Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,
као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса
и гледао коњика како јаше кроз орашје –
нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.
Не стари, већ млади незакржљали брестови,
нека ми праве друштво – беле трешње, црно грожђе,
детлићи и вране, облаци, возови, бурјан, петлови.
Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,
као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!
Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.
Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух.
У лишћу јоргована, руја, купине, у класовима ражи.
Ту бих писао последње квартете, макар и глух,
као Бетовен. Ту , дух нека сва сећања претражи.
Учини, Боже, да тај брежуљак постане као левак
у који се слева све – хук и мук – као кишница кроз олук.
Знам да ме ту можеш чути, ту где Те нико не слуша.
Где криче паунови, морке, феникси и фламингоси.
Ту, где ме нико није чуо како треба, доба.
Ту, где већ годинама не гази нога боса.
Ту, где се тајна осмехује, као дева, из гроба.
Ту нек ми буде пристаниште, кула, вечна соба!
Учини, Боже, да тај брежуљак, где успевају жиле
испод бусења (које не пасе стока) – погодног за четке,
обрасте боровима, јоргованима, оскорушама, тујом.
Столећима је већ ћутао са остругом,
глогом, дреном, пасјим дреном, тугом, рујом.
Истреби, Боже, трњак, кошуљице змијске, багремље,
па, макар оно што је било немо, постало још немље!…
( Четвртак, 29, Х 98.)
Архиве категорија: III Роман у стиховима
Деведесете
*
Тачно у пет поподне
вратила су се сва четири дана минула
(преплавио ме је стид,
кајање; јед). Туга четвртка је зинула
као чудовиште из бајке. Сета петка кренула је
узбрдо, а затим скренула у шуму,
као одрпанац, безимена скитница.
Као у сливнику, накупило се у Бићу
много горчине, превида, устукнућа.
Много, много неважних ситница.
Испратих блиске пре три дана, изгубивши
на аутобуској станици идентитет.
И кренух у Народну библиотеку, као бивши
заточник. Поведоше ме у свет
књиге голубице беле
из једне кратке циганске бајке.
Пратили су ме облаци, као цветови
Христовог венца и очи моје Мајке.
Од оних облака, јутрос, пре свитања,
није остало ништа, ни од визије
и неочекиваног откровења.
Осим неколико мучних питања
и тескобе оплођене дрхтавицом
која ништа не мења.
Дом ме је дочекао као велика празна
љуштура пужа. Влажно је дуж
минулих дана. Сећање постаје казна;
чак и кад увлачи рогове, као пуж…
(27. јун 1993.)
Библиотека
Петак, субота, недеља, понедељак;
ако не верујеш себи, не мари;
не подцењуј Случај и порок.
У уторак ће све да испари,
осим мушког семена. Жена није
крива што је роб месечевих мена, датума.
Зачеће је одгонетка.
Тако сам био близу одгонетке прошлог
лета (јул – август) и овог маја.
Окусио сам горчину фатума
и лукавстава, интрига, пакости.
Тако сам слаб пред најездом ништавила.
Отпутовао бих на исток, повољан је ветар.
Да ме здрава памет није напустила…
*
Петак, субота, недеља, понедељак ;
немоћ расте, подмукло као тумор.
Негује је судбина, бесмисао, одлазак
на село на годишњи одмор, умор…
Случајан сусрет на Зеленом Венцу
негде око једанаест и који минут.
Знам због чега легох и
пробудих се – тужан (забринут)…
Не варају ме слутње (инстикт).
Жене колају као злато.
Боли ме глава, десно раме, зуб.
Нервира ме све : историја,
ограничење кретања, блато,
самоћа старења. Живот груб…
(2. јул 1993.)
*
Увећава се Неред, расте као сало.
Све што се сакупило то је мало
(није ли то посао јалов?).
Много је – све друго, све остало.
Много чега ми је, наравно, жао.
(Деце!) Сто пут ми дође да заплачем.
У глави је завезано много чворова.
Град, после кише, обасјан сунцем што залази,
одблесци на фасадама
румени, злато са грана борова.
Ни помена у оном што пишу песници
о саобраћајним гужвама, о свим људима
које су срели. О девојкама замишљеним.
О боловима, болестима. О чудима.
Испразност. Чак и кад је реч о сећањима,
згодама са дугих путовања, без краја.
Споро се стиже из центра до периферије.
Боје се смисла и истине ових дана.
Узрока, последица. Из уздисаја
пригушеног, непознатог, дува лековита промаја.
Епоха је сведок драме које се одужила.
Није ми жао ниткова, профитера, садиста, нимфоманки.
Кога још радује оволика инфлација – свега –
осим теципара и службеника банки?
Рањивост, позлеђена ударцима ниским,
крвари ко пресечена глиста, згажен цвет.
Мрак је наклоњен страстима ниским.
Огрезао је у унутрашњим санкцијама свет…
*
Дуван је горак, редови су дуги –
редови за хлеб, брашно, млеко, со, остало.
