А: Лето у Бадовинцима
Је ли муљ Дрине плодоноснији од редакција
књижевних: кинеских зидова, садржаја
писама закаснелих? Није ли и Богу тешко
од нових јањичара? Топлина руменкастосивог сјај
на оградама уз пут, на ободима бара,
растаје се у сутон од песника и сликара
погледом сетним. Ведрина са Дрине,
дрхтави спрудови, ракитар, колиба стара,
повлаче се дубље у чежњу сањара.
Је ли тај пурпур (између Дрине и Бијељине)
успео зограф шестопрсти да дочара?
Из муља испод локвања, крупни мехурови тишине
испливавају, тихо као огњено клубе свитаца,
као двобој сумрака и славуја, као предања стара.
Б:Фрагмент из бележнице вођене у Кракову, 1974
Мирјани и Славку
Јесмо ли то ми, заиста, на поподневној миси
до сумрака у светој Ани молили смерно –
Duchy Sviaty Bože, zmiluj sie nad nami –
или је то опсена оргуља, брујање безмерног?
Као да смо у Трсту. Кад изађосмо,
запљусну нас оморина приморја у лету.
Кренух кроз вреву Сукењица сам.
– На Јагелонском Универзитету
отворих Хамсунов роман ГЛАД.
Ту читао сам у тишини неко време,
као Библију испонова верник.
Ту чекаху да завршим нестрпљиво
Очи чорније, краљ Јан Собески,
дух Младог Црњанског, Фауст и Коперник.
(В: Савски насип)
Биле су ту и тамо опомене:
Не товари земљу! – Чувај се: пас уједа!
Јабланови, јабланови. Чађава, блатом
попрскана слика, година, дрвореда.
Пушио сам као отац ; возила су јурила;
шлепери, аутобуси. Кишица је прскала.
У неком дворишту, усред зеленила,
непозната девојчица је врскала:
– Позури, мама, аутобус! – У предузећу
за изливање бетонских блокова,
на паркингу под тополама,
стадо аутомобила је изабрало срећу
мировања. Управа се уморила од шокова
профита. (Запажа ли ико олују надолазећу?)
Г: Повратак у варош на Пеку
Ваздушним колосецима одлазе јата
ластавица у топлије крајеве. Високо у небу кружи,
као некада, рода. Враћа се туга, неизрецива, позната.
Позлаћена. С’ ким песник овде да се дружи?
Јесен је. Вучем се главном улицом празном ;
испуњен сам успоменама, као грозницом, скроз.
Лето је прохујало с вихорима,
као прва младост, као брзи воз…
Од Поште до Лазићске воденице,
од фабричких димњака ШИКа до Јаза,
од Кучајне до пруге, од југа до севера:
никог осим светлих нити паучине. Ко стенице,
ко пустињски песак, уједа мук. Кроз пустош, стаза
риболоваца води до оаза
радосних, Језера…
Д: Сећајући се једне девојке
Ј. Б.
Било је горких часова
када сам пожелео да сретнем цуру
(било коју), да опробам себе.
И десило се: дигла је температуру
једна непозната, далека, бујна,
налетевши, као изгубљени рој.
Да ли сам волео више Њу,
или тајни оглед свој?
Гробље на Мирогоју и земунско гробље
одговор знају боље од дамара.
Враћа се опет и опет: суровост родитеља.
Успомене су (оне недирнуте) веће од камара
песка највећих багера. Судбина не ствара робље.
Њу покорава дух смирени – пустиножитеља…
Ђ: ОПРОШТАЈ НА ГАРДОШУ.
Cosi fan tute
Беше већ почетак октобра:
Зимски семестар ме обузео
као страст
којој не одолех.
Како да опишем
сопствене муке
када проникнух у бит
жене коју заволех?
Ту је још само колика фалила.
Ишао сам улицама,
углавном ћутљив и киван.
Ту је негде почео пакао.
Стварност је, као папагај,
понављала: Ти си, брате, конзервативан!
Е: Друго путовање
Допутовах из Загреба
преко Новог Сада брзим из Варшаве:
зима је умотала равницу,
шуме, села и вароши у беле чаршаве.
Задивљен и сетан, ко пијан тетурам
на железничкој станици Београд
кроз масу путника, вече тмурно ;
журим покрај Економског.
Увлачећи се у оковратник,
као да желим да сакријем бурно
несређено поглавље о путовању
управо завршеном. Неописив стисак
у аутобусима не упија вишак туге.
Улица се, као падавичар, тресе. Сирене и врисак!
Ж: Неколико година касније, позна јесен 1977
Црњански је одбијао да једе и на крају
умро од глади: испратила га је вејавица, блато.
Отишао је на онај, надајмо се, бољи свет.
Нема нама са Дрине ведрине? Сетих се топољака
– треперавих врхова топола, као злато,
око светог Луке. С високих обала зрачи сплет
успомена на Мачву, ферија, разговоре;
чардаке ни на небу ни на земљи ; блејање
стада на острвима. Јесу ли нам градови
и каријера, рђава савест, забранили смејање?
Шта се догодило? Је ли све оно дивно
што уђе кроз поглед, уста, излази на анус?
Чучи ли у сваком од нас Јуда? Има ли сваки
оно друго скривено лице, као Јанус?
З: На маргинама Шелијевих стихова о краљици Маб
Чега се бојиш? Од чега подозреваш?
