ЛеЗ 0006696 | ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

*
Спавање је скоро, као афродизијак.
Срасла је рана. Више и не сврби.
Љушти се краста. Жути се, као на врби,
лишће свело. Као рогови у врећи, као Срби,
слажу се, крајем јесени касно: мрак
и умор, изнуреност и изневерена очекивања.
Почело је закивање, следе закивања.
Стихију осећања зауставља – рак.
Књижевници и фарисеји из сенке
сеире против Чуда. Дух тоне као тело мужа
у мекоту удова младих жена.
Ко губи, има право да се љути.
Возачи аутобуса су ближе истини
од књижевника и фарисеја, бирократа.
Залази ХХ век полако, ипак пре рока.
Крвав као Сунце, сабласан хоризонт
покривен је јорганом од броката…
(Понедељак, 4. новембар 1996. После 18 ч.)

Јануар 1973.

Пун месец иза димњака, испуњен,
као таман облак, слутњама и гасовима
што гуше. Нико да наврати. Ни пријатељ збуњен.
Бдење је саткано од зебње и часова
поливених вином и еуфоријом лажног
славља. Шетња би била боља
пружним насипом, или уз шумски поток,
или с оне стране реке, до – Дубодоља.
Празне, прде, године, као угојени коњ.
Амбиција трчи, као ждребе, пред руду.
Доћиће очекивано, по обичају, касно.

Кроз прозор допире лешина снега воњ.
Месец се насукао на небеском спруду.
Празнина светли, као звезда, јасно!
(Почетком јануара 1997.)

*
Плач мог малог сина,
и један други плач,
од пре тринаест година;
погађа ме сличност:
Грозан је и неправедан
овај систем: убија сваку наду,
убија Бога, убија личност.
Убија младост, убија будућност.
Убија земљу. Убија несебичност.
Узалуд штрајкују у Београду
професори, студенти, грађани.
Зар ће земљи пресудити најгори,
огрезли у подлостима – малограђани –
и министри налик ноћној мори?
(Понедељак, 17. фебруар 1997. Око 22 ч.)

*
Ти последњи снопови јарког сјаја
просути као сок од грожђа падинама
око пет поподне: то грумење бескраја
заустављено, на трен, као воз на шинама;
те чавке невидљиве, као помисли о имању
предака, лековитом биљу, обнови извора,
све су то поруке искона пред легање.
Тај јарки сјај у магновењу, раног пролећа
помаже отапању лешина снега, помаже слегању
у земљи, у духу и души, на дну мора.
Тај јарки сјај, ломи печате, једини,
на књизи запечаћеној са печата много.
Тај сјај, који је већ нестао, раствара
ово таворење целодневно и убого…
(Субота, 22. фебруар 1997. Око 17: 10 ч.)

*
Виноград на Умки, умочен у модро,
у чанак пун предвечерја,
полако тоне са облаком врана
у зелени сутон, у неизмерје.
Виђен са друге стране,
оне према Мустапићу и салашима
ограђеним високом тарабом,
виђен давно, у детињству,
у доба златно: Виноград
мами косове и вране.
На трешњама се вијоре страшила
врана мртвих или сврака.
Бодљикава жица, зарђала, гребе,
као висок мувар, Звезда Петокрака…
(Четвртак, 13. март 1997. Око 21 ч.)

Оно што ме је избацило из зглоба
– почетком прошлог лета, јуна –
беше неправда људска и злоба.
Похлепа. Попели су ми се на главу
Мали људи, по налогу свог рачуна.
Овде не влада Закон, већ Сила.

Овде више не може помоћи ни Бог.
Примитивизам шири истинску Страву.
И оно мало људскости буши бургијом
дух мемле, мрака, ропства, ђавољи рог.
Себичност, мржњу овде узгаја
уместо зумбуле и зеленкаде
копиланска милет. Опрости им, Господе,
не знају шта раде!
(Недеља, 16. март 1997. Око 18: 30 ч.)