.
Сахрањени су многи богови, не и Култ
бршљена, девица, краљица. Друкчије је, сада.
Мање се воле људи. Између њих су страшне границе.
Као Аполон Марсију, одрао је сељак сељака.
Србин Србина. Ко гаврани, црне се свеже оранице.
О песничком песимизму и српском убилачком
пориву, нема написана ваљана ни страница.
Нико се овде још није усудио на дубоко орање.
Шуме боље памте, урвине, пећине. Ферије
летње не води младе истраживаче преко граница
Уплашен коњ боље разуме шумске мистерије,
од научника. Понори времена нису прерије
по којима ловац кога води пре морање
него инстикт, искра, може да лови помоћу
замки ретке врсте. – Дубоко орање
је напорна работа за искуснију сорту ратара
орних. Сневачи су ту и тамо, упорно лове
и кад не сањају. Вежбајући филигранску вештину златара.
Понекима род богати облаци донесу – снове.
У сновима је све записано, у слојевима једних
преко других. Сањање је стругање површине.
Тумачење фрагмената чудовишних, наиглед безвредних,
није за оног који се пита : Да ли ја имам моћи
за то? Упутство долази из дубине,
из распрскавања звезда репатица, ноћи.


 
 
2
Светлост и ветар су ме повели, и бљескање,
слапови водопада, пенушав ток, емоција, лист
горуна, дивље крушке, грмани, мирис бачије.
Колоне мрава, поворке мртвих, невидљивих, чист
ваздух, стене беле као млеко, и боје птичијег
измета. Висинска разлика, очи мачије, другачије.
Да нестанем, као поток, што увире, усред забрана
заборављеног од пастира, Влаха, Срба, ничијег,
не бих жалио. Да се стропоштам низ литицу
у друштву облака у поноре без дна, смарагда,
да допрем до духова Хиперборејаца, Келта,
Трибала, Трачана, Сербала – до самог ада.
Светлост ме је повела према суштинском кланцу.
Мене, последњу карику у бескрајном ланцу…