НЕ – у поезији Белатукадруза / Миодраг Мркић

……За разумевање Лукићеве поезије помоћиће нам и Жак Мазуи који у раду
“Поезија и негација код Рене Домала” са одушевљењем говори о “НЕ”
Рене Домала. Показује извесно дивљење за поезију Домала и оно што говори
Домал о поезији:
“Поетска реч је, од свих облика људског изражавања, сигурнонајтачнија, најближа апсолутној речи” (Р. Домал).
Ове се речи могу односити и на поезију М. Лукића, поготову што Лукић у својој лирској мистици, да кажем, користи “апсолутну реч”. Ево стихова о “НЕ”:
“НЕ ми је име
НЕ НЕ име
НЕ НЕ НЕ”
Јесте – каскада у освајању “НЕ”. Велика слова “НЕ”. Негација у функцији апсолутног имена. Већ сам о томе говорио на претходним страницама
– мистика мистике.
“Ја сам оно што мисли, а не оно што се мисли”. Можемо рећи да је у тој мисли о мишљењу присутна мистика, мистична философија о односу субјекта и објекта – “пијац и вода која се пије”. Обрнути субјекат. Можда је ту негде и Артур Рембо који каже: “Ја сам мишљен”. “Негација није обично одрицање, већ позитиван ЧИН”.
То можемо рећи и за лирску негацију Мирослава Лукића, и за негацију његовог целокупног дела као вида манифестације непристајања на дато. Лукићева песничка негација је “негативна теологија” поетска у практичној примени.
Ко сам? – питање можда свих питања, па и у Апсолуту. Ко сам ја? можда је то питање и пренатално?…Код песника Лукића је вечно, стално. Ако пристајемо на сеобу душе онда и пренатално се поставља питање ко сам ја.
На крају – и шта је то ЈА? Но, да не идемо у жариште НЕ.
“Непробојна реч ДА блиста, у отсјају…” Да, непробојна реч, како да доспе до
ува данашњег човека? Мајаковски се пита у Облаку у панталонама – “како
нежном речју пробити уво”?
Да кажемо “случај” Мирослава Лукића показује те муке око непробојне речи и “нежне речи”.
Упркос свему, Рене поручује: “Не престај да се повлачиш иза себе /самог”. Лукић то и чини. И ту је где “лудило занавек чува тајну / о изокретању тајне” (Рене Домал). Пођимо даље у намери да нам Рене Домал помогне из даљине у тумачењу Лукићеве поезије: “Од сада треба схватитида свака поезија има свој корен у тренутном чину негације. Песникпостаје свестан себе док испољава облике које негира и који самим тимпостају симболи, чулни видови његовог аскетизма: он се изражава помоћуоног што избацује и пројектује из себе, и ако се каже да су слике које намнуди задивљујуће, наше дивљење је увек упућено том НЕ скривеном иза њих. Ако тајанство очитавања мора да се изокрене, то се догађа још док неки човек чита песму; пошто се испунио узбуђењима, осећањима,
извесностима које она изазива, и пошто је те елементе свесно уградио у
себе, он мора да их уклони једног по једног постојаним негацијама; на тај
начин ће стићи до песничке јасноће која је била клица и која јесте
суштина песме” 12 .
Кипти Лукићева поезија од “тренутних чинова негације”, да кажем негације света постојећег, па у својој мистици и негације Небитка. Управо странице и странице ове књиге то показују. “Песник постаје свестан себе”. Мислим да песник постаје свестан себе, но не до краја…Сетимо се Стефана Малармеа који пише пријатељу критичару:”Драги пријатељу, написао сам лепу песму, молим те објасни ми је, не разумем је”. Ту је симболика Лукићева, његов аскетизам ради поезије и бљескова просветљења мистичног.
Јесте – дивљење упућено Лукићевом “НЕ” свету Празнине, Тишине. “Тајанство
очитавања мора да се изокрене”. То тајанство се, ево, у фрекфенцији мога
тумачења песама дешава. Негација – песничка јасноћа. Песникова ЈА, како
каже у стиховима Р. Домал: “ЈА: потекло из чисте визије, светлост исијава”.
Ево још мисли Р. Домала, које осветљавају Лукићеву поезију:” Увек само
што није изговорена, ова Очигледност јесте јединствена и врховна Реч
која никада није речена, али која се скрива иза песникових речи и носи их.
Ако би песник изговорио ту реч, читав свет би био његова Песма; он би
уништио свет стварајући га поново у себи. Забрана да се изговарају
важне сакралне речи сведочи о тој застрашујућој моћи Речи, и људској
немоћи нашег говора”. 13
“То неизговорено и што се скрива иза речи” је сигурно оно што математички поетичари називају “блаженим стањем песме” за разлику од нултог степена. То је оно што се зове “сенке речи”. Та неизговорена реч.
Можда се, поштено говорећи, крије иза тога немоћ спознаје, упркос магијској
функцији речи – Речи светлости, светој речи… “И би реч…” Те неизговорене
речи су речитије од изговорених. Својеврсна Тишина о којој пева песник
Лукић. Да кажемо грубо – поетски урлајући мук. Вид Ништа, Не(бића),
Празнине која је врхунска Пунина. “Чин негирања ће постати тада једина
стварност”. Негирање речи, негирање моћи речи. Не упадајмо у чаролију
субјекат – објекат. Чаролију која води и на сужавање Не(бића); на
бирократске чаролије изопачавајуће силе где човек у отуђењу постаје објекат,
пре свега, новца као еквивалента свега, па и душе и Не(бића). У мојој књизи
у Прилозима за биографију Бога један предузетник се распитује код бога за
приватизацију Васељене, па и шире, за приватизацију Не(бића)…
“Идеја о друштвеним вредностима, дубоко укорењена у западњачко
мишљење, тесно је везана за религију, тако да је оно склоно да верује како су
религија и етика једно те исто и да религија уопште није у стању да морал
одбаци у други план” (Дајсец Т. Сузуки) 14
Мислим да је Сузуки у праву. Можда и Лукићеве књиге, па и ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА, то потврђују? Синонимију небића, еквиваленте Сузуки обогаћује овде са новим појмом: “све моралне вредности и сва друштвенапракса произлазе из тог живота неусловљеног (Таквост) који је празнина. У томслучају “добро” и “зло” само су другоразредне супротности. Шта их разликује икако ћу ја знати по чему је “добро” различито од “зла” “.
