Архиве категорија: I FLORA DE LA MUNĆE

Песме из романа „Ујкин дом“, 1997.

Краљ Хомоља / Бела Тукадруз

Краљ Хомоља

Воји Марјановићу

Ратомиру Марковићу

Бела Тукадруз на Власинском језеру, бабље лето, 2014. Снимак Г-ђе Мирјане Соколовић
Бела Тукадруз на Власинском језеру, бабље лето, 2014. Снимак Г-ђе Мирјане Соколовић

 

Пробуди се, пробуди,

са твоје веранде

ћуприја на реци

жути се ко дрен.

Овце лижу малтер,

шалитра зид једе,

ластавице лете

узводно уз реку

и прелећу брвна,

брвна преко реке,

вратић и раставић

и водену дрезгу.

Отвори око,

тако, тако, хоп, хеј!

Тако бела, хоп,

хајде, бела, хеј!

Ластавице од пљувачке

врба и од перја

гнездо лепе

под верандом

са које се вода слива

пљуска кратког,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.

Устани, хоп, устани,

на вашару врви

села деведесет,

жандарми обукли

парадна одела.

Бајонети блеште

као коцке леда

испод којих лежи,

ко риба на сувом,

непомичан, миран

Краљ од Хомоља.

Устани, хајде, устани,

и дохвати влас

из косе, или нокат,

ил нит из доламе –

амајлију против ножа,

метка, црвенога ветра.

Три жандара, три русаље

гледају се испод ока.

Укрстивши бајонете.

Док га бивша жена

лесковим прутићем бије.

Нико више и не мисли

шта ће бити у заранке

кад се вашар разилази,

кад га натоваре

на камион и понесу

према гробу без белега,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ?

– Кога будиш, учениче?

Коме је још стало

до истине, реци?

Зар она није закопана

у гробу без крста?

Не спомињи више

вашар и смрт Краља,

ни зарђала копља

на варошком гробљу

обрасла бршљаном,

поглед на Кучајну,

поглед са Ракита,

Зеленик, Лазницу,

гнездо ластавица,

веранду и вашар,

нити тешке речи

Слава, Љубав, Смрт,

Срећа, Част, Истина,

јер не могу, не могу

да поправе свет,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.

Устани, најзад, устани,

не говори тако,

пожури за женом,

пожури у шуму,

учитељицу гура ветар

у пожар заласка!

Шумар се чуди како

ветар и пожар распасују!

Шумар је наишао пречицом

као и учитељица,

трагом препелица

и јоргованске измаглице.

Устани, зар се бојиш

да пожар заласка

не сагори све?

Угушићеш се на веранди

у диму густом јоргована,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.

– Пусти ме да сањам,

учениче, уз присуство

ластавица, неке ствари

најбоље је преспавати.

Част једино чува сан,

пропадање, а не љубав.

Јер она је, као кромпир,

кажу: на овоме цвета,

а рађа на оном свету.

Поломићеш ноге за оном,

која жури за тобом.

Не можете, не можете се

сустићи никада и нигде:

Љубав је као дан и ноћ,

као ноћ и дан,

ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ…

Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014.  Исто (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)
Србијом уздуж и попреко. Звижд, мај 2014. На обали Пека (фотодокументација ЗАВЕТИНЕ)
Advertisements

КРАТКА БИОГРАФИЈА БОРЕ МИШЉЕНОВИЋА (1919-1977)


