Архиве категорија: Каталог осујећеног песника

Деведесете

*
Тачно у пет поподне
вратила су се сва четири дана минула
(преплавио ме је стид,
кајање; јед). Туга четвртка је зинула
као чудовиште из бајке. Сета петка кренула је
узбрдо, а затим скренула у шуму,
као одрпанац, безимена скитница.
Као у сливнику, накупило се у Бићу
много горчине, превида, устукнућа.
Много, много неважних ситница.
Испратих блиске пре три дана, изгубивши
на аутобуској станици идентитет.
И кренух у Народну библиотеку, као бивши
заточник. Поведоше ме у свет
књиге голубице беле
из једне кратке циганске бајке.
Пратили су ме облаци, као цветови
Христовог венца и очи моје Мајке.
Од оних облака, јутрос, пре свитања,
није остало ништа, ни од визије
и неочекиваног откровења.
Осим неколико мучних питања
и тескобе оплођене дрхтавицом
која ништа не мења.
Дом ме је дочекао као велика празна
љуштура пужа. Влажно је дуж
минулих дана. Сећање постаје казна;
чак и кад увлачи рогове, као пуж…
(27. јун 1993.)
 
 


Библиотека
 
 
Петак, субота, недеља, понедељак;
ако не верујеш себи, не мари;
не подцењуј Случај и порок.
У уторак ће све да испари,
осим мушког семена. Жена није
крива што је роб месечевих мена, датума.
Зачеће је одгонетка.
Тако сам био близу одгонетке прошлог
лета (јул – август) и овог маја.
Окусио сам горчину фатума
и лукавстава, интрига, пакости.
Тако сам слаб пред најездом ништавила.
Отпутовао бих на исток, повољан је ветар.
Да ме здрава памет није напустила…
 
 
 
*
Петак, субота, недеља, понедељак ;
немоћ расте, подмукло као тумор.
Негује је судбина, бесмисао, одлазак
на село на годишњи одмор, умор…
Случајан сусрет на Зеленом Венцу
негде око једанаест и који минут.
Знам због чега легох и
пробудих се – тужан (забринут)…
Не варају ме слутње (инстикт).
Жене колају као злато.
Боли ме глава, десно раме, зуб.
Нервира ме све : историја,
ограничење кретања, блато,
самоћа старења. Живот груб…
(2. јул 1993.)
 
 
*
Увећава се Неред, расте као сало.
Све што се сакупило то је мало
(није ли то посао јалов?).
Много је – све друго, све остало.
Много чега ми је, наравно, жао.
(Деце!) Сто пут ми дође да заплачем.
У глави је завезано много чворова.
Град, после кише, обасјан сунцем што залази,
одблесци на фасадама
румени, злато са грана борова.
Ни помена у оном што пишу песници
о саобраћајним гужвама, о свим људима
које су срели. О девојкама замишљеним.
О боловима, болестима. О чудима.
 
Испразност. Чак и кад је реч о сећањима,
згодама са дугих путовања, без краја.
Споро се стиже из центра до периферије.
Боје се смисла и истине ових дана.
Узрока, последица. Из уздисаја
пригушеног, непознатог, дува лековита промаја.
Епоха је сведок драме које се одужила.
Није ми жао ниткова, профитера, садиста, нимфоманки.
Кога још радује оволика инфлација – свега –
осим теципара и службеника банки?
Рањивост, позлеђена ударцима ниским,
крвари ко пресечена глиста, згажен цвет.
Мрак је наклоњен страстима ниским.
Огрезао је у унутрашњим санкцијама свет…
 
 
*
Дуван је горак, редови су дуги –
редови за хлеб, брашно, млеко, со, остало.
Живот? Шта је од живота преостало?
Наличје. Певање хвалоспева – Белој куги?
Уместо љубави – Разврат. Уместо вере –
безбожност без краја! Уместо света – карантин!
Шверц, шворц! све чешће чујем од оних
што шверцују из Мађарске кромпир и бензин.
Јесен је, а ни Богу више није жао деце, сирочића.
Ни преварених, ни свих беспомоћних
што у очајању дижу на себе руку.
Градови су већ постали предворја пакла,
а масе налик на стада овчица које воде
на заклање… Нико више не скрива муку…
(28. октобар 1993.)
 
