Архиве категорија: III Роман у стиховима

КАКО СЕ ПРАВИ НОВИ КОРАК У УМЕТНОСТИ?

 
 

Бела Тукадруз (мај 2014, снимак Иван Шишман)
Бела Тукадруз (мај 2014, снимак Иван Шишман)

Ево темеља у блату, у истинском глибу
година, деценија. У дијалогу са судбином.
Почетак брија на суво, као кошава.
Ухвативши се укоштац са пучином,
преображава, преводи, приближава
Библији, Достојевском, Јонеску, Бекету,
Џемсу Џојсу, Кафки, Пиљњаку, звончићима хмеља,
и – у недостатку речи – кукурикању, мекету,
Змијском колу, обнаженим Русаљама, виолинама,
гајдама, богу у пећини, ритуалном буђењу
из мртвих. Као летња измаглица долинама,
дух је једно са крововима. Дух се опире отуђењу
од албума слика бескрајних, од деце,
родног дома, кревета, једног зеленог стола.
Ево поља и темеља, у који је узидано
толико цигала, жртви, метафора и хипербола…
Када сам се највише бунио против судбине,
Бога, био сам најдаље од Истине.
Сад знам оно што сам мислио
да знам некада. Коначно, неистине
су испливале из предубоког трапа,
засјавши као у ноћи августа
безброј звезда. Подстакнуте мислима
Доктора Живага, доктора Фауста.
Поново је пронађено Време, битно,
не уз помоћ Марсела Пруста.
Ни толико скривених цитата.
Пронађен је Смисао Свечовека. Заратустра
је можда био клин, који избија клин
опаснији (неискорењив, чинило се), сплин!
А фијаско? А пакао очерупане паунице
златне што шиба репом дужим од змијског цара?
Чега сам се поплашио? Патње што разара?
Страх је притиснуо унутрашње кочнице.
Самоубилачке помисли беху – знам –
покушај да се сачува златна нит,
поднебље јоргована, шта све не!
Од кртог материјала стварао се штит
(не баш прави). Крпио сам змијски
свлак, пљувачком отров растварао у себи.
Бежао сам са чистине у шипражје,
био (могло би се тако рећи) у употреби
дивље егзистенције.
Био роб – апстиненције.
(Шипражје: ваздушни колосеци, преливање
преко јазова душе, лето, јесен, почетак
зимског семестра, литература,
и летњег семестра свршетак.)
Љубавна преписка неког младића
речитија је од стихова истог.
(Између неискусног момка и
удате жене, чега има блиског?)
Зар није чудно и необично
не враћати се своме имању?
Патња издваја и каже: „Ви не
видите. Спавате у свом незнању! „
Пушкин, делимично и Љермонтов,
дошљаку у туђини беху кров.
У пустињи пренасељеној
отровницама и шакалима, знај,
није било на видику оазе ;
пустињу је притиснуо бескрај
титрави, без окрепљења,
без траве, дрвећа, шатора.
Понегде би, у некој мутној бари,
шкљоцнули само зуби алигатора.
Ма колико журио, упињао се,
нисам излазио из области пустињске.
Ту климу су створиле селекције
трећеримске, котеријске, аветињске.
Ту климу као да је одржавала судбина зла, Бог,
ставивши на искушење Изабраника свог.


 
ОДЛОЖИ, млади песниче, СВОЈ ЧИН,
ШТО ВИШЕ МОЖЕШ! Опери прво суђе;
не остављај ништа за сутра. Нека ти крин
тек расцветан, помогне да схватиш туђе
(по)мисли, искуства (стања, осећања).
Нека те мирис не затрави као пол,
као развратника стид девице.
Разложи нестрпљење, несигурност, бол.
 