  • Рођен у Босиљковцу, на крају првог светског рата, као прво мушко дете у угледној и богатој фамилији Мишљеновића, у чију је кућу долазио као драги гост председник владе Краљевине Југославије Војислав Маринковић (који је први пут биран и изабран за народног посланика у срезу Звишком, захваљујући, пре свега неоспорном утицају и ангажовању Павла Мишљеновића, писара и деловође општине Босиљковац, деде Боре Мишљеновића), Бора Мишљеновић је, према жељама ПАТЕР ФАМИЛИАСА, требало да заврши гимназију, а затим правни факултет, и постане судија, адвокат или високи државни чиновник. Гимназију је учио у Великом Градишту, Пожаревцу и Београду. У Београду је становао, прво, код свога кума Петра Пековића, родом из Кучева, новинара, осуђиваног због субверзивне комунистичке делатности и протериваног из Београда у место рођења. Уз свога кума Бора Мишљеновић је већ као гимназијалац ушао у домаће и интернационално комунистичко подземље и почео да пише прве стихове, а због једне песме (објављене у гимназијском листу) искључен је из гимназије и на кратко прекинуо школовање. Уз помоћ београдских веза његовог деде, поново је уписан после годину и по дана у трећи разред. Станује у Балканској улици у стану лепе младе удовице Рускиње Наташе Јакушев са њеном ћерком из другог брака, иначе ближом рођаком босиљковачког попа Николаја Јакушева. (Они су доспели у Београд из Константинопоља двадесетих година, из Врангелове евакуације.)

Београд напушта после окупације Југославије и првих стрељања (међу жртвама је и Мишљеновићев кум, новинар и комуниста Петар Пековић), и враћа се у родно место, Босиљковац. Заједно са својим земљаком Бакарелом Њагојевићем успева да избегне одлазак у немачко заробљеништво. Ради на рашчишћавању бомбардованог Београда.

Када се средином лета поново враћа у родно место, не приступа партизанском одреду, иако је штаб тог одреда у његовој кући, тј. у ВЕЛИКОЈ МАГАЗИ, али извршава неке задатке које му поверавају. После пропасти партизанског устанка, ради као „позадински радник“ и успешно се крије. Иако му партизани ликвидирају оца, он са њима сарађује илегално, све док га четници не мобилишу у пролеће 1944. године. У јесен исте године, прикључује се првим руским јединицама заједно са својим пријатељом Властимиром Петровићем из Каоне и учествује у ослобођењу Београда.

Матурира у униформи и завршава новинарски курс. Ради све до краја 1948. године као новинар. Дружи се највише (поред осталих) са Властимиром Петровићем и капетаном Жарком Жујом, који је пре рата радио као физички радник на изградњи пруге Пожаревац – Кучево, а затим као слуга у кафани његовог деде. Станује опет у Балканској улици, у стану покојне Наташе Јакушев (коју је Гестапо стрељао 1943.године), са Наташином ћерком Тањом, чији је муж погинуо у првим борбама на Сремском фронту. Намерава да се жени са Тањом. У то време већ почињу хапшења, ухапшен је Властимир Петровић. Једне ноћи дошли су и по Бору Мишљеновића и одвели га, запретивши Тањи да држи језик за зубима и да заувек заборави Б. Мишљеновића. Када се 1954. године вратио у Босиљковац на празник Духова (неколико недеља после трагичне смрти свога деде Павла Мишљеновића), затекао је пусту кућу. Радио је неко време као библиотекар, архивар, али је углавном живео од закупа на земљу коју је наследио од свог покојног деде. Водио је роковнике из дана у дан, онако за себе – стотинак свесака, а у његовој рукописној заоставштини коју чува његов сестрић, Филип Сенковић (професор књижевности) сачуване су „МАГАЦИНСКА КЊИГА“ (око 28 табака) и „ФАНТАЗМАГОРИЈА“ (око 10 табака; забележен сан који је Б. Мишљеновић сањао 28/29.децембра 1976. године).

Б. Мишљеновић се никада није женио и умро је као последњи мушки изданак породице Мишљеновић почетком зиме 1977. године.

Овде се, први пут, објављује д е о Мишљеновићевих стихова, преузетих из његовог роковника за 1971. годину, под насловом КРАЉ ХОМОЉА (Флора де ла мунће). Савремена поезија коју је Мишљеновић читао, пратио, нарочито њена авангарда, одбијала га је као и свака друга индустрија „која производи само прототипове, а никако да се реши да серијски производи, за људе“. Гогољ, Достојевски, Блок и Пастернак, и уопште писци независне деструктивне словенске књижевности, одувек су му били привлачнији од американизма. Фолклор североисточне Србије (Звижда, Хомоља, Ртња, Кривог Вира) привлачио га је снагом магнета. Био је опседнут мистеријама и митом. Што је било добро, јер у миту има нешто што га свагда чини актуелним, као „неку пространу форму и структуру, која може да отелови најосновније црте човекова мишљења и друштвеног понашања, као и уметничке праксе“. Анализа структуре мита упућује на етнологију и књижевност, будући да су оне „започеле на особен начин узајамно да делују“. („Књижевност је генетски повезана с митологијом преко фолклора; нарочито приповедна књижевност“, сматра Мелетински.)

