IN MEDIAS RES

Белешке песника уз песме са почетка и краја првог издања ПЕСАМА ИЗ РОМАНА

У једном од роковника нашао стихове, из јуна 1984. године. Сасвим случајно.Требало је да се вратим уметности стварања стихова , јер то је важније од свега. (14. 7. 1984.)

 

Ако један народ жели да се подмлађује, то неће моћи уз подршку политике, или повећања наталитета. Неће се народ подмлађивати уз помоћ економије великих, светских сила, већ уз помоћ уметности, колико националне и самородне толико и светске! Уз помоћ – алхемије.

Како и зашто? Знала је Стара Европа, знали су Грци. Зна обичан свет који живи са небом и земљом у истој љубави. Знао је и понављао Хердерлнин…

Отварајући (пролетос), 37. по реду Смотру (Хомољски мотиви), која није само вашар већ и ризница народног стваралаштва и имагинације, и радост за многе, подсетио сам на хиљаде присутних : Наук будућности неће бити силне науке, већ вероватно, наук о древним људима – алхемија.

“Алхемија је оно древно знање које учи о свесном истицању милости, грчки haris,латински grata. То је злато које је запретено и измешано у свету, другим речима аша. Алхемија ово златно бивство загрева, издваја, чисти, ослобађа, учвршћује.Алхемија је неговање и култ који хинду мит назива бућкање путера у океану млека. То је праделатност коју обављају богови : бућкање је мешање океана млека да би се издвојио путер – аша, злато, чисто бивство. То је основно уверење које стоји иза сваког дела праделовања.”

“Нема бољег примера од алхемије да би човек разумео : шта је у древном добу био смисао људске делатности и њен циљ и њена природа. Делатност историјског човека се назива рад; то је оно делање чији је циљ одржавање Ја, његово увећавање, моћ, његов иметак, слава. Тако је у историјском времену земљорадња, трговина, ратништво, државништво, васпитање, учење, обука било све рад, тако је постало рад свака делатност изузев једино уметности. Уметничка делатност је једина која је сачувала и одржала изворни смисао делатности : остала је духовна служба која улепшава свет. Изворно је сваки рад био неговање , и никада није имао значај опстанка, а још мање индивидуалног ћара. Ако се из делатности изгуби изворни поступак неговања, нестаје и сакрална прожетост, а с њом заједно губи се и смисао делатности. Због тога је потребно да коначно и рад остане бесмислен. У древности је делатност била таква врста неговања каква се данас може видети једино код генијалног човека, који с побожношћу, са страшћу, с метафизичким акцентом, на живот и смрт чини оно што чини, и зна да резултат његовог дела не припада њему, него тиме он доприноси уздизању и продуховљењу света. Повећавању аше. Коначном искупљењу света.”