 
 
*
Хаосу и стихији расту, као бабушки, трећи зубићи.
Путујем у сну , најдаље, најбоље.
Децу забављају цртаћи, одрасле – порнићи.
Од свих дувана херцеговац јак,
као опијум, смирује, раздражене живце.
Ко мисли да је живот једноставан, лак?
Још увек путују према станицама
Култура, Прогрес, Цивилизација, Срећа,
Земаљски Рај… Навучена им је
преко главе, као осуђенима на смрт, врећа!
Путују и не знају камо путују, не зна
мнозина циљ свога пута. Читаво поколење
неће схватити оно главно , Двадесети век,
док не осети најдубље Разочарење.
Херцеговина, Црна Гора, Мачва, Рашка,
Шумадија, Поморавље, Стиг, Хомоље,
Косово – у све се, зар, увукао црв?
Зашто мислим на све са мање воље?
Зашто ме одбијају лица српска, циганска, влашка?
Господари рата и мира не леде крв.
Србијо, нагриза ли те предуго кварење?
Још увек траје мучни кошмарни сан.
У том сну се стари – старење
ствара мапе на лицу. Длан
је влажан, мастан, набрекао, као печурка
отровна. Још увек траје жилава
сурова, немилосрдна општа жмурка.
Епилог веку толкују ђаволова деца килава…
 
 
 
*
Нема цигарета, новина, трамваја.
У Принциповој не сретох никог.
Шта ће бити? Је ли ово почетак краја?
Кафа је горка , конкубина празна.
Враћам се у подземље. Је ли повратак
вид искупљења, награда или казна?
Редови, редови на Зеленом Венцу.
На животиње у шпиритусу личи дан.
Чврстим сном сите курве спава град;
кога занима уранак, Ђурђевдан?
Кога занима губитак битке с временом?
Ту где је епоха расадила расад густ?
Зашто је Београд, јутрос, као и јуче,
тако отуђен, туробан, сив и пуст?
(3. мај 1993. Око 8 ч. У аутобусу према Лабудовом брду)

КАТАЛОГ ОСУЈЕЋЕНОГ ПЕСНИКА

ИЗ КАЛЕНДАРА ЗА ПРОСТУ 1998.
 
 
(Митровдан, недеља, 8. новембар)
 
 
О, нека ми опросте мртви,
душе заборављене : знане и незнане,
што у свом брлогу мрачном
и таштом крадем Богу дане!
Пробудиле су ме касно поподне вране.
Младићи пуни себе, грлати.
Не поезија, сунчан дан, златне гране,
нешто је друго успело да ме обрлати.
Сетио сам се мутних снова,
неразумљивих. Слуга вечних
што чекају да их филмска трака нова
упије надомак јазова, не речних :
јазова Душе! Видео сам олош,
фукару провинције, перфидност, лицемерје.
Шићарxије – оне што ће једном
отпасти и нестати као иверје.
Не може да буде уденута као свилен конац
у иглене уши, туста и тужна свастика.
Оно што кува Судбина – Божји лонац –
у смирају миленијума – није пластика.
Толико ствари треба да се каже –
зато ћутим. Шмокљана мучи физика,
математика. Ко сад све одлаже,
далеко је од духа времена, ризика.
Нагомилале су се многе ствари, као крпе.
Оклевање, очај. Крађа бурета за купус!
Притиска у мозгу, читавог викенда, као хрпе
облака небо, стара врста : Монструм, Лупус.
Сликају чудовишта : ретроградно и гадно!
Чудовишта : оне што су толико тога угушили.
Што не опадну, као напољу, лишће листопадно,
ти, што у животу ништа нису пропустили?
Што их не спржи сумрак Епохе, ко електрицитет?
Те вечне слуге, књижевни шљам, грешнике,
те даброве наше младости, које ће прва
година новог миленија скрцкати као лешнике?
Живи мртваци и њихови потомци господаре
(вампировићи!) усред ове мукле, суморне
и готово непрегледне опасне мочваре
-бабетине аветне, потрошене, уморне!
Не, неће их спржити сумрак епохе,електрицитет.
Мртви треба да приме поруку кроз наше снове
и молитве (кад коцкице у мозаику синхроницитет
поређа) : ту стару свећу припалих, уместо свеће нове…
 