Од прскања љуске јајета? Ломаче?
Ко гори, нека гори, нека нестане сасвим
у пламену! Ко пати, нека пати јаче.
Будимо и у начину ишчезавања, птицо, кротки.
Нико није нестао, сагоревши до краја ;
пепео и јорговани рађају лепше од прворотки.
Као што киселина и со од купуса и воде
после недељу–две стварају укус расола,
тако и слутња, Будућност, појачава арому Слободе.
Тако почиње оно неизбежно, опело Страви,
покушај да се разлучи сам почетак
Преображаја. Док низ леђа миле мрави,
прве сигурне кораке прави свршетак.
Свршетак: преображај преображаја, ко рен
љут. Душа, преварена, сагорела, преваливши
дуг пут, из пепела се рађа, лепша на трен.
На гутање речи и суза ја нисам имун.
Зашто си тако бледа и шћућурена,
птицо белог перја, жута као лимун?
… … … … … .
Ту бисмо могли стати, због јесени,
лажних пријатеља, промашених љубави,
као на спроводу Црњанског.
Ту би, свакако, требало стати,
због Будућих, речитих и лепих (не губавих).
Ту – на крају Булевара сумрака – у Ливањској.
Ту је завезан изгледа неразмрсив чвор.
Завезивање поче као сапунска опера, петпарачка
идила (зар и најдетаљнији опис може исцрпсти
двобој сумрака и судбине, змије и сврачка?).
Ту је царска мумија, пирамида, сфинга, загонетка.
Ту привремени азил за умоболне. Боксови пакла.
Ту Будућност скрива почетак страшног. Ужас Почетка.
Ту Достојевски писаше Бедне људе. Ту се спотакла
литература о погрешно откључавање, живот сам,
суров и трагичан, оклизнувши се, као на кору банане,
усред зиме на низбрдици иза пекаре,
ко хоће, ево, нека саслуша, нека изволи!
Нек’ пише у наставцима сентименталне романе.
Имаће читаоце: Марију Магдалену, сове ушаре.
Замисли собицу три са три, стари орман,
тегле са слатким од дуња, широк кревет, пећ
на нафту, столицу расклиматану, хрпу књига,
сто и флоту папира, забелешки: имаш већ
нешто од чега се може почети. Ко Јексераши.
Литература је ту љоснула, опруживши се
на кревет дужином целом, по коме још не миле ваши,
ко бруцошкиња пробушена. Удруживши се
са бедним инвентаром изнајмљених периферијских
собица, у савезу са зимским сумраком, не гуши –
не гуши све оне тајне пориве у души!
У недостатку зумбула, јоргована, проникни
у тајне и мирисе и цену парфимеријских
испарења. Кад пролазак трамваја собицу заглуши,
припази, напрегни слух, можда се вратима
улазним споља није примакла мачка, већ доушник,
воајер, лудак побегао из луднице? Ђаво не
мирује. У качамаку који не засолише Јединосуштни,
Сотона сади, ко баштован у лејама семе шебоја, клице, клице
будућих раздора, катастрофа, болести, мистерија.
Мимикрија периферија и перфидност извесних људи
гори су од свих каприса и смрада кафилерија.
Тамо где је књижевност напустила свет
на неодређено време, не помаже ни жандармерија,
нит’ може гушење духа – чист разврат – помоћи.
Ту – ако си већ пришао сасвим близу –
где лежи раскречен, усред перја,
Роман о недовршеној песми, блудна кћер ноћи,
промисли, још једном, у шта се упушташ,
ако доушник, Јанус, подлац, отровница – ниси!
Помисли, докле може довести слушање
туђе Тајне, срамне исповести, каприси.
Велику, Несуђеном власнику туђих тајни
над другима сатана даде Моћ!
Није касно да одустанеш, ни кад те бескрајни
амбис повуче у пропаст. Ако је твој заклон – ноћ,
(а изгледа да јесте), буди опрезнији од гује,
јер брзо свиће ; остају трагови у снегу.
Ко неког негде прислушкује, ма где прислушкује,
у мене гледа погледом подмукле звери.
Снег веје ; крупне пахуље. Ђаво упрегао у запрегу
пужеве и испод твојих прозора пола ноћи путује.
Гнев освете много дуже тиња од пањева,
или влажног ћумура. Гнев подлаца, док не погоди
тамо где је најрањивије, притајивши се,
ко гњурац, ко белоушка у води,
може да издржи без ваздуха месецима,
чак неколико година! Узми у обзир лош карактер,
завист, скривену сурову нарав, и црту по црту
оцртаће се прави виновник злочина и актер.
У Будућност се не уплиће слатко јемство
које, ко слободе бит, најнежнијом везом саставља
чврсто сродна осећања људских душа,
не бојажљив, нежан подстрек скромности,
древности мајке природе, већ оно што раставља –
честитост људи честитих. Неразлучена тмуша
Векова последњих, што благословише многа
недела. Храброст је упрегнута у јарам власти.
Шелију се објавио ДУХ БУДУЋНОСТИ (1813!).
Тај Дух негирају неприродне страсти.
Преображај задржава бујна пиревина
која гуши из века у век размах наших башта.
Пиревина се ужилила у повести, у полу и карактеру,
помажући савршени злочин, који да смисли може само опака машта!
(Београд, крајем 1977)
0.159302
-0.060425
