Звижд као неки аптроним већ сам помињао у вези са Лукићевом апокалипсом. “Врата…” су овде у пуној симболичкој супстанци традиционалној: “нада, отварање; прелажење из једног стања, или света, у други; улаз у нови живот; иницијација; склонитељски вид Велике мајке…, ослобођење…, ступање човека у највеће присуство; врата богова; улаз у иницијацијске пећине. Душе које долазе; општење између једног и другог света; прелаз…” Дакле, ова симболика врата разјашњава и смисао мог писања о мистици у овој Лукићевој књизи.Додајмо још – Христос каже: ’Ја сам врата’.
Вера, нада и љубав и “врата људи”. Овде је доминантна хришћанска
симболика са наслагама у симболичкој супстанци из других религија и
мистичких система. Када читамо песме овакве жеље ми одмах помислимо на
Бранка Радичевића и: “…Ту нек ми се копа рака,/ ту ће мене земља бити
лака”, или помислимо на Његоша: “Кад умрем, ође ће те ме саранити…” –
“Мислиш ли озбиљно, Господару?” “Кад умрем, ође ће те ме саранити…”
Помислимо и на Пушкинов “Памјатник” (Споменик) итд. Овде је, у овој
Лукићевој песми, у питању “последња” жеља песника, песника аветињске
реалне метафизике, песника мистике, песника критике свог времена.
Ево како почиње песма “Врата Звижда”:
Ту где ми је чланке квасила пролећна роса,
као сузе лице, ту где сам слушао фазана и коса
и гледао коњика како јаше кроз орашје –
нека буде, Боже, нека буде моје скромно имање.
Значи, ту да му буде рака, гроб, и моли бога:
Учини, Боже, да тај брежуљак проговори чаробно,
као звиждање кошаве у вресу, као ћутање гробно!
Знам да ме ту можеш чути, где Те нико не тражи.
Осећам како је напрегнут, ту, Твој танани Слух.
Ту је као неко место (ето Ловћен, Стражилово…); и овде, пре свега, као место откровења, јављања Бога великом посвећенику. Богојављење. Лукић из суштине своје поезије мистичне спаја мотиве жеље где да буде сахрањен и мотив чина, бљеска просветљења, од бога, од неба:”брежуљак проговоричаробно”, “као ћутање гробно”, “где те нико не тражи”, “напрегнут, ту,Твој танани слух”.
Да, можда да му диктира заповести, евангелије – благу вест:
Ту , дух нека сва сећања претражи.
Учини, Боже, да тај брежуљак постане као левак
у који се слева све – хук и мук – као кишница кроз олук.
Знам да ме ту можеш чути, ту где Те нико не слуша.
Јесте: “… Ту бих писао последње квартете, макар и глух…”
Нешто од плача Јова има у даху ове молитве. Има нечег од даха пустињака и
хришћанских, и пустињака истока. Даха и духа мистичара:
Ту, где ме нико није чуо како треба, доба.
Ту, где већ годинама не гази нога боса.
Ту, где се тајна осмехује, као дева, из гроба.
Ту нек ми буде пристаниште, кула, вечна соба!
Да – ту да му буде “кула” – “улазак, будност, лестве… можда и
девичанство…” Да – будност, Буда, бити будан. Јесте – песник хоће
просветљење, у вечност, – хоће вечну самосвест, дату од бога и свест о
Не(бићу), Тишини… Песник моли бога:
Учини, Боже, да тај брежуљак, где успевају жиле
испод бусења (које не пасе стока) – погодног за четке,
обрасте боровима, јоргованима, оскорушама, тујом.
Столећима је већ ћутао са остругом,
Овде је тренутак да поново укажем на то како се види како је сазревала апокалипса Лукићева – Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године.Већ сам неколико пута на то сазревање указивао. Ево, сада је, када пише ову песму “( Четвртак, 29, Х 98.)”. Песник још експлицитније слути настанак своје поеме. Види се како сазрева идеја. Како песник антиципира и догађаје 1999. године, и поему која ће настати:
Истреби, Боже, трњак, кошуљице змијске, багремље,
па, макар оно што је било немо, постало још немље!…
Но, затворимо “Врата Звижда”. Есејистички их затворимо. Оставимо песника у “кули” будућој. Оставимо га у лирској скрушеној молитви. Да ли ће му бог услишити овај молбен? Вероватно ако не најлепши, а оно међу најлепшим ове врсте у нашој уметничкој књижевности.—
__________ одломак из Мкићеве књиге Последња сфера мистике, 2013.
ЛеЗ 0006657
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 