Живот? Шта је од живота преостало?
Наличје. Певање хвалоспева – Белој куги?
Уместо љубави – Разврат. Уместо вере –
безбожност без краја! Уместо света – карантин!
Шверц, шворц! све чешће чујем од оних
што шверцују из Мађарске кромпир и бензин.
Јесен је, а ни Богу више није жао деце, сирочића.
Ни преварених, ни свих беспомоћних
што у очајању дижу на себе руку.
Градови су већ постали предворја пакла,
а масе налик на стада овчица које воде
на заклање… Нико више не скрива муку…
(28. октобар 1993.)
*
Хаосу и стихији расту, као бабушки, трећи зубићи.
Путујем у сну , најдаље, најбоље.
Децу забављају цртаћи, одрасле – порнићи.
Од свих дувана херцеговац јак,
као опијум, смирује, раздражене живце.
Ко мисли да је живот једноставан, лак?
Још увек путују према станицама
Култура, Прогрес, Цивилизација, Срећа,
Земаљски Рај… Навучена им је
преко главе, као осуђенима на смрт, врећа!
Путују и не знају камо путују, не зна
мнозина циљ свога пута. Читаво поколење
неће схватити оно главно , Двадесети век,
док не осети најдубље Разочарење.
Херцеговина, Црна Гора, Мачва, Рашка,
Шумадија, Поморавље, Стиг, Хомоље,
Косово – у све се, зар, увукао црв?
Зашто мислим на све са мање воље?
Зашто ме одбијају лица српска, циганска, влашка?
Господари рата и мира не леде крв.
Србијо, нагриза ли те предуго кварење?
Још увек траје мучни кошмарни сан.
У том сну се стари – старење
ствара мапе на лицу. Длан
је влажан, мастан, набрекао, као печурка
отровна. Још увек траје жилава
сурова, немилосрдна општа жмурка.
Епилог веку толкују ђаволова деца килава…
*
Нема цигарета, новина, трамваја.
У Принциповој не сретох никог.
Шта ће бити? Је ли ово почетак краја?
Кафа је горка , конкубина празна.
Враћам се у подземље. Је ли повратак
вид искупљења, награда или казна?
Редови, редови на Зеленом Венцу.
На животиње у шпиритусу личи дан.
Чврстим сном сите курве спава град;
кога занима уранак, Ђурђевдан?
Кога занима губитак битке с временом?
Ту где је епоха расадила расад густ?
Зашто је Београд, јутрос, као и јуче,
тако отуђен, туробан, сив и пуст?
(3. мај 1993. Око 8 ч. У аутобусу према Лабудовом брду)
КАТАЛОГ ОСУЈЕЋЕНОГ ПЕСНИКА
ИЗ КАЛЕНДАРА ЗА ПРОСТУ 1998.
(Митровдан, недеља, 8. новембар)
О, нека ми опросте мртви,
душе заборављене : знане и незнане,
што у свом брлогу мрачном
и таштом крадем Богу дане!
Пробудиле су ме касно поподне вране.
Младићи пуни себе, грлати.
Не поезија, сунчан дан, златне гране,
нешто је друго успело да ме обрлати.
Сетио сам се мутних снова,
неразумљивих. Слуга вечних
што чекају да их филмска трака нова
упије надомак јазова, не речних :
јазова Душе! Видео сам олош,
фукару провинције, перфидност, лицемерје.
Шићарxије – оне што ће једном
отпасти и нестати као иверје.
Не може да буде уденута као свилен конац
у иглене уши, туста и тужна свастика.
Оно што кува Судбина – Божји лонац –
у смирају миленијума – није пластика.
Толико ствари треба да се каже –
зато ћутим. Шмокљана мучи физика,
математика. Ко сад све одлаже,
далеко је од духа времена, ризика.
Нагомилале су се многе ствари, као крпе.
Оклевање, очај. Крађа бурета за купус!
Притиска у мозгу, читавог викенда, као хрпе
облака небо, стара врста : Монструм, Лупус.
Сликају чудовишта : ретроградно и гадно!
Чудовишта : оне што су толико тога угушили.
Што не опадну, као напољу, лишће листопадно,
ти, што у животу ништа нису пропустили?
Што их не спржи сумрак Епохе, ко електрицитет?
Те вечне слуге, књижевни шљам, грешнике,
те даброве наше младости, које ће прва
година новог миленија скрцкати као лешнике?
Живи мртваци и њихови потомци господаре
(вампировићи!) усред ове мукле, суморне
и готово непрегледне опасне мочваре
-бабетине аветне, потрошене, уморне!
Не, неће их спржити сумрак епохе,електрицитет.
Мртви треба да приме поруку кроз наше снове
и молитве (кад коцкице у мозаику синхроницитет
поређа) : ту стару свећу припалих, уместо свеће нове…
ХАМЛЕТ
Ти хоћеш да на мени свираш,
хоћеш да сазнаш мој кључ ;
хоћеш да ми из срца ишчупаш тајну.