Друга, непозната Србија, у којој није згаснуо жар живе традиције, него се провлачи и код необразована човека као танка црвена нит , песничко је и религиозно поднебље, али из тога не треба извлачити никакве политичко – расне програме, јер такво нешто никад добро није донело. Традиционална култура је овде или прецењена или сасвим потцењена, и то није учинио народ. То су учиниле тзв. учене главе. Најчешће професори, скрибенти, ауторитети. Таквима никад није било јасно да философија происходи, као Минерва из главе Јупитерове, из поезије, религије, неугасле живе традиције. При том увек треба рећи да жива традиција није само фолклор, да је сложен феномен, поготову на Балкану, и посебно у североисточној Србији, где су као суседи или измешано вековима живели Срби, Власи, Цигани – да се не присећамо давне прошлости, оне од пре два миленијума. Када су се многи заборављени и ишчезли народи са својим језицима и обичајима овде измешали као карте у шпилу. Повест или историја није ништа друго радила до мешала карте пред неку нову партију. Потомци памте, велика већина, то мешање карата, игре, победе и поразе, рецке, а о било којој карти у игри појма немају. Тиме се не бави ни философија; тајнама се бави поезија и религија. У ризницама живе традиције сачувало се понешто, понеко златно зрнце. У оријашком обичају дубочких Русаља, Великих и малих, сачувао се редукован спомен на елеусинске мистерије, које су овде вероватно донели јелински рудари испирајући злато у Пеку, и не само у Пеку. Само биће Лепоте – хераклитовско ЈЕДНО, КОЈЕ СЕ У СЕБИ РАЗЛИКУЈЕ, било је прво пронађено у поезији и религији. Грци су дочекали да процвета цвет, који је недостајао свету. БЕСКРАЈНО – ЈЕДИНСТВЕНО. Песнички и религиозни народ живео је са небом и са земљом у истој љубави и узвраћеној љубави, живео је јединствено са елементом у којем се креће, био је по својој природи и у себи самом јединствен, па је вечну лепоту чини се искусио лако. Исто то смо налазили по планинама североисточне Србије, у кућама необразованих људи, и то нас је од младости привлачило. Привлачили су нас и најнезнатнији људи који живе са небом и са земљом у истој љубави и узвраћеној љубави. Привлачила нас је њихова народна уметност, поезија и религија. У суштини, привлачило нас је ПРВО ДЕТЕ ЉУДСКЕ ЛЕПОТЕ, БОЖАНСКЕ ЛЕПОТЕ. Уметност. (Због тога смо сањали да управо у тим областима једнога дана саградимо МУЗЕЈ ЖИВЕ ТРАДИЦИЈЕ.)

Случај комедијант доводио нас је у немогуће ситуације. Већ од почетка 2001. године крстаримо друмовима Србије уздуж и попреко, севером, истоком и југом; понајвише се задржавајући на југу ; на планинама и пределима који имају своју древну арому и чекају свога сликара и песника. Чинило се да су ти путеви што воде кроз високу свелу папрат и букве, снег и одблеске, некако искрснули из заборављеног предања. Ти путеви су нас водили прекрасним пределима, до воденица поточара, чија су врата закатанчена, до престонице корњача и до древног и малог ивањског гробља над којим доминира стари и стамени горун, до запуштене гробљанске капеле у којој нађосмо живу корњачу. Видели смо горштаке, дрвосече са старим немачким теретним војним камионом и борове срушене, препречене преко пута у близини Власова; видели смо Србију са висине, са планина; и она иако тужна и снуждена има своје непознато и прекрасно лице, које се осмехује кад се путује Моравом, римским или царским друмом према Нишу…

Откривали смо тако, ЧЕСТО ЗАПРЕТАНЕ ПОД МАХОВИНОМ И ПЕСКОМ ЗАБОРАВА, ИЗВОРЕ НАШИХ ВЕЛИКИХ, ПРОШЛИХ И БУДУЋИХ, ПЕСНИЧКИХ ТОКОВА. Захватали смо ЖИВУ ВОДУ ИЗ ТИХ ИЗВОРА уз помоћ – алхемије… Или ако више волите, уз помоћ јединог светлог путоказа – истинске и живе традиције и народног стваралаштва..

Грци ће уметницима великога формата увек бити незаобилазни и важни; њихова уметност и њихова религија су ИСТИНСКА ДЕЦА ВЕЧНЕ ЛЕПОТЕ – ДОВРШЕНЕ ЉУДСКЕ ПРИРОДЕ. То је било схваћено у првој половини 19. века. Хердерлин је схватио. Преко тога се временом прешло, можда и стога што Нова Европа није могла до краја да разуме Стару Европу. Јер многима није било јасно, ни данас није јасно, како то да један песнички и религиозни народ, буде истовремено и философски народ? Рационалне букагије ометају сазнање, пре свега поимање Нове Европе последњих неколико векова. Какве везе има хладна узвишеност философије , тј. науке, са жаром песништва, тајнама религије? Ту је застала Нова Европа, која је нова само по имену. Човек никада неће бити сит од сувог хлеба разума, чак и кад је добронамерно пружен, јер у њему потајно влада жудња за насладом за божанском трпезом. Грци су то знали, показали, доказали. Поезија и религија су почетак и крај те науке коју називају философијом. Знали су и пастири и лаутари у Звижду и Хомољу. Знају свирачи на бршљановом и багремовом листу.