Неуспех је пригоднији на почетку.
Не прижељкуј ништа фино.
Очајање је процес који траје,
дуже но што превире вино.
До белог, потпуног усијања
доводи понор најдубљег очајања!
Добро је што ти ништа не рекох,
не пребацих, напунивши двадесет прву.
Шта би имало да се каже што већ
није речено? Робинзон на свом острву
за сабеседника има пучину.
Има бродолом, сећање, неизвесност,
али у младићу све то још није довољно
да створи ритам, храм, целину. Понесеност.
Вино (има ли тачнијег поређења?)
тек с годинама, деценијама добија шмек!
Не жури, не бој се (ако си изабран!),
довољно је дуг људски век!
Није ли прерано и ово? Четрдесет четврту
напунивши: почињем ли, или подвлачим црту?
(Београд, октобар 1994)

 

 

УВОД У ОНО ПРЕКО ПЛОТОВА

ПОСЛЕ КРАТКОГ ЛЕТЊЕГ ПЉУСКА
 
 
Врбаци се пуше као каша,
од гњурања боле – плућа,
сенке облака клизе ливадама,
а таласима титрави одрази кућа.
Између топола и врба сребри се Пек.
Магла се повлачи у уцепе кланца.
Отварају се видици, бистрији од сузе.
Слике опојније од вина
куљају одасвуда незадрживо
као кроз ново буре без данца!
Предели блистају као посребрени,
блиски, драгоцени, као стара познанства.
Скупови стабала по обронцима
ретки, имају ексклузивност достојанства…
 
 
 
ДОМ ПАРОХОВ?…
 
 
Дом парохов? Затворен ко зна када.
Повукао се, ко пуж, под кров – у библиотеку
прашну. Од јада и заборава – пропада.
Труне ко маче бачено у Пеку.
Гледам кроз прозор, кроз који се ноћу
(кад је месечина) виде гугутке
на гнездима у оближњем воћу.
Сећање на новог пароха, библиотекара – волонтера
који се уз бајке Андерсена и Библију, ћутке,
утапа у будући, други живот и самоћу.
Предратну зем. задругу су ликвидирали,
упропашћују темељно општину. У бесцење
распискаше скоро све. Осакатили би, да су стигли
све козе у крају, Запис пред Општином, и памћење!
 
