Лепо си све то смислио, Боже,
у тихо сунчано летње поподне.
Изненадни долазак и одлазак анђела,
спуштање завеса, скидање коже.
Мрак шуме непрегледне, непроходне.
Сласт и бол дрхтавих тела.
Судар тела кратак, разоткрио
је право стање ствари.
Титрави пламичак свеће
плану: не тело, већ душа – крвари.
Анђео је исчезао кроз капију родног дома,
упекла је над двориштем и сокаком звезда псећа.
Чини ми се да је сенка дуда преко пута
била пребачена преко плота, као врећа.
Дивље руже, много дивљих ружа.
Неизвесност, ко одлагање, све је тежа.
Напредујем спорије од пужа.
Прелазим, миц по миц, преко границе
кроз врежа мирисних ладолежа.
Шта се крије у Живој књизи
већ иза следеће странице?
Понор, буквик, изворчић, ил глог?
„Чујете ли ме, молим вас!“
Ко то зове? Вила, русаља, или Бог?
Или је то дух сталактита и сталагмита?
Дух пећине, тамног вилајета, неукротив?
Вршњак тотема змије, првобитне религије?
Бела? Зову га тако, јер није бео, напротив.
Може ли о њему понешто да извести
предосећање и немир падалице, њен пол,
њено откривање наготе, грчеви,
крици и зној, кошмари и бол?
У каквом је сродству с гајдама,пеленом?
Шта кажу о њему орске игре: дрнд, Жикино,
препишор, добошарка, лаширеш, тодорка,
нересничко, ора лок, поп Маринково, Тасино,
трипазешће, ђорђонка, остраганка,
батрна, хој бајац, ђурђевка, полоска, арабао,
тројанац, данцу, осмапутка, шикц, кобиљанка,
заврзлама, јута, влајна, цуца, галауна, кацао?
Воји Марјановићу ,Ратомиру Марковићу
Устани, хоп, устани,
на вашару врви
села деведесет,
жандарми обукли
парадна одела.
Бајонети блеште
као коцке леда
испод којих лежи,
ко риба на сувом,
непомичан, миран
Краљ од Хомоља.
Устани, хајде, устани,
и дохвати влас
из косе, или нокат,
ил нит из доламе –
амајлију против ножа,
метка, црвенога ветра.
Три жандара, три русаље
гледају се испод ока.
Укрстивши бајонете.
Док га бивша жена
лесковим прутићем бије.
Нико више и не мисли
шта ће бити у заранке
кад се вашар разилази,
кад га натоваре
на камион и понесу
према гробу без белега,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ?
– Кога будиш, учениче?
Коме је још стало
до истине, реци?
Зар она није закопана
у гробу без крста?
Не спомињи више
вашар и смрт Краља,
ни зарђала копља
на варошком гробљу
обрасла бршљаном,
поглед на Кучајну,
поглед са Ракита,
Зеленик, Лазницу,
гнездо ластавица,
веранду и вашар,
нити тешке речи
Слава, Љубав, Смрт,
Срећа, Част, Истина,
јер не могу, не могу
да поправе свет,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.
Устани, најзад, устани,
не говори тако,
пожури за женом,
пожури у шуму,
учитељицу гура ветар
у пожар заласка!
Шумар се чуди како
ветар и пожар распасују!
Шумар је наишао пречицом
као и учитељица,
трагом препелица
и јоргованске измаглице.
Устани, зар се бојиш
да пожар заласка
не сагори све?
Угушићеш се на веранди
у диму густом јоргована,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.
– Пусти ме да сањам,
учениче, уз присуство
ластавица, неке ствари
најбоље је преспавати.
Част једино чува сан,
пропадање, а не љубав.
Јер она је, као кромпир,
кажу: на овоме цвета,
а рађа на оном свету.
Поломићеш ноге за оном,
која жури за тобом.
Не можете, не можете се
сустићи никада и нигде:
Љубав је као дан и ноћ,
као ноћ и дан,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ…
Све ставити на тапет – традицију, себе, свет.
Журбу и оклевање, баре и брзавице.
Апсорбовати неке ствари, може уметник.
Од спокојства су боље трзавице.
Народни дух и језик за правог писца
значе што и брус, тоцило за косу, нож.
Фолклор је зденац из кога пијем,
из кога извире питка вода, још и још.