Хтела би да учиниш да одјекнем
од најнижег тона до врха своје скале.
Хтела би да ми пукне жуч,
да, као утопљена душа, испливам
на површину? Ево ове мале окарине
у којој је диван глас, па је ти не можеш
натерати да проговори! – Нисам од глине
печене, на мени не можеш лакше
него на једној окарини. Назови
ме како хоћеш, пипај ме ; али не можеш
свирати на мени. (Могу , можда : море, снови?)
(1989 / 91. )
СПРАМ ПЛАМЕНА СВЕЋЕ…
Љуља се сенка наслона столице,
као катарка брода ;
нисам, малопре, видео своје лице.
Није ми жао изгубљене самоће,
већ самопоуздања.
(Гадим се – изрода!)
Лица људских је све мање –
наличја све више.
Схватам шта је поткопало
моје самопоуздање.
Наказност љубавног чина
налегне на биће као трзај хаубице.
Љуља се, љуља сред мора тишине
сенка наслона столице…
( 10. децембар 1989. Око 2 ч. ноћу.)
*
Чекати тајно док кошава
черупа ломне врхове бреза,
дрхтати од речи АКО,
док низ кичму мили језа ;
чекати кога, или шта?
Читаво лето, јесен целу, можда?
О, не, никако, о, не, забога!
Обећање девојке или Вожда
лудом је радовање! Бојазни
су то, тешке као презир;
још мало, па ће шикнути
из дубине, као гејзир.
Бојазни су превремено преимућство
сазнања, истине – блиске ко покућство.
Љубав је разломак, ризик
који дели. Са три непознате једначина.
Волети живот, да, чак и онда
када је обична отимачина!
Не успон, велики су спуст
минуле године: качамак густ.
Спушта се велики терет, туст,
као лавина бео, фаталан, пуст.
Надмудрују се доктор Фауст
и Велики Зауст,
јун, јул и август,
рат и мир, Орфеј и Мики Маус.
Повлаче се полако у ноћ богме
најжилавији противници догме!
Чекајући, човек сумњу разлистава.
Скрштених руку, чекајући да прође
човек пропусти најлепше тренутке,
не само један семестар или полугође.
Преварили су превареног безумље,
пресвучени чувари догме.
Девица лажних нагомилано труње,
дугоногих и крвожедних као доге.
Бојазни да отргну од чекања тек,
могу, и истина пуна отрова (најбољи лек)…
( 20 – 21. октобар 1994 – 6. септембар 1998)
*
Признанице. Рачуни. Празне батерије.
Пенкала. Фломастери. Нацрти. Белешке.
Књиге са божанским објавама. Бактерије.
То је пртљаг оног, што стигао је довде пешке?
Прашина : хиљаду година самоће!
Празна ваза. Прегореле сијалице. Машине
писаће. Скалпели. Кутије цигарета, празне.
И клацкалице таштине
на којима се већ годинама клацка.
На другој страни : кревет од перја.
Паучина : контраст Савршеног Реда.
Кашље ружно, док га поново буди киша
композитор дубоког безмерја.
Неред га према будућности без изгледа баца…
( 20. фебруар 1995 – 6. септембар 1998. Увече)
*
Боља је шкија из требињске шуме
од подгоричке. Укус дувана је често
узрок еуфорије. Ко уме
да завије цигарету, држи га место.
А ко не уме? О томе би се могло рећи
штошта, као о редовима пред трафикама.
Многи сањају брашно, уље. Не о срећи.
Многи су заратили са навикама.
Полиција са аутоматима увек се нађе
да уозбиљи узаврелу масу.
Србија се чуди : шта је снађе.
Нема хлеба, млека, сапуна.
Ни тоалет папира. Лекова. Безнађе,
беспарица и беда надиру од јуна.
Хрпе новчаница, ветар разноси као лишће.
Позиција – опозиција; медији ; подземље.
На све се човек навикава – на туробна лица
с краја на крај земље.
Национална валута је упоредива
с тоалет- папиром. Сви траже : марке.
Скривају погледе. Уздишу у сну,
лежећи ноћу поребарке.
Сваки дан је сивљи и тужнији
од минулог. Курвама посао цвета.
Шверцерима. Дилерима. Профитерима.
Сина Божијег поново распињу,
јер им Истина смета,
пробадају му руке, бедра, ноге ексерима.
Бал вампира, сабласти и себичности
не иде без покварених лепих жена.
(О, Успење свете Богородице, одавно се
не купам у пени јасних снова и успомена!)
Не себе, жао ми је Сина.
Све деце гладне, несрећне, жудне свега.
Од беде у граду хвата ме мучнина.
Породичне везе топе се брже од снега.
Оно о чему сањам пре ће се догодити
просјацима. Бундева без шећера,
без конзерванса, подсећа ме на баба Xану.
