ПОНАД ПЕСМЕ
Мирославу из МишљеновцА*
У са-ЗВЕЖЂЕ стихова свеТ се слива
Судње Речи земаљских судбина
Земља Недођија* И(с)кона основа
ал Понад свега гнезди се СВЕ-т-ишина
сЈАја што свеТ осијава И разасЈАВА
уз песму твоју – небну метафору жара
уписује све Реч-и бескраја и
тако зору првотне књиге отвара
Поезиja бесКРАЈА. Није јутро, ни стих
Нит гаВРАН што кликну Никад више
Уз-ДАХ жизни наше ал’ из списа тих
Већма бива видело и све тише
слике = књиге понад песмe траве
оне боје Бoжје видиком што се плаве
*
Песника Мирка = Мирослава Лукића ( Бела Тукадруза) сам упознао на промоцији Бигз-ових издања, 15. 10. 1993. (Сајам књига, 24. 10. 1993. Промоција едиције: Нове књиге домаћих писаца – Борислав Пекић, Драгослав Михаиловић, Павле Угринов, Мирослав Јосић Вишњић, Јован Радуловић, Ратко Адамовић, Љубиша Јеремић, Бајовић Брђанин, Ђуро Дамјановић, Бранислав Драгојевић, Радмила Лазић, Мирослав Лукић, Зоран Милић, Мирослав Тодоровић. (С овога списка шесторица су отишла на други списак. У спо-МЕН и слово ово). Да овде поменем и Петра Краља који је наше стихове читао, као и Мишу Јанкетића поклоника наше илузије.
Тада, тако ми с чинило, млађан песник Мирослав Лукић је, пун себе, све-т је гледао из своје песме, младости, и богомдане, предности завичајне егзотике – влашке тајне. Остала ми је у сећању његова животна прича у којој су били и наративни наговештаји његових романа, животне одисеје описане у још не-прочитаним романима.
Већ два, дах, десетлећа, на размеђи миленијума, траје наше узајамно дозивање, и сплитање заједничке, песничке посланице. Трешњевичке и Mишљеновачке нити истих, земаљских, боја са небеским пејзажима у погледу наших речи.
Ово је једна из сазвежђа песама – посвета из збирке: Мојим песницима.
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 