Књижевни критичари немају апотекарске
теразије: они мере онако од ока.
Малих људи у успону књижевни отров
делује јаче од гнојења, стрептокока.
Књижевници и фарисеји подижу јазове
у душама: наврћући воду на свој млин.
Лекције о поезији – лекције варошких уча –
гуше, ко воњ карабита, ко плин.
Бивше калфе, бивши шлосери, абаџије,
бивши учитељи – постадоше фатум.
Све треба разложити, оспорити,
испитати, појаве, догађаје, датум.
Вода се може разложити на просте елементе.
Атоми такође. Шехерезада прича своју причу
да одложи најгоре, да завара цара.
Ко мрави, безбројне слике, полако се мичу,
стварности огромне, а затим се распршавају, чиле
као да их расипа у неповрат какав враг.
Песник урања у предање, њуши дим дувана,
угао улице, трг, обичај, улази у траг:
улази у траг – прво себи. Хватајући нека
сећања, слике – из свог угла – хвата нит
неухватљивих ствари. Поезија, као усисивач,
усисавајући, ко левак, ствара своје Верују, бит.
Поезије се све – тиче: Венус Вулгивата,
Венус пандемос, Венус ураниа, црна лала, крин.
Укрштајући светове, времене, расположења,
микрокосмосе, од отрова справља вератрин.
Курс писања поезије траје на неодређени
рок. Није то некакав кратки течај
лепог писања. Већ прилика да се
направи и објави – потпуни стечај.
Стечај, пре свега, многих заблуда, опонашања.
Ко камен кад се баци у вир, па пљусне,
поезија је бумеранг, а одјек њен
упоредив је са извештајем са територије трусне.
Уобразиљом вођен стечај, ширином збиље,
дубином мита, традиције, фине интуиције,
без застајања на половини пута
уз благослов несумњиве индиције.
Надахнуће је развој развоја, када дух
стекавши полет, силу инерције, кондиције,
иако у кругу зверињака, легла страве,
не губи присебност, веродостојност транскрипције.
Надахнуће је плод ишчекивања, несанице,
настојања, млађа сестра зближавања, пречице.
Оно расте из хумуса и пење се уз врбе
и раките, као павит крај шумске речице.
Све је прилично тужно, обесхрабрујуће,
крто, сивкастотруло као старе даске,
нагрижено – не влагом, већ сумњом.
Садашњост нема лице (скривају га маске).
Наличје је добило опште право гласа,
не отиче, остаје у ситу, у талогу труња.
Дуње опадају и нестају. Зиму не презимљују
дуње једре, већ слатко од дуња!
Успомене су оставштина протераног Христа.
И кад су склоњене у мрак трапа, подрума, тескобу,
оне су четврто агрегатно стање
које чува легенду о себи, у соби и гробу.
Не пет минута поезије – доћи ће, споро, Немогуће!
Ничија није до зоре горела, па неће ни белај.
Такве ми поруке шаље надахнуће.
Тим порукама је испуњен и Бескрај.
Треба да пожурим полако у сусрет свему,
све чека на мене: најскупље српске речи,
слике заборављеног краја, немушти језик,
гајде, краљице и краљеви, и биље које лечи…
Што узлеће високо, све више,
чему се радује шева, о чему пева?
Да ли се напила јутарње
светлости и јоргована изнад Кучева?
Или је радују отворени пупови
и клице што вире из семена?
Можда је разгаљује дивља крушка
у цвету: мирисна шумска пена?
Салаши, околина салаша – питкија
од сока боровнице, од кваса;
наставиће се, наставља се
бекство одавде, као од ужаса.
Како је овде било уочи
последњег рата! На падине су, ко снег,
падала непрегледна стада бела.
Шездесетак фијакера, свирачи, иха,
уз прасак преломача и песму,
по бадњак, из суседних села,
долазили су. Већ годинама
не долази нико. Зар
су изумрли, или забрањени обичаји?
„Трте мрте – кажу – јебо вајду ћар!“
Ноћ, ноћ поред Пека,
ноћ, и топи се снег,
ноћ, и набујала река
хучи и руши речни брег.
Висибабе, љубичице, кукурек,
уштап, јазови, крик и крило сојке,
измамили су хајдука у врбак,
у мрак, податан, као очи девојке.