На неизбрисиве године детињства. Док се ујак
није оженио. Свака је вечера била – Тајна вечера.
А дани сеоске славе, са Циганима, као у роману…
СВЕСЛОВЕНСКЕ ПЕСМЕ
а)
(Савлађивање очигледног, по Достојевском и по Лаву
Шестову)
Два и два су, сабира (у тамници) Достојевски – пет.
Пет и пет су, рачунају Срби (у паклу) – петнаест.
Бела Демонија (Европа, такозвани свет)
о сабирању имају друкчију свест.
То наше имање насред друма, ледину,
то бујање пиревине, неискорењивог корова
скоро, Несловени с лицемерним гнушањем
сабирају као скалпове, или крзна творова.
Свет има своју стару познату рачуницу.
Достојевски и Бог своју. Чије су мрачније?
Срби, опет, проливају крв. Свет –сапуницу.
Из чудесног стабла Лав Шестов издваја даске.
Два и два су – за свет – четири, за Словене – пет.
Исусе Христе, чије су рачунице тачније?
(16. октобар 1994. – 12. април 1995)
б)
(Ком. Ун. Исти)
Могу ли ту, мили Боже, да помогну
усисивач, пајалица, крпа?
Могу ли Сановник, Хороскоп, Рожданик
да протумаче, испод хрпа
одштампане хартије смисао,
ако га је било, постојања, дана,
година, доба? Оно што се упило у сваки кут,
није оно што сам призивао, дисао.
Савлађивање очигледног (трагедије),
није песник из малог прста исисао!
Колико пиревине: брда хартије, патрљака
оловака, пепела, згаришта, заборава,
прашине! Из тог Ђубришта историје
и таштине света већ ниче трава…
в)
(Опет то исто, мало друкчије, варијанта А)
Има ли овом лутању краја? Где је пут?
Може ли до заборављеног садржаја
пужа довести гомила лажи, или – седине?
Или тај пут отварају – бродолом, пераја
ајкула, привиђења, морија историје?
Може ли све–времен, детаљан инвентар,
да врати све, сваку ствар
на своје место? Нису ли непочишћене просторије
захваћене каменцем минулих векова, као наши зуби?
Није ли се пут сурвао у наш бездан, у себе?
Помаже ли ту, Боже, последње прибирање?
Зар је већ почело најгоре, опраштање,
одустајање, кукавичлук страшљиваца, старења?
Гатање о усуду судбине, догађајима, умирање?
г)
(Опет то исто, мало друкчије, варијанта Б)
Шире се кругови Беле Демоније, европског пакла.
ко је још покушао да сабере крике
хиљадугодишње самоће? Кога се макар дотакла
Истина? Неправда? Злочин? Срамота? Многе исприке
пишу, и ни словце о Сатани, о круговима
пакла и века, преварама, барабама, наличју.
Најбољим песницима и – на жалост – најбољим друговима,
Ђаво је навукао на главу маску лисичју!
Књижевни везири, бегови и аге, јањичари
укрштени са пиревином Трећег Рима, као глисте
у дечјим цревима сплетене, гуше раст и дах.
Видиш ли, једини Боже, Исусе Христе,
кратковиду памет, каријере и таштине,
и како у празно одлази дивни замах?
ХОМОЉСКИ МОТИВИ
СВЕСКА VII
1
Брегови, брегови, брегови! Не видим никог
близу, осим сјајних зељастих сапи
кобила. (Јесам ли тужан због самовања толиког?)
Као безбројна огледала, после пљуска, капи,
оживљују блесковима лице света виног,
засићеног, посувраћеног, свеколиког.
Смешим ли се, можда, у даљини,
облацима изнад Ртња? врховима Карпата?
Смешим се наивном надању своме
и бреговима у залазак, од злата.
Смешим се облику што занемарен лежи,
ал’ и даље у будућност сеже:
смешим се свему оном што упорно тежи
да ме чврсто за судбину веже…
2
Од Врела Млаве до Сувог Дола
Од Врела Млаве до Сувог Дола
не говори (речитији је хоризонт);
пластови по падинама, облаци, анђели,
забрани, формирали су удружени фронт.
Еда ли по разуму моме лете анђели?
Или шири крила побуњени враг?
Ко то нуди сифилис и сира?
Ишчезоше из моје главе стрепње,
као што вода потока камење спира.
Сад ме живописност краја дира.
Од Врела Млаве до Сувог Дола
ширином непоновљивог удруженог фронта,
пораз и победа, тежина радости и бола,
утапају се у блиску лепоту хоризонта…

3
Реквијем за Димитрија Баџића, 1930 – 1970
Као буба, милиметар по милиметар,
милећи кроз расцветане сунцокрете,
сам као занесењак безухи Ван Гог,
ја нисам баш сасвим сам, верујем:
прати ме сенка Димитрија Баxића, ветар,
јутарњи, лајање паса, Суви До и Бог.