Неусловљеност, Таквост, Празнина. Сузуки преводи Празнину и са економским терминима. Већина мистика и светих књига избегава да говори о класној основи ствари. Све друго се може признати. Али човек је и друштвено биће, мада ретко ко од њих узима ту чињеницу и чињеницу да “друштвено биће одређује свест човека”. Дакле, не узима се класно. Можда највише класно узима у обзир хришћанство. Сетимо се само Апокалипсе. Постоје у апокалипси делови, реченице за које бисмо могли рећи да их је говорио вођа радничке класе, пролетеријата на неком од штрајкова, демонстрација, манифестација… Наравно, и црквени људи и велики поборници хришћанства избегавају да цитирају те делове. Сузуки каже: “Спознање почиње када је дух испуњен разноврсним нечистим мислима од којих је најгора она о “себи”. Јер сва зла, сва нечист потиче од наше привржености том “ја”. Како би будисти рекли, остварити Празнину није ништа друго него помирити се с непостојањем једног суштинског ја.” 15
Лукићеве књиге управо, како се каже, на свој начин, говоре о “нечистим мислима” и нечистој пракси “ја”. Сузуки и ово каже:” Ако богжели да делује у души, сам тај човек буде место на коме он делује – а онби то волео, јер ако би бог игда пронашао баш тако сиромашну особу, онби преузео одговорност за Своје сопствено чињење, зато што бог делујеу Себи самом. Ту, у том сиромаштву, човек се враћа непролазном бићукоје је био, јесте и занавек ће бити” 16
Нешто од овог и оваквог Бога постоји у Лукићевој лирици. Ко је ушао у кога? Човек у Бога или Бог у човека? Још и кад се умеша ђаво : можда је ђаво ушао и у човека и у Бога?
Лукићев Бог као да је некако по страни. Мада му песник упућује узгред замерке. Ту је и често цитирани Достојевски и старац Зосима: “Ми не схватамо да је живот рај, јер довољно је само пожелети да се то схвати и рај ће се одмах појавити пред нама у пуној својој лепоти”. Сузуки још разјашњава: “ Рај није ’небо’. То је стање или место на земљи.” И поред знања да постоји неколико рајева: на небу, на земљи, у психијатријском смислу (стомак мајке за дете), можемо рећи када је овакав Рај, какав ли је тек Пакао?
Не смемо заборавити да је у низу “синонима” еквивалената за Апсолут, Небиће – и Нирвана, и Тао – истина или коначна стварност (једна од “дефиниција” Таоа). И као и остали појмови за апсолут у свих пет шест врста дефиниција Таоа, то је еластична, етерична ствар. Празнина. Бог, чисти бог. Ето, треба све ово око дефиниције у философији, религији и мистици, па и песништву, имати на уму, када лоцирамо Лукићеву лирску мистику, спонтану; мистику која није у функцији режима, бирократија. Не могу а да не поновим да мислим да се све мистике, па и будитистичка и хришћанска мистика, добро уклапају у служењу владајућим идеологијама. Пустињаци мистичари нису сметали владајућим класама, кастама, са својим “јуришима на небо”, са својим “револуцијама” приватним и у забитима пустиња. Лукићева лирска мистика и те како улази у тубитак, у друштвено биће, па и бирократско биће књижевности. И можда као такво Лукићево песништво смета. И време га склања муком, ћутањем, прећуткивањем. Тишином га склања у пустињу анонимности, у сенку књижевне естраде, у сенку “награђеног правца”.
Ако “уклетим” песницима мистичног духа треба утеха; онда им је утеха велики спектакл пејсажа – НИШТА, НЕ, ПРАЗНИНЕ, Пустиње Тишине. Ван епилога апокалипсе – Фатални ортодоксни Ускрс 1999.године. Нека утеха буде и цитат (сведок) из Мудрости и Празнине Сузукија :” Разлика између Створитеља и створења не мења чињеницу да и у нама самим постоји једно темељно јединство, на највишој тачки нашег бића, где смо “једно с Богом” “. 17
Јесте – Бог, нека буде баш онај Бог којем се Лукић обраћа у својој књизи ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА; Бог на кога је мало песник гневан, или је бар мало резервисан према њему…
У Празнини у исламској уметности Титус Буркхарт говорећи о ликовности каже:
” За њега ликовна представа божанства, на основу једне историјске и у исти мах божанске “дијалектике” представља обележје грешке која “удружује” релативно са апсолутним, или стварно са нестварним, умањујући ово на рачун оног”. Ја мислим да песник Лукић у својој реалној метафизици и у својој лирској мистичности има и “историјску и божанску дијалектику”. Слика света у коме живи, и нарочито света књижевног; слика самобитка, пре свега у сфери поетике, програма песничког, је историјска дијалектика. Божанска дијалектика је у слици Бога и мистичним сликама у којима доказује трансцедентно. Песник удружује релативност тубитка и
самобитка, као обележје грешке света у коме траје и против кога је уперен његов племенити поетски гнев…..