ХАМЛЕТ
 
 
Ти хоћеш да на мени свираш,
хоћеш да сазнаш мој кључ ;
хоћеш да ми из срца ишчупаш тајну.
Хтела би да учиниш да одјекнем
од најнижег тона до врха своје скале.
Хтела би да ми пукне жуч,
да, као утопљена душа, испливам
на површину? Ево ове мале окарине
у којој је диван глас, па је ти не можеш
натерати да проговори! – Нисам од глине
печене, на мени не можеш лакше
него на једној окарини. Назови
ме како хоћеш, пипај ме ; али не можеш
свирати на мени. (Могу , можда : море, снови?)
(1989 / 91. )
 
 
СПРАМ ПЛАМЕНА СВЕЋЕ…
 
 
Љуља се сенка наслона столице,
као катарка брода ;
нисам, малопре, видео своје лице.
Није ми жао изгубљене самоће,
већ самопоуздања.
(Гадим се – изрода!)
 
Лица људских је све мање –
наличја све више.
Схватам шта је поткопало
моје самопоуздање.
Наказност љубавног чина
налегне на биће као трзај хаубице.
Љуља се, љуља сред мора тишине
сенка наслона столице…
( 10. децембар 1989. Око 2 ч. ноћу.)
 
 


*
Чекати тајно док кошава
черупа ломне врхове бреза,
дрхтати од речи АКО,
док низ кичму мили језа ;
чекати кога, или шта?
Читаво лето, јесен целу, можда?
О, не, никако, о, не, забога!
Обећање девојке или Вожда
лудом је радовање! Бојазни
су то, тешке као презир;
још мало, па ће шикнути
из дубине, као гејзир.
Бојазни су превремено преимућство
сазнања, истине – блиске ко покућство.
Љубав је разломак, ризик
који дели. Са три непознате једначина.
Волети живот, да, чак и онда
када је обична отимачина!
Не успон, велики су спуст
минуле године: качамак густ.
Спушта се велики терет, туст,
као лавина бео, фаталан, пуст.
Надмудрују се доктор Фауст
и Велики Зауст,
јун, јул и август,
рат и мир, Орфеј и Мики Маус.
Повлаче се полако у ноћ богме
најжилавији противници догме!
Чекајући, човек сумњу разлистава.
Скрштених руку, чекајући да прође
човек пропусти најлепше тренутке,
не само један семестар или полугође.
Преварили су превареног безумље,
пресвучени чувари догме.
Девица лажних нагомилано труње,
дугоногих и крвожедних као доге.
Бојазни да отргну од чекања тек,
могу, и истина пуна отрова (најбољи лек)…
( 20 – 21. октобар 1994 – 6. септембар 1998)
*
Признанице. Рачуни. Празне батерије.
Пенкала. Фломастери. Нацрти. Белешке.
Књиге са божанским објавама. Бактерије.
То је пртљаг оног, што стигао је довде пешке?
Прашина : хиљаду година самоће!
Празна ваза. Прегореле сијалице. Машине
писаће. Скалпели. Кутије цигарета, празне.
И клацкалице таштине
на којима се већ годинама клацка.
На другој страни : кревет од перја.
Паучина : контраст Савршеног Реда.
Кашље ружно, док га поново буди киша
композитор дубоког безмерја.
Неред га према будућности без изгледа баца…
( 20. фебруар 1995 – 6. септембар 1998. Увече)
 