Унаоколо све је заклон; мрак –
не помаже хајдуку да буде јачи,
он је, омамљен, довољно јак,
из њега зло лепотом зрачи:
топи се, као последњи снег,
руши се, као речни брег –
кад крик ноћне птице, ко тег,
претегне, и загрљаји, руку стег.
ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ
ЖИВОТ је, зар не, болница? Ухватила се паучина
лажи, одлагања и преко мога олтара,
и са њом, ево, моје оздрављење, ко пајалица,
одсечним замасима разговара.
Видео сам крв, црњу од купиновог сока,
кад су вадили конце из ране ;
фебруар и март су се развукли, ко ластиш,
заклонивши небо, ко расуте вране.
Бануло је, хвала Богу, пролеће, ко из бајке,
добауљало, ко кучићи и мачићи слепи.
Крошње шире гиздаве репове, ко паунице.
Повратак родном дому делује боље од
пеницилина. Самоћа је радости пуна.
Високо, у небу, кликћу брегунице.
(1973)
ПРЕКО ПЕКА
Између стабала на трен затитрају
као одблесци огледала речног,
као кристали леда, титраји листова,
светлосна чуда, и сјај вечног.
(Лакомица, виђена с друге обале Пека.)
Тај сјај је гушћи од саћа пуног меда.
Ливада зрачи. Зраче: багрем, дудови, клека,
трешње, вишње, врбе, брестови, караманке.
Небо се огледа у виру дубоком, зеленом.
Миришу крушке илињаче и шљиве ранке.
Облаци се гомилају у виру, испунивши га
тишином летњег поднева, ширином, целином.
Вођено светлошћу, Виђење, не срља у идилу ;
помаже сећању да се састави са замршеном детелином…
(1975 – 1991 – 1994)
Бабље лето: ДОКТОР ЖИВАГО
Ако Рај постоји, онда је то слика
жива крака речног што на север тоне
кроз непрегледни врбак! Као хармоника,
шири се видик. Скинувши панталоне,
облак се опружио по спруду (нагота
– белина – брзо посиви, поцрни).
Из шупљих врба, као из фагота,
навиру мукли крици. Слично срни,
опрезни, зелењак или белоушка шмугну
од сандала шетача у вреже, честар.
Сунце полако кружи, ал’ никада не
опише у току дана читав круг, ко шестар.
Између тачака где сунце излази и залази,
отворена је широм капија Раја: улази!
ДОКТОР ФАУСТ
Рог, фагот, слутња, ко сан,
наговештава најгоре, охо – хо!
јесен је у току и тежина
живота без смисла, ехо
епохе (не: свођење рачуна,
није заиста о томе ово) –
из срца пумпа талог
што претвара крв у олово.
Ђаво (притајен, из прикрајка)
удесио је такву ситуацију,
за каквом машта куртизане чезне.
Ко се опио животом, узимањем,
зар могу да га „љубав“ и
стид излече (отрезне)?
(5. новембар 1994., око 21:30 ч.)
Мотив из Другог дворишта
1
Стогодишњи ратови корова
и страх нерасветљеног детињства,
израз су заборављеног јединства
мора, нереда, ноћних шумова, творова.
Ко утоварује стајско ђубриво,
краде Богу дане, доиста
Расипа властиту снагу,
извлачећи се из себе, као кишна глиста.
Споро испарава гомила
старог начина живота, старих мисли.
(Базди на пасуљ прокисли!)
Очев поглед на свет
двогрба је камила,
или тачније: тужни врабац покисли.
2
Уметношћу се, помишљам, ђубри
стотину упарложених њива :
сећање, као семе пасуља, бубри,
сећање сећањем открива
непознату лепоту пејсажа – низ брег
се кроз суву траву обилно слива –
не мутан поточић, отопљени снег,
већ претходница потпуног сазива
слика, звукова, љубав, мржња, страх,
шупљина у стаблу, почетак, четке
за рибање, литица, измаглица, врбе.
Враћају се мутне поворке, на мах,
падине, ровови, тишина празних соба,
шерпе са раним расадом, камиле једногрбе…
Написао сам у једној од песама Химере су ме довеле довде.