Какав, повремено, мук! Нека загрми, севне. Нек’ муња
– пожелех – направи преседан.
И у истом трену, у црном, видех,
како према мени иде човек један.
Учини ми се познат, чак налик на мене,
кад, замишљен, изађем из собе у врт.
И ход нам је сличан, лаган.
Ал’ очи његове! (из њих зјапи смрт).
4
(Укорак са календаром)
а)
Господе, ко то сада рида?
Лето? Багрем? Кога гуши ропац?
Кишна завеса се преко свега спушта,
као преко лонца, година, поклопац.
Далек сам себи, даље од рођења ;
лето се с’ врхова багрема откида.
Шума се, ко успијуша, премешта
преко ноћи у моју постељу без стида…
б)
Опет и опет силазим у пакао
(те несретнице за чију судбину стрепим) ;
зрикавци и залутале птице.
Никако да се од таме одлепим.
Овде је све тако тихо и као
да страва упорно упозорава.
А лишће купине, мрко ко какао,
на поветарцу подрхтава…
в)
Изађох у ноћ: јабланови хује
(прошлост се на чудан начин брани;
прошлост ме чуди и збуњује ;
ужилила се ; уједа, као со у рани).
Глуво доба и мрак, мрак, мрак,
густ као разливен туш:
иза хујања јабланова стравичан мук,
увлачи се у душу, као у уво, уш…

5
Ноктурно
а)
Тог сутона, кад лежали смо на песку врелом,
и слушали комараца зуј,
нисмо знали да све почиње
и све свршава пепелом.
Гасили смо неко унутарње усијање
у пурпурној води
потом.
Тонући све дубље у вир, све мање
смо чезнули за живим
животом.
Додирнувши једно друго челом
(кад смо поново легли на песак врућ),
осетили смо да све почиње
и све свршава пепелом…
б)
Купамо се у подземној реци
док се стишава стихија нагла,
не видимо једни другима лица
– тако је густа магла.
Густа као зној прождрљиве
женке–месождерке. Као гљиве
љигава. К’о усмине неодољиве.
Тамна, као очи урокљиве.
О, памтим (чини ми се) све, сврачка
на затегнутој телефонској жици
(па и оно што није било!) ;
јесам ли дечија играчка
оног што је могло бити?
Заробљеник лета у грозници?

6
Скица портрета уметника у младости
Микану Аничићу
Јесу ли се плаве завесе ваздуха,
наговештаја, бдења, чекања, дигле?
Бриди ли од лепоте цветова коприва
мртвих, (не)успеха, ко од убода игле?
Је ли поглед ужаснут од гушења?
Читавог обреда гушења? Је ли тен
потамнео од мучења и пушења?
(Позадина је црна, као сатен!)
Портрет је, верујеш, довршен,
али није, сликару, савршен:
штап расцветан, саће око главе (медна смола) ;
све је то маска (не портрет из младости).
То је неко други, изразит и крут,
к’о кабалист Пико де ла Мирандола…
7
Био је март. Сутони, мекши од батиста,
мамили изван града, гимназије, чаме ;
залазак се расуо низ падине брегова,
као златна коса низ девојачко раме.
Био је март. Била је туга иста.
Град је још спутавао зимски сан, спокојство,
Дух учмао, као тараба трула ; скучен.
Био је март. Покушавајући да се ухвати
за нешто битно, живот је кроз растројство,
кувао бесмисао жилав, недокучен.
Био је март. Пуцали су видици, као балони,
ко кожасти звончићи ладолежа, винске чаше.
Будили су се кровови, лишајеви ; дрен
и кукурек, јовине гране, ресе, ко дух из флаше.

8
Био је мај. (Незабораван.)
Одвајало ме од оног што волим
само долина, дан, стрепња и дах.
Био је мај. (Пун ишчекивања.)
Био сам толико тужан
да ме је због тога обузимао страх.
Што даље од маја, туговања, сени!
Кроз жбуње лештара, густе јорговане.
Кроз лавиринте шумске зачаране.
Кроз свечане дворане јесени.
Што даље од сећања на сећања,
од очајања, што се ко море пени
(доведено до белог усијања)…
Заборави, нову страницу окрени!
9
Чији је то галоп? Приближава ли се
пљусак неочекивани, као коњица? Тишина
је около лелујава и прозрачна,
непомична и сабласна, као месечина.
Само што није пљусак бризнуо ;
тишина се може дотаћи, као дувар ;
дрхтај се пробија кроз шимшир,
беле раде, конопљу и мувар,
као подводни талас, као уздах,
или лакши струјни удар.
То је галоп хиљадугодишњег пљуска;
провала облака, обновљења, осећања.
Испуштајући облачиће из уста,
ласица бојажљиво вири испод пања…
(1971 – 1989)

Срасла је рана. Више и не сврби
*
Спавање је скоро, као афродизијак.
Срасла је рана. Више и не сврби.
