Савремена историја

Нема краја. То је само застој.
Станица у бескрају за нови скок.
Ни почетка нема, звезде у низу.
Све што је било, поново следи.
Неред је као грип, душин шок.
Оно што изгледа далеко, сасвим је близу.
Музика, коју доносе таласи океана са Хаваја,
помешана с ветром и пепелом, са острва корала,
повезује најудаљеније ствари и језике,
снежне врхове Арктика, Антарктика, Анда и Урала.
Невидљивом је везом опасана планета.

Шта значи кидање те везе и пар деценија
(кад је дух слободе затворен у боцу)
у односу на величину протеклих миленијума?
Своје место у бесконачном, ко уступи
силама Беле Демоније, вулгарне глорије,
смањује изгледе наде и размере свега,
тумарајући без циља слепим улицама историје.
Два писма која никада нећу упутити
говоре о племенитом поносу који се заснива
на врлинама и таленту корисном свима.
Уздигнутост и величина душе се скрива.
Порок ће се ипак поклонити врлини.
Врлина, иако скрајнута, има највеће шансе.
Шта зна комунистички песник о анђелима?
 
Безбожници каде просторије комитета
с кадионицама. Производе дим и маглу.
Изгубивши смисао за нијансе.
Нек Оскара Давича и њему сличне слушају
и читају љубитељи уводних реферата.
Мене су нечем другом учили говор и језик
културна смотра народа, мама и тата.
Песнике не убијају, као коње, имају
за то много других, перфиднијих начина.
Мртви песници животворнији су од многих живих.
Поезија поубијаних, у време кад је стихија
давала укус и боју преврату, попут папрених зачина –
стрељањима без пресуде, проговориће уместо кривих.
Ниједан злочин не сме да остане мистерија.
Мртви песници су непоткупљиви сведоци првог реда.
Поезија је опасна, неуништива материја.
Из сваког необележеног гроба једно око гледа!
Васколике садашњости у прошлости је корен.
Свет се не осваја на о-рук, ма колико се труде.
Нови поредак није из ничега створен,
мада од ништавила креће у заблуде.

Прошлост није сатен, није, богме, ни писмо,
да се у навали срxбе поцепа у комадиће.
Јер онда би мишеви највише постигли
пошто имају изврсне секутиће.
Истина, истина! понављам као у бунилу.
Она ће доћи, ненадано, не уз смернице,
већ као бегунац за којим су овде
већ поодавно расписане потернице.
Призивам Истину, јер хоћу да склопим
све ситнице у нераздвојну целину.
Стрпљење, анђеле мој, твој сам, без поговора
поданик. Замрси ме, као олуја детелину!
Кроз иглене уши истина се пробија,
ко расковник отвара заклоп века,
чудом, вољом Божијом. И кад на нос избија,
она омекшава и чини чвршћим човека.
Тамно је, као у тамници без иједног зрачка.
Владајућа клика има безброј финих турпија.
Зоологија је смислила погубну игру миша и мачка.
Исход се свуда види: свакодневна апатија…