У уметности се божанствени човек подмлађује и понавља себе. Он жели да осети самога себе, зато ставља насупрот себи своју лепоту. Тако је човек дао себи своје богове. Јер на почетку су човек и његови богови били ЈЕДНО, онда када, сама себи незнана, беше вечна лепота…

*

У овој књизи сабран је део песама из мојих романа, углавном оних писаних у везаном стиху – од “Ујкиног дома” до “Мистерије Сахарин”. Ова књига је рађена на основу дигиталних издања песама из романа. Постоји неколико дигиталних верзија књиге “Карневала крај шумске реке”. Прва је публикована на Веб сајту ЗАВЕТИНА 2003. Друга је објављена на Компакт диску Зона преливања (Мобаров институт: ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2003). Трећа верзија “Карневала крај шумске реке” објављена је у оквиру Прототипа Дела М. Лукића (фолдер : “Посвећено дрво”) (Компакт диск АРХИВ ТРГОВАЦА СВЕТЛОШЋУ – Прототип Опуса М. Лукића) : она доноси само песме Боре Мишљеновића. Прва и друга верзија ове књиге донеле су избор “недовољно познате лирике из романа и других књига” Мирослава Лукића (“Ујкин дом”, “Вашари Хипербореје”, “Влашка гозба”…).  …. Карневал крај шумске реке, коју је припремио С. Иг. Митровић (1939 – 2001), приредио је за штампу Белатукадруз. … ”Када се средином 1993. године појавила књижица од 50. – ак страница ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ (краљ хомоља), сви су тих десетак објављених песама, читали као песме Боре Мишљеновића (1919 – 1977), које је само сакупио, средио и на свет издао Мирослав Лукић (1950), у то време аутор … три књиге, непознате најширој читалачкој јавности. Књигу је објавио у занемарљивом библифилском тиражу од 105 примерака, старији песник Миодраг Тодоровић ( 1930 – 1994), који је следеће године преминуо од тешке болести. То прво издање, штампано поводом десетогодишњице постојања ЗАВЕТИНА садржало је и Додатак Колекције Заветина, У сусрет десетогодишњици, Летопис ЗАВЕТИНА и Писмо из карантина. (…) Није то било само писмо једног човека из његове родне земље, претворене у карантин. Био је то вапијући глас из карантина једноумља; крик оне друге, непознате, и скоро угушене Друге Србије. Касније су Песме Боре Мишљеновића са кратком белешком о њему биле прештампане, као последње поглавље Лукићевог романа Ујкин дом (Београд, 1997). У ствари, овом књижицом је Лукић најавио један … карневал разисторије на Балкану, али и себе – као великог песника, занимљивијег и убедљивијег у сваком погледу, од многих књига и његових вршњака, али и других књига много познатијих и хваљенијих српских песника.Да је реч заиста о изванредној књижици, схватио сам одмах, али схватао сам то и касније : када бих пожелео да читам добру поезију, нелажну, српских песника друге половине 20. века, машио бих се за то прво издање…”

“Са тим песмама, Лукић стоји раме уз раме, са највећим српским песницима 20. века, написаћу и њихова имена : Дучић, Ракић. Лукић није патетичан, као Растко Петровић, не говори неким чудним цинцарско – српским језиком као Настасијевић; није сентименталан као Црњански. Поштенији је и савеснији од Попе, Павловића и Раичковића, Ракитића, Нога, Максимовића…” (стр. 27. – 28) – Саватије Иг. Митровић (1939 – 2001), Вапај из карантина (дигитална верзија Карневала крај шумске реке, в. Компакт диск АРХИВ ТРГОВАЦА СВЕТЛОШЋУ – Прототип Опуса М. Лукића, Мобаров институт: ЗАВЕТИНЕ, Београд, 2003).

ЛеЗ 0006650