Љушти се краста. Жути се, као на врби,
лишће свело. Као рогови у врећи, као Срби,
слажу се, крајем јесени касно: мрак
и умор, изнуреност и изневерена очекивања.
Почело је закивање, следе закивања.
Стихију осећања зауставља – рак.
Књижевници и фарисеји из сенке
сеире против Чуда. Дух тоне као тело мужа
у мекоту удова младих жена.
Ко губи, има право да се љути.
Возачи аутобуса су ближе истини
од књижевника и фарисеја, бирократа.
Залази ХХ век полако, ипак пре рока.
Крвав као Сунце, сабласан хоризонт
покривен је јорганом од броката…
(Понедељак, 4. новембар 1996. После 18 ч.)
Јануар 1973.
Пун месец иза димњака, испуњен,
као таман облак, слутњама и гасовима
што гуше. Нико да наврати. Ни пријатељ збуњен.
Бдење је саткано од зебње и часова
поливених вином и еуфоријом лажног
славља. Шетња би била боља
пружним насипом, или уз шумски поток,
или с оне стране реке, до – Дубодоља.
Празне, прде, године, као угојени коњ.
Амбиција трчи, као ждребе, пред руду.
Доћиће очекивано, по обичају, касно.
Кроз прозор допире лешина снега воњ.
Месец се насукао на небеском спруду.
Празнина светли, као звезда, јасно!
(Почетком јануара 1997.)
*
Плач мог малог сина,
и један други плач,
од пре тринаест година;
погађа ме сличност:
Грозан је и неправедан
овај систем: убија сваку наду,
убија Бога, убија личност.
Убија младост, убија будућност.
Убија земљу. Убија несебичност.
Узалуд штрајкују у Београду
професори, студенти, грађани.
Зар ће земљи пресудити најгори,
огрезли у подлостима – малограђани –
и министри налик ноћној мори?
(Понедељак, 17. фебруар 1997. Око 22 ч.)
*
Ти последњи снопови јарког сјаја
просути као сок од грожђа падинама
око пет поподне: то грумење бескраја
заустављено, на трен, као воз на шинама;
те чавке невидљиве, као помисли о имању
предака, лековитом биљу, обнови извора,
све су то поруке искона пред легање.
Тај јарки сјај у магновењу, раног пролећа
помаже отапању лешина снега, помаже слегању
у земљи, у духу и души, на дну мора.
Тај јарки сјај, ломи печате, једини,
на књизи запечаћеној са печата много.
Тај сјај, који је већ нестао, раствара
ово таворење целодневно и убого…
(Субота, 22. фебруар 1997. Око 17: 10 ч.)
*
Виноград на Умки, умочен у модро,
у чанак пун предвечерја,
полако тоне са облаком врана
у зелени сутон, у неизмерје.
Виђен са друге стране,
оне према Мустапићу и салашима
ограђеним високом тарабом,
виђен давно, у детињству,
у доба златно: Виноград
мами косове и вране.
На трешњама се вијоре страшила
врана мртвих или сврака.
Бодљикава жица, зарђала, гребе,
као висок мувар, Звезда Петокрака…
(Четвртак, 13. март 1997. Око 21 ч.)
*
Оно што ме је избацило из зглоба
– почетком прошлог лета, јуна –
беше неправда људска и злоба.
Похлепа. Попели су ми се на главу
Мали људи, по налогу свог рачуна.
Овде не влада Закон, већ Сила.
Овде више не може помоћи ни Бог.
Примитивизам шири истинску Страву.
И оно мало људскости буши бургијом
дух мемле, мрака, ропства, ђавољи рог.
Себичност, мржњу овде узгаја
уместо зумбуле и зеленкаде
копиланска милет. Опрости им, Господе,
не знају шта раде!
(Недеља, 16. март 1997. Око 18: 30 ч.)
Након подшишивања
- Из ушију ми (у четрдесет седмој) расте трава,
- читав бусен (бербер га коси).
- У сећање ми је наврло, из заборава,
- што – шта. Године, као сенокоси.
- Пролеће је у граду као фарса.
- Март се укопао у измаглицу.
- Помишљам на далеке Дубраве
- И нескривену тугу, оскудицу.
- Јесам ли у књижевног живота матицу
- можда пао са Марса,
- или управо стижем из Страве?
- Прашину су дигли камиони,
- и они неискрени, што се невешти праве.
- Надувани су и пуцају као балони.
(Субота, 29. март 1997. Око 13: 30 ч.)
БУЂЕЊА ИЗ БЕЗДАНА
*
Уштап је угризао облак,
као срце чист грех.
Јесен је то. Сетан смех
зрења. Унутрашњи притисак
пумпа пумпа испод пупка.
Иза облака вири ужарена
ћела уштапа, као испод
подочњака, на муке ударена
и на искушења – дева вина.
Хтела би да полети из свакодневнице
као из хладног мора, попут делфина.
Девојка која мора да буде фина
пред мајком, рођацима, светом.