 
ОБАСЈАНИ  СПРУДОВИ, ЛАКОМИЦА, есеј
 


 
Године су, као велике богиње, ровашиле предео,
наружиле му прекрасно светло лице.
Ко је однео бистрину и девичански сјај
шљунка, врба и ива, вирова златне брзавице?
Ко није павит и гнезда грлица, мир поштедео?
Ко је отписао алге, кркуше, вијуне и мрене?
Ко је у промукломе виру, дубоком и провидном,
свирао валцер на фрули, валцер матице и пене?
Ток. Ток. Ток. Зар је крив баш Ток?
Или рушење јазова можда? Или бео
као авет судар времена? Или последњи рок
топола мучених страшћу? Или цео
живот и његова бекства убога
од светлости, корења и Бога?
Раширила се као чудесна лепеза
бабљег лета ширина. Као реп паунице,
спрудови, јара, скупови бреза,
шире се као шкрге мрена. Као брегунице,
узлећу кликћући док не ишчиле
у небу, док не постану тачке.
Чим сунце изађе из облака, јове и тополе
преврну се у огледалу вира наглавачке.
Све (и тишина, и жубор матице), дању–ноћу,
тоне у самоћи у дубљу јасноћу.
Адреса је кратка, наћи ће лако и сврака
и детлић Архитекту јазова (племе даброво):
Ратомир В. Пантић,
село ЗЕЛЕНИК, 12 240 РАБРОВО.
Песник треба да пожури полако,
не, никада, ко ждребе, пред руду!
Каталог дивних и конкретних слика
чека га, као подне летње на спруду.
Отвориле су се тамнице, као ризнице
памћења, као сале ; светли шљунак, спруд.
Ко сад не види, ко сад не прогледа
и не почне да слика, мора да је луд!
Коме је ум за морем, сада, којекуд,
проћердава Божји дар узалуд.
Дуж читавог титравог хоризонта,
ко површином реке рибе, плове,
роде, облаци, копчеви, врхови
јабланова, ко јаребице кроз снове,
ко јата врана кроз блескове,
отпоче нешто дивно – објављује гугутка.
Братимљење дивљих голубова и спрудова,
раките и хмеља, Великог четвртка и белутка.
Тај празник светлости, ко труба платна
одмотава се изнад тока,
ћудљивости брзавице, годишњег доба,
рукаваца времена и отока.
Тај празник, ево, непролазан, траје
кроз свилу сећања, кроз јару и одсјаје.
Шта значе године заплета, помрачења
Сунца, Месеца, Ума пред експанзијом корова?
Коприве и дивљи патлиxани никли
из трулих сламнатих кровова торова,
сарађујући са вечношћу, пишу Поговор
облицима у распадању, уписују у Вечну
књигу живота превртање очима славуја,
подвлачећи Немуштог језика улогу противречну.
Обасјано је пропадање Немуштим језиком
маховине, трбушастих врба, коприва и гљива.
Ко сад не разуме тај језик слика, немих,
нек’ то не скрива пред гранама шљива.
Нек’ пије. Ракија помаже. Разумевање биће јасније,
ко подавање без речи, дубоко, дубље, страсније.
Имао сам седам година, зар не, и гаће
скројене од платна америчких врећа
за брашно, млеко у праху (видим тај вир
у коме су ми спале). Краве пасу испод дрвећа
високог. Вране слећу на брестове
да преноће. На стотине концентричних
кругова плове низ реку и шире нервозу
риба црвенперки, риба ексцентричних.
Го пред сутоном и ревносним рониоцем
(пред читавим светом!), прескачем, у трави,
колоне мрава, зрикавце, ко бодље,
обигравам око вира, ко урођеник прави.
Не, не тражим беле раде, нит’ у шупљој врби медно саће,
не видим буктање хоризонта. Фале ми – гаће!
Не целина. Одева ме – плодно тле туге, ројеви
мушица, сутон. Слика реке која односи
у измаглицу мноштво кругова. Срамота
не леже лако, као по ливадама, сенокоси.
Тачка гледишта се полако помера;
видим границе видокруга, међа:
целина се повлачи у понор погледа,
у прве боре и амбис између веђа.
Целина, зачета у стиду – дивљини памћења,
као слике из сна, као ројеви, измиче,
као изгубљене гаће рониоцу,
као цура која се купа испод раките, као змијче.
Ток. Ток. Ток. Обасјани спрудови, ко конзерве,
пуне уља, чувају (као сардине) драгоцене резерве…
(3. – 4. новембар 1994. Јованова 22)
 
 
УВОД У ОНО ПРЕКО ПЛОТОВА
 


 
Плотови? Не. Оно преко плотова, сокака,
авлија, шљивика, градина (према Храму)
пустих (ако не рачунамо пурпур сумрака,
чичак, сковлије и штиглице – срж саму
детињства: уље у ком’ памћење чува
одсјаје, наслућивања – огроман депо).
Све догорева: плотови, ујкин дом, пластови,
угљен. Све претвара у тугу, пеп’о:
поглед дечака дубљи од бунара
на раскршћу. Том погледу, ко жар птици,
нуди на поклон мутно око бара
и кревет за рани расад (у баштици),
ч у д о виђења: глисте и сјај блата,
гркљан на коцу, пробушени лонац, врч,
ћерамиде, венце лука, басме од издата,
кантар и праву меру за вечерњи грч.
Све гори и све треба да сагори,
као луч, вињаге, боклук, јун–јули.
Све ће бити сачувано за друго време
ако сагори на ломачи (не – иструли).
У такво једно безимено предвечерје,
када плотови, оборена стабла, трешје и иверје,
пламте у пожару као петлово или пауново перје,
слике се слажу ко откоси, слутње сежу у безмерје.
Наслућивања напредују упорно као бубамаре
милећи уз брдашца од угарака и пепела.
Ум прелеће преко брестова и атара,
плотова, градина, периферије села,
преко утрина, рудина, гробља, урвина,
страшила у виноградима, понора, Стикса.
Хрлећи за морем кроз сумрак и срму стрвина
света дотрајалог у гнездо феникса.
Феникс је дечаков учитељ и творац –
не мајка, ујак, отац. Ни дедови, бабе.
Ујне, стрине, суседи, сеоски трбухозборац.
Феникс га води кроз труле тарабе,
кроз чичак и сумрак, кроз густину
пурпура и сена, ужас и чопор бесних сковлија.
Дечак се пробија кроз шипражје и – савитљив –
уплиће у прошје око Духа, као повија…
(4. – 5. новембар. Гаврила Принципа 63. Београд)