*
Боља је шкија из требињске шуме
од подгоричке. Укус дувана је често
узрок еуфорије. Ко уме
да завије цигарету, држи га место.
А ко не уме? О томе би се могло рећи
штошта, као о редовима пред трафикама.
Многи сањају брашно, уље. Не о срећи.
Многи су заратили са навикама.
Полиција са аутоматима увек се нађе
да уозбиљи узаврелу масу.
Србија се чуди : шта је снађе.
Нема хлеба, млека, сапуна.
Ни тоалет папира. Лекова. Безнађе,
беспарица и беда надиру од јуна.
Хрпе новчаница, ветар разноси као лишће.
Позиција – опозиција; медији ; подземље.
На све се човек навикава – на туробна лица
с краја на крај земље.
Национална валута је упоредива
с тоалет- папиром. Сви траже : марке.
Скривају погледе. Уздишу у сну,
лежећи ноћу поребарке.
Сваки дан је сивљи и тужнији
од минулог. Курвама посао цвета.
Шверцерима. Дилерима. Профитерима.
Сина Божијег поново распињу,
јер им Истина смета,
пробадају му руке, бедра, ноге ексерима.
Бал вампира, сабласти и себичности
не иде без покварених лепих жена.
(О, Успење свете Богородице, одавно се
не купам у пени јасних снова и успомена!)
Не себе, жао ми је Сина.
Све деце гладне, несрећне, жудне свега.
Од беде у граду хвата ме мучнина.
Породичне везе топе се брже од снега.
Оно о чему сањам пре ће се догодити
просјацима. Бундева без шећера,
без конзерванса, подсећа ме на баба Xану.
На неизбрисиве године детињства. Док се ујак
није оженио. Свака је вечера била – Тајна вечера.
А дани сеоске славе, са Циганима, као у роману…

СВЕСЛОВЕНСКЕ ПЕСМЕ

 
а)
 
(Савлађивање очигледног, по Достојевском и по Лаву
Шестову)
 
Два и два су, сабира (у тамници) Достојевски – пет.
Пет и пет су, рачунају Срби (у паклу) – петнаест.
Бела Демонија (Европа, такозвани свет)
о сабирању имају друкчију свест.
То наше имање насред друма, ледину,
то бујање пиревине, неискорењивог корова
скоро, Несловени с лицемерним гнушањем
сабирају као скалпове, или крзна творова.
Свет има своју стару познату рачуницу.
Достојевски и Бог своју. Чије су мрачније?
Срби, опет, проливају крв. Свет –сапуницу.
Из чудесног стабла Лав Шестов издваја даске.
Два и два су – за свет – четири, за Словене – пет.
Исусе Христе, чије су рачунице тачније?
(16. октобар 1994. – 12. април 1995)
 
 
б)
 


 
(Ком. Ун. Исти)
 
Могу ли ту, мили Боже, да помогну
усисивач, пајалица, крпа?
Могу ли Сановник, Хороскоп, Рожданик
да протумаче, испод хрпа
одштампане хартије смисао,
ако га је било, постојања, дана,
година, доба? Оно што се упило у сваки кут,
није оно што сам призивао, дисао.
Савлађивање очигледног (трагедије),
није песник из малог прста исисао!
 
Колико пиревине: брда хартије, патрљака
оловака, пепела, згаришта, заборава,
прашине! Из тог Ђубришта историје
и таштине света већ ниче трава…
 
 
в)
 
(Опет то исто, мало друкчије, варијанта А)
 
 
Има ли овом лутању краја? Где је пут?
Може ли до заборављеног садржаја
пужа довести гомила лажи, или – седине?
Или тај пут отварају – бродолом, пераја
ајкула, привиђења, морија историје?
Може ли све–времен, детаљан инвентар,
да врати све, сваку ствар
на своје место? Нису ли непочишћене просторије
захваћене каменцем минулих векова, као наши зуби?
Није ли се пут сурвао у наш бездан, у себе?
Помаже ли ту, Боже, последње прибирање?
Зар је већ почело најгоре, опраштање,
одустајање, кукавичлук страшљиваца, старења?
Гатање о усуду судбине, догађајима, умирање?
 
 
г)
 


 
(Опет то исто, мало друкчије, варијанта Б)
 
Шире се кругови Беле Демоније, европског пакла.
ко је још покушао да сабере крике
хиљадугодишње самоће? Кога се макар дотакла
Истина? Неправда? Злочин? Срамота? Многе исприке
пишу, и ни словце о Сатани, о круговима
пакла и века, преварама, барабама, наличју.
Најбољим песницима и – на жалост – најбољим друговима,
Ђаво је навукао на главу маску лисичју!
Књижевни везири, бегови и аге, јањичари
укрштени са пиревином Трећег Рима, као глисте
у дечјим цревима сплетене, гуше раст и дах.
Видиш ли, једини Боже, Исусе Христе,
кратковиду памет, каријере и таштине,
и како у празно одлази дивни замах?