Негде на средини Роковника за 1971. годину (свеска картонских корица формата А4, око 200 листова) залепљена је новинска фотографија ПЕТОРО БРАЋЕ. То су пет једнаких храстова лужњака, који имају најмање сто година, високи су петнаестак метара, а њихове здружене крошње шире хлад у пречнику од двадесет метара. Пре више од једног века Кораћичанин Љубомир Лазић у својој ливади пуној трња поломио је у парампарчад косу о један храст, ливаду је одмах продао Живојину Митровићу који је стрпљиво искрчио трње, а затим је на гомилу скупљао жир и њиме хранио свиње. Из гомиле жира изникло је пет малих храстова. Брижљиво их је чувао, а касније су то чинили и његови синови Радомир и Тихомир и три праунука од којих је најстаријем Витомиру, приликом деобе припала ливада с ПЕТОРО БРАЋЕ. Б. Мишљеновић је на првом празном листу написао крупним штампаним словима ЗМИЈСКО КОЛО, па то прецртао и испод тога дописао Повратно коло, а у загради Коло које русаљу враћа у живот. После тога следи руковет песама Мишљеновићевих, оних које су овде објављене. Оне су објављене у оном облику у каквом су се затекле у рукописној руковети. Неке од тих песама су коначне верзије, а неке варијанте пређашњих верзија. Уз песму Краљ Хомоља, са стране, стоји телеграфска белешка: Из овог жира никли су, чини ми се, храстови свих ових песама. Уз песму Краљице и краљеви или истеривање Беле, злог духа пише: У крајевима око Ртња веза између светова успостављена је преко обреда. Око Духова, када у Звижду падају неке жене (русаље) у занос, оне у трансу разговарају са покојницима, одговарајући на питања која им постављају учесници обреда. У тим обредима су сачувани елементи митолошког наслеђа Старе Европе.

На празник Духова, 1991.                         Мирослав Лукић

Заступник Оптужнице Срба пред Богом

Читао сам кроз двоглед
који се зове Свето Писмо, ред по ред,
најтамнији лист у судбинској књизи
српског народа: пренеражен и блед.
Видео сам Светога Саву, с леђа,
и чуо: Као што стадо појури на појилиште
тако сте и ви скренули с друма у шуму!
Ко вас води? Оно што понижава, вређа?
Као заступник Оптужнице пред Богом,
ја већ годинама имам на уму
аргумент: Бараба вам је извор зар?
Све што вас је снашло, од губе до лишајева,
од беле куге до пропадања, смислио је
Бараба уз помоћ кртица, слепих мишева!
29. новембар 1971.

Савремена историја

Нема краја. То је само застој.
Станица у бескрају за нови скок.
Ни почетка нема, звезде у низу.
Све што је било, поново следи.
Неред је као грип, душин шок.
Оно што изгледа далеко, сасвим је близу.
Музика, коју доносе таласи океана са Хаваја,
помешана с ветром и пепелом, са острва корала,
повезује најудаљеније ствари и језике,
снежне врхове Арктика, Антарктика, Анда и Урала.
Невидљивом је везом опасана планета.


Шта значи кидање те везе и пар деценија
(кад је дух слободе затворен у боцу)
у односу на величину протеклих миленијума?
Своје место у бесконачном, ко уступи
силама Беле Демоније, вулгарне глорије,
смањује изгледе наде и размере свега,
тумарајући без циља слепим улицама историје.
Два писма која никада нећу упутити
говоре о племенитом поносу који се заснива
на врлинама и таленту корисном свима.
Уздигнутост и величина душе се скрива.
Порок ће се ипак поклонити врлини.
Врлина, иако скрајнута, има највеће шансе.
Шта зна комунистички песник о анђелима?
 