Да опроба вина љубави, опора вина…
(Понедељак, 2. септембар 1996. Око 22 ч. )
Девојка у аутобусу
Као ластар из врбовог пања, неостварено
избија. Опет. И опет. Жвакано, варено.
Заборављено скоро. (Широко лице, шарено,
девојачко.) Враћа се оно давно, несварено.
Да ли ми је Ботичели очи отворио
за оно прелепо што је Бог створио?
Или ми је у своје време, о томе говорио
Рилке, Јакобзен? Бесмисао ме је уморио.
Празнина. Погрешни људи. Погрешне жене.
Празне године. Девојчуре препредене.
Паузе дуге, као пруге, досадом опточене.
Ишчекивањем. Очајем. Стрвинама. Оргијама.
Обнављају се чежње. Са заборавом упредене.
Летим изнад понора, као шампион на скијама.
(Петак, 4. октобар 1996. Око 21 ч. Лабудово брдо)
БУЂЕЊЕ: 0: 45 ч.
Олуја, жеђ. Мора. Грижа. Страх.
Цигарета. Прошао је умор.
Далеки лавеж. Други октобар –
други новембар: црни хумор!
Лицемерја има двоја кола.
Гигантизам и ситничавост
иду раме уз раме, као
и резигнација, сумњичавост.
Био сам сасвим у праву
2. октобра. Маске су пале,
као у позоришту лутака:
неочекивано, поподне, игром случаја.
Нацерио се, ко од шале,
језив механизам. Мутанта.
Изгубити дан, недељу, месец,
па чак и године, није много,
ако се напокон схвати
наличје живота, позориште убого.
Тамо где је „љубав“
све друго, игра, средство,
нема блаженства, благослова.
Ћорсокак, прелажење преко
лажи, ствара рђав карактер.
Болестан желудац. Проклетство.
О навици и пороку једва да је
речено пар истинитих реченица.
Живот се може разумети уназад.
Истина уједа попут стеница…
(Четвртак, 17. октобар 1996. После поноћи. Бгд. )
Рудници чудесни. Одлагања
То је морало, на крају, тако бити:
зашто бих писао песму о Викторки?
Драже су ми неке друге ствари, нити
другог ткања, сазнања, часови горки.
Све их је сустигла освета, не моја –
хвала богу. Они и оне што изабраше Барабу,
Усуд је срозао до просјачког штапа.
Сазнање, судбина између нас
подигло је високу тарабу.
Светиње светима. – Не сила сатрапа,
већ анђела, отворила је небеско поље.
То је, на крају, ипак, тако било.
Стаза зарасла травом од утабане је боља.
Сила Светог Духа је, на крају, пресудила.
(Недеља, 3. новембар 1996. Око 12 ч.)
И: РОМАН У СТИХОВИМА
Буђење из море, негде усред ОГЊЕНЕ ЗЕМЉЕ
1
Први трен буђења: подлацу посвећен
беше, с бабурастим носом, стрвном,
Вишњићевој улици. Био је обесвећен
живот, пре него што је започео.
Дуго нисам могао да заспим (синоћ)
читајући нови београдски роман.
Кошава је кидисала као океан,
као талас леден и огроман.
Роман се од средине расплињавао,
мењао тон, изневеривши очекивања.
Уместо да згусне све, роман је
јењавао, разводњавао. Разоткривања,
тако изврсно започета од прве странице.
Кошава је кидисала и даље,
као да је лудило из романа
подржава, или сам враг шаље.
Зато нисам могао да заспим
и зато су се враћали стари кошмари
и привиђења, страх од незнања
у униформи, закопчани као поштари.
И гнев – стари и нови. И страх.
Многолик. И обзири, помешани.
Био сам одлучан, све чвршћи у одлуци,
као кошава. Ти тренуци су били замешени
не од ужаса наслућивања, од приближавања
Истине. Могао сам стати на крај муци
страшној, одрекавши се сваког додира
са непринципијелним, заиста. У опоруци,
жртве (ваљда схватио њен потпуни
смисао, поенту), ненаписаној, био је наук
дубљи. Била је објава банкрота,
згражавање над судбином, јаук!
Да банкротира, помогли су сви, без изузетка.
Најближи, и најдаљи. Свако у својој мери.
Подлац и пријатељ, душман и анђео,
мајка и зао дух, беда, абаxије, шлосери.
Дошљаци из вукојебина. себични,
окрутни и нежни, интелигентни и ретардирани,
трговци и курвари, курве, и несебични,
перфидни и добри, амбициозни и фрустрирарни.
Дува кошава: чисти пределе од бацила,
нездраве влаге и душу мрачноледену одмрзава.
Дува и носи облаке, гране, рептиле, фосиле.
И све што није у заклону – замрзава…
(Уторак, 9. јануар, 1996, Мишљеновац)
*
Зов мачака из снова? Суморан је
и мрачан као студено јутро, поледица.