КАПИЈА ПРЕКОПУТА

(Капија Заборава)
 
 
(…)
Тај мирис је отварао ново поље.
Дувари нису били бели, већ као гриз.
Мишљеновац-Српце-Звижд-Хомољекапија
прекопута-тараба поцрнелих низ –
трбушаст дуд-клупа крај тарабе-трава.
И ништа више?Титрај листова, сени.
Како отворити капију заборава?
Јасноћу јаснију од зрачних снова?
Оно чега одавно нема?Пустоловни
свет вртова иза брава гвоздених?
Помаже ли зумбул, мирис зумбула,
шебој, калауз сећања, расковник?
Троделна, као олтар, капија прекопута
(под пазухом старог трбушастог дуда),
имала је црну гвоздену браву.
Кроз њу је водио пут ко зна куда!
У подрум?У понор вилајета тамног?
У добро чувану задружну тврђаву?
У искуства неизрецива?У преображење?
У ружичњак, у шимшир, енглеску траву?
Кључ тог добро утврђеног царства,
као да је бачен у најдубљи вир
(у сујеверје).На дно језера пећинског
(у неописив мир дугих поподнева).
Вирити кроз капију или капиxик –
сачувај Боже!Из тог гнезда вилинског
(породичног Стокића -Барбуцана),
измилео би (кад га пусте) дечак
бојажљив – јединац плачан,
размажен, подозрив, не глуп –
златан и истовремено мрачан,
пегав и ситан, ко рупија.
Птицолик као чавка, као његова
крештава прабаба, тамна ко капија.
Доживех, присећам се, прво посвећење
прошавши кроз капију у рај авлије
скривене од погледа.Сенке дрвећа, јато
ћурана , чак и паун!Беше то други свет :
доксат, плави гроздови глицинија,
лукови балкона, низ саксија…
Собе су жуте, пожутеле као тапија,
потопила их је необична тишина –
бројне собе.И непознат, јак мирис
одраслих, апотеке, вазелина.
Увлачио се у душу дувар и мир
и грех, уједајући као мравља киселина.
Упијао сам, од икона до слика, све ,
као што упијач мастило упија…

 

У ТРАГАЊУ ЗА ИЗГУБЉЕНИМ РУКОПИСИМА, ПРВИМ КЊИГАМА

 

 

 

…Скривају се, као у магли брегови –
дани, месеци, годишња доба, читава раздобља,
трептава, невина и бела, као снегови.
Перунико покисла усред гробља.
Јорговани у сутон пуше на наргиле.
Димови показују привремене границе;
оне су као латице нарциса од свиле
беле, као платно по спрудовима, странице
дневника, као књиге које изгубих.
Као ноћ кад се крије иза велова.
Тако се црни све оно што љубих.
Целина је разбијена на мноштво делова;
растура је ветар црвени, црни, груби.
Као главице маслачка, зар, неповратно?
Какво ме је, знам ли, зањихало клатно?
Жуте јеменлике, дивље перунике, руја?
Струк шебоја, струк босиљка, или златно
копље сунцокрета? – Пролећна олуја?
Калопер на гробљу има уста жабе.
Дими се у даљини и на блиским међама.
Неће ми рећи истину – плотови, тарабе,
већ влажност на трепавицама, веђама.
И ноћ има своја уста, зубе беле.
И уста ноћи имају своје ждрело, као авет.
И одрастање има своје отровне стреле.
И невине даљине имају свој бездан, плавет.