Безбожници каде просторије комитета
с кадионицама. Производе дим и маглу.
Изгубивши смисао за нијансе.
Нек Оскара Давича и њему сличне слушају
и читају љубитељи уводних реферата.
Мене су нечем другом учили говор и језик
културна смотра народа, мама и тата.
Песнике не убијају, као коње, имају
за то много других, перфиднијих начина.
Мртви песници животворнији су од многих живих.
Поезија поубијаних, у време кад је стихија
давала укус и боју преврату, попут папрених зачина –
стрељањима без пресуде, проговориће уместо кривих.
Ниједан злочин не сме да остане мистерија.
Мртви песници су непоткупљиви сведоци првог реда.
Поезија је опасна, неуништива материја.
Из сваког необележеног гроба једно око гледа!
Васколике садашњости у прошлости је корен.
Свет се не осваја на о-рук, ма колико се труде.
Нови поредак није из ничега створен,
мада од ништавила креће у заблуде.


Прошлост није сатен, није, богме, ни писмо,
да се у навали срxбе поцепа у комадиће.
Јер онда би мишеви највише постигли
пошто имају изврсне секутиће.
Истина, истина! понављам као у бунилу.
Она ће доћи, ненадано, не уз смернице,
већ као бегунац за којим су овде
већ поодавно расписане потернице.
Призивам Истину, јер хоћу да склопим
све ситнице у нераздвојну целину.
Стрпљење, анђеле мој, твој сам, без поговора
поданик. Замрси ме, као олуја детелину!
Кроз иглене уши истина се пробија,
ко расковник отвара заклоп века,
чудом, вољом Божијом. И кад на нос избија,
она омекшава и чини чвршћим човека.
Тамно је, као у тамници без иједног зрачка.
Владајућа клика има безброј финих турпија.
Зоологија је смислила погубну игру миша и мачка.
Исход се свуда види: свакодневна апатија…

23. август 1971. године

Лепо си све то смислио, Боже,
у тихо сунчано летње поподне.
Изненадни долазак и одлазак анђела,
спуштање завеса, скидање коже.
Мрак шуме непрегледне, непроходне.
Сласт и бол дрхтавих тела.
Судар тела кратак, разоткрио
је право стање ствари.
Титрави пламичак свеће
плану: не тело, већ душа – крвари.
Анђео је исчезао кроз капију родног дома,
упекла је над двориштем и сокаком звезда псећа.
Чини ми се да је сенка дуда преко пута
била пребачена преко плота, као врећа.

Повратно коло

Чега се бојим? Пустоши ове куће?
Или злог духа у себи, малих оаза
завејаних песком пустиње, жутим,
порива бескрајне туге – камиказа

прошлости, пробуђене, присне, упорне?
Кошмара, привиђења, усамљене врбе
у свитање? Или је то залудно хтење?
Кад красте срастају, онда и сврбе.
Лепоту зауставља нестрпљење.
Рођен сам у зодијачком знаку Рака.
Свитање каже: Спавај, твоје су очи уморне.
Шта чекаш? Не ваљда почетак Смака?
На мучна сећања и ноћну тишину
ја ни као младић нисам био имун:
Нек одиграју до краја свој плес.
Исцедићу своју душу као лимун,
изгубљене године, промашаје, стрес.
Ко испод поклопца лонца ври, ври.
Нек напокон то што се кува искипи.
Мој прави завичај су – Хаваји.
Богиња вулкана, Пеле, смеши се, ко с репродукције,
лик хавајке. Нек потпири ватре
у кратерима и изазове нове ерупције.
Нек угашени вулкан поново проради,
неће то бити катастрофа прва,
нек из утробе океана покуља лава
и створи нова лепша острва.
Велика је тајна – осмех Богиње вулкана,
са Хаваја зрачи и отвара сваки пуп.
Никад нећу заборавити ништа.
Сваки је заборав гори од мућка, глуп!
Сачувао сам у себи сећања драгоцена.
Не кидам везе. Не призивам смирај.
Рана је почела да зараста. Повратак
из затвора је, као зид тек офарбан. Не дирај!
Србија је имала своје море – на Голом
отоку. Уживање у злочину, какво ни сомнабуле
сподобе не би смислиле, испуњава ме болом
и језом, ко острвљене, крај Голог, ајкуле!
Ма шта да кажем више, дворски историчари
и удворице би на неки начин оспорили.
Ко и сви верни пси, ни за шта се друго
нису, осим за свој комад, изборили!
Наши се путеви, зар не, разилазе?
Епохо страва, ти настави даље.
Но, пре тога подрежи израсле нокте,
опери крваве руке, скини са тела маље!
Знам да те много привлачи Европа,
Бела Демонија, освајање, као лоз
који доноси велику суму. Шта те овде
задржава? Иди, да не закасниш на воз!
Пут је пред тобом отворен,
на њему се нико ничега не стиди.
Док још руке, образи и усне,
и читаво тело бриде – иди!