А када су ме позвали на један разговор о успеху и неуспеху, пре неколико година, отворено сам проговорио о осујећености упозоривши сабеседника (и преко њега све друге на свету): “ Ко помисли, после свега, да имам предрасуда према писању слободних стихова, нека прочита ово:
1
Демону је увек у интересу да не да да га упознамо. ДОК БОГУ МОЖЕМО СЛУЖИТИ САМО АКО У ЊЕГА ВЕРУЈЕМО, ДОТЛЕ ЂАВО НЕМА ПОТРЕБЕ ДА ВЕРУЈЕМО У ЊЕГА ДА БИСМО МУ СЛУЖИЛИ (Андре Жид, Ковачи лажног новца, Просвета, Београд, 1966,стр. 375).
Тако је и са фамом о постмодернизму. Сатанин омиљени надимак могао би бити: ПОСТМОДЕРНИЗАМ.
Та прича је почела овде око 1936. год. са објављивањем превода Ковача лажног новца, тј. ДНЕВНИКА Ковача лажног новца.
– Ја сам у вама, чујете ли? – каже АЛА МАГАЗА – као и царство божје! Дон Жуан који хоће да заведе и смрт у неким моментима осети у себи такву навалу зла да му се већ чини да АЛА МАГАЗА приступа успостављању пакла у њему. Извори зла су многобројни и скривени као и извори Нила.
2
Рђави мајстори цртају АЛУ МАГАЗУ, они управљају њом и говоре кроз њу. Прави мајстори не говоре превише. Они чувају занат и занат чува њих. Бацају иза себе,да нађу пред собом. Баштованџији не продају краставце. Гњилом се крушком не бацају. За млађима иду, али старијега слушају. И у цркву кад пођу, друга изаберу.
Једну кажу, две чувају. Држе се нова пута, стара пријатеља.
3
Не жури.Лагано пођи, даље ћеш стићи. (Ако те срећа не причека, не вреди да је јуриш!) .
Живот нам је као месец:час пун,а час празан. Црвено лишће на гранама на улазу у град (Нови Сад,7. октобар 1995). Бог је јак. Бог затвори једна врата, а отвори стотину…“
Али, ДОВДЕ ме је довело нешто друго, не химере, не секташи, већ осујећеност. Већ судбина. Карактер. Читав мој пређашњи живот.
Моја два верна пријатеља су лето и летње предвечерје. И гранчице јова које само што нису запупиле. Прва крађа, прва цигарета, прва љубав, прва полуција, први пријемни испит, прва објављена песма, први дневник, прва књига… Свакој тој првој претходиле су многе друге ствари, занимљивије од уласка у тзв. књижевни живот, који је врло често значио улазак у кабинет неког професора, или уредника уштогљеног.
Знао сам где живим : нисам се понашао као пуноглавац у бари!
Официјелна критика и књижевност, околина и држава, прогутала је много драгоцених бисера ( и још их гута!). Домаћи стаљинизам није заостајао много за изворним. Оно што гута тебе и мене, изведено је из тога.
Постоје демони бабљег лета епохе, одећа им је пурпурне боје. Свет је старо позориште у коме се предуго играју старе комедије и трагедије. Нема премијера. И у најбољим људима чучи звер. И свако од њих вешто скрива своју јазбину. Роман је понекад открије.
Уметност романа ме је привлачила, као и Мана, због тога што он „једва зна да почне друкчије до ли прапочетком свих ствари, а не може уопште да заврши. За њега важи реч песникова : Што не можеш да завршиш то те чини великим. Његова величина је блага, мирна, ведра, мудра и објективна“.
Изградњу Нове куће започели су мајстори из Раброва, сећам се копања темеља. Читајући Рилеков „Воћњак“ увек сам помишљао на један стварни воћњак. Калинић – велики вашар : још га нико није насликао. Мој завичај, моје родно место је јаје на спруду. Митско јаје чија љуска је прсла.
(……)
У стиховима објављеним и необјављеним, у романима, објављеним и необјављеним, тако је мало појединости из мог детињства. Све је било друкчије изван родног и ујкиног дома, ново и огромно, као поглед са врха Нерезина, или усред винограда, између стабала прасака и бадема, или жбунова рибизли, или са врха Дубрава : панорама је имала дубину понора и привлачност неописивог златног вашара… (АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1- 5, Београд, 2002, стр. 216 – 222)
Ништа није једноставно ни лако. Осујећеност је тешко наслеђе, из кога се рађа један неописв архипелаг…
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 