СЕПТЕМБАР 1971.

 

  1. ПАЛИДРВЦЕ је заиграло пламени плес
  2. и полако нестало у пламену.
  3. Као фосилни траг у камену,
  4. у мраку је остао светли траг бдења, стрес.
  5. И кошмар, грозница – све до свитања.
  6. И мрачна радост, кљун лабуда, корална Леда.
  7. И срећа која не смирује, већ гризе као беда.
  8. И многа нерешена питања. . . *
(1971 – 1993)

____________________________________________________

*

Када се човек напокон суочи са неумољивим фактима, са неповољним околностима, ризицима, са почетком старења, сложеношћу односа са другим бићима, епохом, са свим својим претеривањима и строгошћу, са оним што ће бити после (рата, живота, неког подухвата), са обавезама према вечности живота, са обзирима, грешкама, са љубављу, са неизвесношћу, са Богом правде, Богом јединим – а са свим тим ја сам био суочен 4. новембра 1971. године (у време привремене забране растурања часописа ВИДИЦИ. Кад неко једног дана све забране листова и часописа зумбира, нека као прилог све Одлуке јавног тужилаштва Београд, као прегршт подвала, сумира), као и са мрачним степеништем које води према врху Пирамиде. Писао сам стидећи се моћи комунистичких јањичара. Стид је био непробојна, свемоћна, последња одбрана од лажи, подвала, демагогије и протува, као и пркос. Као вера, пре свега, да ће све то једном нестати као кошмарни сан. Чинило ми се да ствари почињу да заузимају места која њима одговарају, што на први поглед има извесне сличности са савршеним нередом, и човеку преостаје једино његова Личност као огроман рудник, терет, можда кајање због почињеног истинског греха из нехата, из најбоље жеље, из жеље да се све докучи. Човек мора да призна толико тога, ако ником другом оно себи. И тако почиње да личи на богочовека, на оног који из себе гради поредак, који одражава испреплетеност свих веза са видљивим и невидљивим светом. Поредак колико чудовиштан толико фантастичан због обиља веза које постоје и које треба учинити видљивијим, пре свега себи, јер тако ће постати јасније и човечанству. Зашто је Истина важна? Непоетична и антиуметничка основа епохе и прозаична атмосфера свакодневнице фактички подвајају човека и биће . То је сасвим могуће у варварским друштвима која могу да живе без истине и да им за њихово постојање она није потребна. Криза модерног човека у социјализму намеће поново питања постављена и раније – ко је човек и шта је стварност, шта је природа и истина, шта је време и шта је биће? Човек је у полицијско – бирократском систему владања и овладавања изложен свеопштој манипулативности „људима и стварима, човеком и природом, идејама и осећањима, живима и мртвима“ (како пише Карел Косик …)

 

ФАБРИКА ЛУТАКА

(Предговор Стрпљењу)
 
1
 
(Дечија болест)
 