Месечина на страницама књига,
на чаршаву, не убија блиске слике,
она их сенчи нежно и стрпљиво
док не добију модру боју перунике.
Ветар се притајио, али самоћа зјапи,
као ветар вулкана, као понор провалије,
ветар се притајио још у сумрак,
али сета у очима није.
Она лови неухватљиви смисао, у стег,
година минулих, прави тренутак, место за дисање
пуним плућима. Ко магнет привлачи узвишен брег
изнад Дунава и Саве – Брег за размишљање.
Сети се октобра на измаку, сусрета
код Ружице, у рани зрнца соли.
Пратило нас је бабље лето као пси,
хиљаду погледа, проли, проли, проли.
Ако је неко довољно луд буди му читалац.
„Кад не може досећи савршенство Створење пати
и његов јецај је једва чујан, шуштање свиле“
тако некако пише Борхес. Најважније је препознати
сенке и невидљиве полуге епохе, суђења
учестала,сатеривања демократије у резервате,
партијску бирократију (братију),
друштвена гета за студенте, грађане демократе.
Конце које неко вуче из позадине.
Ко неке вести никада у штампи не објављује?
Ко од народа прави – стадо, од личности – лутке?
Ко заверу сатанску против народа кује?
Ко дух у младићима запаљен, као многе свеће
у црквама, гаси? Парламент – тиранија фразеологије?
Ко уништава биље? Ко под плаштом карикатуре
демократије намеће закон зоологије?
Ако је грађански рат прошлост, будућност
револуција – шта је садашњост? Тиха језа?
Није ли од свих премиса, Потемкинових села,
најбоља синтеза – она у лишћу – фотосинтеза?
Толико је очигледно: свуда, свака клика,
има своја стада, испаше, појилишта, предводника.
Биље, стварањем кисеоника, за плућа планете,
чини увек више од стоке и врховника.
Кошмар од синоћ, ко пањ запаљен,
ко зна, у ствари, од када дими, тиња?
Књижевни живот није ни изблиза оно
што би могао бити, већ – пустиња.
Читаве обреде гушења истине – докле крити?
Какве су шансе онога који стоји по страни, башка?
Књижевност шесдесетосмаша вози се у локалу
на линији Крагујевац – Сомбор – Рашка.
Бесумње, у душама се рика слеже.
Иако је прошао септембар,
рика још траје јеленова
у барањским ловиштима; новембар.
Епохо, лаж и страх су ти својствени,
ко што је жени лаж слатка, и грех.
Свему цена има, цена твог полета
премашила је и највећи цех!
Нека наивније душе и поете,
којима никад није заблуда и дивљења доста,
посвећују теби узвишене сонете,
ја имам преча посла.
Не, не чекам љубав, већ вештицу
да узјаше метлу (предмет место уда).
Ко поверује, с ове стране гроба, жени,
мора да је лаковерна луда.
Чак и оне најпаметније
и најлепше, сувише су уске
памети. И у много чему,
нажалост – праве гуске!
Привлаче их чизма,
власт, рачун, новац, граја.
Слађа им је од лажи
и греха заједно – издаја.
Упознао сам их боље
него сопствени џеп.
Што нека изгледа чедније,
то ситније штепа штеп.
Колико пут ни својим очима
нисам могао да поверујем!
На жени не вреди ником
истину да истерује.
Нека опрости Богородица,
молим за опроштај и моју мајку.
Жену су младићи довели из бајке,
нек је непорочно зачеће врати у бајку.