У том зеву је наговештај срамоте,
будућности, бесмисла, хујања последица.
Узрок лежи у судбини мрачног ждрела
звери, дубље! неће доћи жељено,
дуго ишчекивано. Мачке су се намножиле.
Извиру, као млаз из врела.
Овде је, као у бајци, сучељено –
дејство пустоши и мрачне силе.
Тај мутни вир у коме се купа
млади пар, као гмизавци у орању,
слика је огавна, стравична, глупа.
Овде више није реч о прању:
већ о истинској страви постојања.
О стихији која је опустошила
као потоп покрајине, градове, имања,
безброј људи у прах строшила.
Надолази пустош и сабласно хујање.
И мачке свих раса, тама и тишина.
Нема људског лица да изрони из кала,
из блата непрегледног. Понеки кржљав
грм, и испод њега јагорчевина,
са сенкама непознатим, мала
скупина духова бивших, немих.
Говорити? С ким? Кад никог живог нема.
С прапочетком? Мачке су около зинуле
на тренутак говора тишине са трема…
(Понедељак, 8. јануар 1996, око 11 ч.)
Мешавина
Шаргарепа, лук, паприка, патлиxан и зачин.
И позамашан комад свињске мечине.
Нек се пирјани. И нек Бог нађе неки начин
да нас сачува од бојазни, навика, колотечине.
Света Петка ме гледа. И понор небеса.
И понор немих породичних конспирација.
За заустављање лоших мисли може да послужи
сецкање шаргарепе, лука – не инспирација.
Птице које се не враћају, то су шишмиши.
Дим цигарета уме да уједе љуће од црног лука.
Танак је лед копилуша, курвештија.
Још је тањи тзв. „поштених жена“.
Читав живот у мени, као месо у софту, срећа и мука,
крчка на масти и води са извора из Лешја.
( 27. август 1996. Око 18: 30 ч.)
*
Крај лета је. У Књигу ситног инвентара
треба прокњижити олују, оморину, ферије.
Опет грми, у даљини, и изнад главе.
Руно облака се спустило, као изнад прерије –
сутон ће да га, изгледа, постриже?
Прошао је период шишања оваца.
Распуштена је и последња бачија.
Свођење рачуна је све ближе.
Лудило превејаних, себичних, подлаца.
(Крај лета базди као љута ракија.)
Зло (отимачина) долази одоздо,
потпомогнуто, подстицано од мајки.
Бог све види. И љутити бог грома.
Иза велова облака ниских, митова, бајки.
( 1. септембар 1996. Око 18 ч. Лабудово брдо)
*
Са крова ме вреба
не месечар, ни сова,
већ зов тетреба,
пизма маминог пустолова.
Психијатријски случајеви
улазе у суморну причу.
Мајчина сулудост
лепи се за сина, као чичак.
Бог ми је послао љубав
закаснелу по писцу романа
„Александријски квартет“.
И поново цветање
христовог венца, јоргована.
Кад хтедох да кренем у свет,
испречио се патуљак себични.
Попео се уз мердевине металне
не у Музеј (не)себични,
већ у пориве аналне
личности (?). У менталне
коморе чистог зла. Човечуљак
решио да се коначно узвиси
шапом. Увукао се на бувљак
тавански, куцка, струже, чангрља.
Упио се у плафон, као у потиоку
бува, ваш или крља.
Пустио музику, нашао мету.
Боже, да л’ зна шта ради?
У какву несрећу срља?
Згазио је лепоту лета,
као мрава или уш.
Пронашао је скровиште у мраку.
Тај сусед Негледуш.
Зло се злом храни.
Психологија малих људи
брзо нађе погодан терен.
Бог ме од лудака брани.
Свет није унезверен,
али у њему има много скровишта лудих.
Бог је пресит тих џепова
које је скројио кројач ђаво.
И јаких штепова…
(1. септембар 1996. Око 24 ч. Лабудово брдо)
ПРЕОБРАЖЕЊЕ И ДРУГЕ ПЕСМЕ О КРАЉИЦИ МАБ
ЛИНИЈА ПРСКАЊА
+ Мирку Стојићевићу
Пред поноћ. На западу је севало,
на северозападу и на северу.
Гледао сам кроз прозор. Као да се
распрскавала на реверу
ноћи (напете) наранxаста ружа.
Необична игра хоризонта и свода.
Прво се јави линија прскања,
као на бокалу. Пре но пљусне вода,
пре парапмарчади, линија се
изнутра напне, засребрени.
(Та линија ће дуже да потраје
од непогода и страха у мени.)
Пре но што, с праском, бокал
прсне, линија као усијана жица,
дрхти метално, реско, као вокал.
Курцшлуз: светлосна дрхтавица
претходи треску врата, прозора, грома.
(Понижавајући страх од смрти напрасне!)
На западу је севало. Непогода трома,
приближавала се спорије од крмаче супрасне…
(Пролеће–лето, 1973, Кучево)