Тај кашаљ, што навире, као потајница,
убрзо понире у ноћ као клокот:
тишина, поново и поново,
повлачи тешки локот –
несаница и кошмар одшкрину тешка врата
која је судбина већ једном залупила.
Тај кашаљ диже на устанак ствари
и савест против свих наших трпила.
Тај кашаљ (дечији), као да је поручен
од директора Фабрике лутака – Групулекса?
Болест је поодмакла. И увелико, неразлучен,
узрок њен топи се попут кекса
у шољи чаја. Живот је скучен.
Тај кашаљ, тамо – у спаваћој соби – омекшава
о в д е олово, дијамант. Уметник је увучен
у смрзавање. Собе су као фрижидери. Кошава
дува ли, дува! Брија на суво врх нерава,
језа долази одозго, силази низ врат.
Голица пршљенове кичме, као влажна трава,
скупљајући, зачепљујући бубреге. Ко рат
опречних помисли – немирна савест.
Тај кашаљ, тамо, о в д е одјекује
као ехо грмљавине у кланцима. Тишином
шири се концентричних кругова. Ту је,
тај кашаљ –тамо, што се не стишава,
да опомене Оца или Дух, што је исто,
на пролазност славе која лишава
Душу просветљења, као Мефисто.
Толико има немара. Све је већи и већи
слој преко свега Последње прашине.
Јанус, Мефисто, Групулекс не сањају о срећи.
Они у мраку производе, не прогрес – аршине
по којима се гомила струготина, брда прашине.
Слепи мишеви, ђубриште, град, шљака, мрак,
крпе, паукови, каросерије, зарђале машине,
отпад : Епоха крпе. Проћелави Групулекс носи фрак
Доктора Фауста, директора познате фирме,
опсенарске. ФАБРИКА ЛУТАКА је радионица чини.
Тај кашаљ (тамо, у дечијој соби), овде је феномен.
Ко понор скрива одгонетку судбине у дубини.
Нешто се у мом животу завршило?
Нешто, као кашаљ, тек, започиње?
Неискорењиве, као пиревина,
стрепња и туга, као прво иње,
прекриле су досадашњи живот – сто,
откривши почетак и хиљаду других
почетака. Поклоњено ми је, Боже,
зар, све што, ма где, ма кад, изгубих?
Неуспех и неправда су изазов.
Тај кашаљ мачји није, ни дечији
више није. То је карика пукла,
хир кратковидих, ипак, нечији :
слика профитерских односа. Висинска скала.
Тај кашаљ већ одавно није оно
што се већ дуже време чини. Будала –
ма, све чешће, све више – монотоно –
безвољно чак хијерархију харамбаша, потура,
и хаос мрачних Складишта –
не проћелави Господин Групулекс,
већ његова ФАБРИКА ЛУТАКА (освојена пландишта).
Није га, дакле, поручио Господин Групулекс
(погрешна је полазна премиса).
Тај кашаљ – тамо – низ нерасветљених тренутака
покушава да, о в д е, судбином држи изблиза.
Тај кашаљ неће да поштеди ни Оца ни Сина,
ни брата, друга, пријатеља. Ни дете, ни фрак.
Ко мисао, тај кашаљ пробија кроз време,
кроз кости, ко рендгенски зрак. ..





2

(1994)

  1.  Где се стало? Може ли поглед
  2. обухватити минуле месеце?
  3. Колико је попушено дувана?
  4. Колико изгубљених дана,
  5. ноћи? Због чега? Где се накупило
  6. више : у оклевању или у шпаркасама деце?
  7. Прерано је сазрело грожђе – пре
  8. од искуства – унутрашњег воћа.
  9. Није ли била боља од залетања
  10. и свих слабости – самоћа?
  11. Шта то спутава Дух?
  12. Шта то на тавану чангрља?
  13. Неред? (Неред је ближе животу. )
  14. Ред? Чежња за њим према гробљу срља.

(Крстовдан, уторак, 27. септембар 1994)

3

(Нестрпљење)

  1. Не могу више да чекам трећег миша,
  2. нек’ ствар сврше лонац, чачкалица (замка).
  3. Магла навире одоздо; ромиња киша.
  4. За шта да се ухвати човек? Све је, као сламка,
  5. танко, крто, полутруло. Све се кида.
  6. Све што ме везује – за шта? Таму
  7. поткровља? Кукурикање петлова? Дрвљаник?
  8. Бедне људе? Увеличане слике у раму?
  9. Кида се тамо где је најтање.
  10. Па ипак, то кидање оклева, још и још,
  11. ко онај трећи миш, ко песник чије
  12. стихове прима уреднички кош.
  13. Не могу да чекам. Нек’ почне кидање,
  14. незадрживо и болно, као ридање. . .

(16 – 23. октобар 1994)