Краљице и краљеви или истеривање Беле, злог духа

Дивље руже, много дивљих ружа.
Неизвесност, ко одлагање, све је тежа.
Напредујем спорије од пужа.
Прелазим, миц по миц, преко границе
кроз врежа мирисних ладолежа.
Шта се крије у Живој књизи
већ иза следеће странице?
Понор, буквик, изворчић, ил глог?
„Чујете ли ме, молим вас!“
Ко то зове? Вила, русаља, или Бог?
Или је то дух сталактита и сталагмита?
Дух пећине, тамног вилајета, неукротив?
Вршњак тотема змије, првобитне религије?
Бела? Зову га тако, јер није бео, напротив.
Може ли о њему понешто да извести
предосећање и немир падалице, њен пол,
њено откривање наготе, грчеви,
крици и зној, кошмари и бол?
У каквом је сродству с гајдама,пеленом?
Шта кажу о њему орске игре: дрнд, Жикино,
препишор, добошарка, лаширеш, тодорка,
нересничко, ора лок, поп Маринково, Тасино,
трипазешће, ђорђонка, остраганка,
батрна, хој бајац, ђурђевка, полоска, арабао,
тројанац, данцу, осмапутка, шикц, кобиљанка,
заврзлама, јута, влајна, цуца, галауна, кацао?

Краљ Хомоља


Воји Марјановићу ,Ратомиру Марковићу

Пробуди се, пробуди,
са твоје веранде
ћуприја на реци
жути се ко дрен.
Овце лижу малтер,
шалитра зид једе,
ластавице лете
узводно уз реку
и прелећу брвна,
брвна преко реке,
вратић и раставић
и водену дрезгу.
Отвори око,
тако, тако, хоп, хеј!
Тако бела, хоп,
хајде, бела, хеј!
Ластавице од пљувачке
врба и од перја
гнездо лепе
под верандом
са које се вода слива
пљуска кратког,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.


Устани, хоп, устани,
на вашару врви
села деведесет,
жандарми обукли
парадна одела.
Бајонети блеште
као коцке леда
испод којих лежи,
ко риба на сувом,
непомичан, миран
Краљ од Хомоља.
Устани, хајде, устани,
и дохвати влас
из косе, или нокат,
ил нит из доламе –
амајлију против ножа,
метка, црвенога ветра.
Три жандара, три русаље
гледају се испод ока.
Укрстивши бајонете.
Док га бивша жена
лесковим прутићем бије.
Нико више и не мисли
шта ће бити у заранке
кад се вашар разилази,
кад га натоваре
на камион и понесу
према гробу без белега,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ?

– Кога будиш, учениче?
Коме је још стало
до истине, реци?
Зар она није закопана
у гробу без крста?
Не спомињи више
вашар и смрт Краља,
ни зарђала копља
на варошком гробљу
обрасла бршљаном,
поглед на Кучајну,
поглед са Ракита,
Зеленик, Лазницу,
гнездо ластавица,
веранду и вашар,
нити тешке речи
Слава, Љубав, Смрт,
Срећа, Част, Истина,
јер не могу, не могу
да поправе свет,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.


Устани, најзад, устани,
не говори тако,
пожури за женом,
пожури у шуму,
учитељицу гура ветар
у пожар заласка!
Шумар се чуди како
ветар и пожар распасују!
Шумар је наишао пречицом
као и учитељица,
трагом препелица
и јоргованске измаглице.
Устани, зар се бојиш
да пожар заласка
не сагори све?
Угушићеш се на веранди
у диму густом јоргована,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.


