Песма под бројем 1 (Дечија болест), као главни мотив има, “тај кашаљ” из суседне собе… Сам песник, лирски декодира “тај кашаљ”: “Тајкашаљ – тамо – низ нерасветљених тренутака / покушава да
о в д е судбином држи изблиза” и : “Ко мисао, тај кашаљ пробијакроз време”. Држимо се те метафоричке структуре значења “тог кашља”:
Тај кашаљ, што навире, као потајница,
убрзо понире у ноћ као клокот:
тишина, поново и поново,
повлачи тешки локот –
Можда овде да поновимо да песник опет опева тишину. Тишину која
еволуира и у апокалипси Лукићевој ( Фатални ортодоксни Ускрс 1999.
године) и постаје Тишина – синоним Празнине , Не (битка). Но, вратимо се
манифест мотивима песме (Дечија болест), где је кашаљ у некој
метафизичности уздигнут до високих апстракција: “Уметник увучен / у
смрзавање”. Ту су и “опречне помисли / немирна савест” и :
тај кашаљ –тамо, што се не стишава,
да опомене Оца или Дух, што је исто,
на пролазност славе која лишава
Душу просветљења…
Ево још метафизике “тог кашља”:
Тај кашаљ (тамо, у дечијој соби), овде је феномен.
Ко понор скрива одгонетку судбине у дубини.
Конкретне патње песник уздиже до нивоа божанског. Загонетке ствари и бића, постојања:
стрепња и туга, као прво иње,
прекриле су досадашњи живот – сто,
откривши почетак и хиљаду других
почетака. Поклоњено ми је, Боже,
зар, све што, ма где, ма кад, изгубих?
Дах, јава…простест…Можда овде да кажем да није незапажена чињеница да песник мало у духу класицизма употребљава божанство из неких Пантеона. Важно је да их са мером, функционално употребљава и добро се осећају у друштву небеске
религије – хришћанског Бога. Ван теме је наше, али рецимо и то, да је “Фабрика лутака” функционална.
1994. Једно преиспитивање о клонућима у раду. Тражење разлога. И објективних и субјективних. Тешко их је одвојити. Но:
Прерано је сазрело грожђе – пре
од искуства – унутрашњег воћа.
Није ли била боља од залетања
и свих слабости – самоћа?
Познати проблеми у креацији: искуство, сазревање, самопосматрање… И напишимо великим словима – САМОЋА… Значи – тема песме 1994. је психологија стварања, процес настанка песничког дела, генезе. Тема о којој постоје књиге и књиге. Тема – лекција уџбеничка. Али увек ново, увек атрактивно – тема о којој се грубо каже: лабораторија, радионица песничка. Ево доказа о атрактивности задње строфе ове Лукићеве песме:
Шта то спутава Дух?
Шта то на тавану чангрља?
Неред? (Неред је ближе животу. )
Ред? Чежња за њим према гробљу срља.
Можда је занимљиво што песник није узео подрум (ирационално)?…
Но, таван на коме нешто “чангрља”. Ред… хаос… Привид хаоса… креација…
Нестрпљење. Можда је ова песма једна од најмучнијих очајанки
безизлаза? Самоубилачке сенке.
Не могу више да чекам трећег миша,
нек’ ствар сврше лонац, чачкалица (замка).
Магла навире одоздо; ромиња киша.
За шта да се ухвати човек? Све је, као сламка,
Иначе, у традиционалној симболици миш је хтоничан, моћ таме… У
хришћанству је ђаво, прождирач. “За шта да се ухвати?” Слике апстракције,
или боље рећи – слике апстраховане реалности:
танко, крто, полутруло. Све се кида.
Све што ме везује – за шта? Таму
поткровља? Кукурикање петлова? Дрвљаник?
Бедне људе? Увеличане слике у раму?
На срећу нашег песништва није се прекинуло…
Кида се тамо где је најтање.
Па ипак, то кидање оклева, још и још,
ко онај трећи миш, ко песник чије
стихове прима уреднички кош.
Не могу да чекам. Нек’ почне кидање,
незадрживо и болно, као ридање. . .
(16 – 23. октобар 1994)
Мучан је и тежак живот песника и човека. Ова песма кипти од
смислова. Сигурно једној од најзначајнијих за разумевање стваралаштва
Мирослава Лукића. Само да кажем да сам интимно срећан што га није издало
стрпљење 16 – 23. октобар 1994; и створена је песма која можда
најдиректније комуницира са поезијим “уклетих “ песника…
_________ Из књиге, која је тренутно у штампи. Одломак. Извор : Миодраг Мркић: ПОСЛЕДЊА СФЕРА МИСТИКЕ : Књига о Белатукадрузу, 2013. (Тумачење једне од песама из Лукићевих романа)
ЛеЗ 0006654
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 