– Пусти ме да сањам,
учениче, уз присуство
ластавица, неке ствари
најбоље је преспавати.
Част једино чува сан,
пропадање, а не љубав.
Јер она је, као кромпир,
кажу: на овоме цвета,
а рађа на оном свету.
Поломићеш ноге за оном,
која жури за тобом.
Не можете, не можете се
сустићи никада и нигде:
Љубав је као дан и ноћ,
као ноћ и дан,
ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ…

 

 

Традиција и поезија

Све ставити на тапет – традицију, себе, свет.
Журбу и оклевање, баре и брзавице.
Апсорбовати неке ствари, може уметник.
Од спокојства су боље трзавице.
Народни дух и језик за правог писца
значе што и брус, тоцило за косу, нож.
Фолклор је зденац из кога пијем,
из кога извире питка вода, још и још.
Књижевни критичари немају апотекарске
теразије: они мере онако од ока.
Малих људи у успону књижевни отров
делује јаче од гнојења, стрептокока.
Књижевници и фарисеји подижу јазове
у душама: наврћући воду на свој млин.
Лекције о поезији – лекције варошких уча –
гуше, ко воњ карабита, ко плин.
Бивше калфе, бивши шлосери, абаџије,
бивши учитељи – постадоше фатум.
Све треба разложити, оспорити,
испитати, појаве, догађаје, датум.
Вода се може разложити на просте елементе.
Атоми такође. Шехерезада прича своју причу
да одложи најгоре, да завара цара.
Ко мрави, безбројне слике, полако се мичу,
стварности огромне, а затим се распршавају, чиле
као да их расипа у неповрат какав враг.
Песник урања у предање, њуши дим дувана,
угао улице, трг, обичај, улази у траг:
улази у траг – прво себи. Хватајући нека
сећања, слике – из свог угла – хвата нит
неухватљивих ствари. Поезија, као усисивач,
усисавајући, ко левак, ствара своје Верују, бит.
Поезије се све – тиче: Венус Вулгивата,
Венус пандемос, Венус ураниа, црна лала, крин.
Укрштајући светове, времене, расположења,
микрокосмосе, од отрова справља вератрин.
Курс писања поезије траје на неодређени
рок. Није то некакав кратки течај
лепог писања. Већ прилика да се
направи и објави – потпуни стечај.
Стечај, пре свега, многих заблуда, опонашања.
Ко камен кад се баци у вир, па пљусне,
поезија је бумеранг, а одјек њен
упоредив је са извештајем са територије трусне.
Уобразиљом вођен стечај, ширином збиље,
дубином мита, традиције, фине интуиције,
без застајања на половини пута
уз благослов несумњиве индиције.
Надахнуће је развој развоја, када дух
стекавши полет, силу инерције, кондиције,
иако у кругу зверињака, легла страве,
не губи присебност, веродостојност транскрипције.
Надахнуће је плод ишчекивања, несанице,
настојања, млађа сестра зближавања, пречице.
Оно расте из хумуса и пење се уз врбе
и раките, као павит крај шумске речице.
Све је прилично тужно, обесхрабрујуће,
крто, сивкастотруло као старе даске,
нагрижено – не влагом, већ сумњом.
Садашњост нема лице (скривају га маске).
Наличје је добило опште право гласа,
не отиче, остаје у ситу, у талогу труња.
Дуње опадају и нестају. Зиму не презимљују
дуње једре, већ слатко од дуња!
Успомене су оставштина протераног Христа.
И кад су склоњене у мрак трапа, подрума, тескобу,
оне су четврто агрегатно стање
које чува легенду о себи, у соби и гробу.
Не пет минута поезије – доћи ће, споро, Немогуће!
Ничија није до зоре горела, па неће ни белај.
Такве ми поруке шаље надахнуће.
Тим порукама је испуњен и Бескрај.
Треба да пожурим полако у сусрет свему,
све чека на мене: најскупље српске речи,
слике заборављеног краја, немушти језик,
гајде, краљице и краљеви, и биље које лечи…

Пролеће у Хомољу

Што узлеће високо, све више,
чему се радује шева, о чему пева?
Да ли се напила јутарње
светлости и јоргована изнад Кучева?
Или је радују отворени пупови
и клице што вире из семена?
Можда је разгаљује дивља крушка
у цвету: мирисна шумска пена?