ХОМОЉСКИ МОТИВИ.Свеска VIII / Миодраг Мркић

Овај циклус има девет песама. Неке песме, осим броја у наслову (арапског) имају и словни наслов. Неке пак дуже песме имају и поднаслов. Као “синоним” броју и наслову у речима: А), Б), В). две су посвећене одређеним људима.
Наставимо са издвајањем манифест, програмских мотива.
Самоћа није редак мотив у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА.
Самоћа у сенкама оностраног. Самоћа која због количине прелази у тугу: “(Јесам ли тужан због самовања толиког?)” каже у задњем стиху прве терцине песме “1”. Од самоће тражи спас у природи:
Смешим се облику што занемарен лежи,
ал’ и даље у будућност сеже:
смешим се свему оном што упорно тежи
да ме чврсто за судбину веже…
Овде је извесна тиха ода облику, форми, која се занемарује. Ту је и
Судбина о којој смо већ писали. У песми “2 (Од Врела Млаве до Сувог
Дола)”:

Еда ли по разуму моме лете анђели?
Или шири крила побуњени враг?
Ко то нуди сифилис и сира?
Ишчезоше из моје главе стрепње,
као што вода потока камење спира.
Сад ме живописност краја дира.

Хришћански мотиви. Овде је песник узео неку блажу варијанту
синонима за ђавола – “враг”. У руском враг је непријатељ. Животна пракса:
“сифилис…сир… стрепња” и ево природе која блажи:

пораз и победа, тежина радости и бола,
утапају се у блиску лепоту хоризонта…

Неки блажи облик пантеизма.

Песма”3. (Реквијем за Димитрија Баџића 1930 – 1970)”. Са становишта манифест мотива цела песма је значајна, занимљива. Наводимо је целу:

Као буба, милиметар по милиметар,
милећи кроз расцветане сунцокрете,
сам као занесењак безухи Ван Гог,
ја нисам баш сасвим сам, верујем:
прати ме сенка Димитрија Баџића, ветар,
јутарњи, лајање паса, Суви До и Бог.
Какав, повремено, мук! Нека загрми, севне. Нек’ муња
– пожелех – направи преседан.
И у истом трену, у црном, видех,
како према мени иде човек један.
Учини ми се познат, чак налик на мене,
кад, замишљен, изађем из собе у врт.
И ход нам је сличан, лаган.
Ал’ очи његове! (из њих зјапи смрт).
Дакле, за креацију песника: “занесењак”, привиђења. Не бити сам…
Можда је неопходна креативна параноја. Двојништво… “И Бог…” који доста
функционише као нешто дато. Подразумева се. Наравно – тако је у оквиру
мотивацијског ситема Мирослава Лукића и многих песника. Ако имам право
да се умешам, онда кажем: Бог није као мој Бог, у мојим књигама. Наравно,
аветињске призоре уобличава тишина о којој често говорим као о мотиву који
ће да мутира у Тишину у Лукићевој апокалипси. Овде: “Какав повремени
мук!” И у не баш мелодичној мушкој рими (преседан – један) мотив
двојништва, аветињски призор. Двојништво, мотив знан код песника. И у
очима двојника – “… смрт”. Екстремно би било да је песник двојник за
привиђење.
У следећој песми -” 4 (Укорак са календаром)” у неком смислу
продужава се мотив двојништва:Господе, ко то сада рида? И :

Далек сам себи, даље од рођења ;
лето се с’ врхова багрема откида.
Шума се, ко успијуша, премешта
преко ноћи у моју постељу без стида…

Значи – питање времена. Наравно, увек се сетимо блаженог Августина. Но, ево: “Време је једино трајање. Прошлост је била – ње нема; будућност ће бити – и ње нема; а шта има?Има садашњости, али и ње готово да нема – она је додирна тачка између прошлости и будућности, у којој будућност стално прелази у прошлост”.
Крупна тема. У том миљеу неухватљивости времена је и Лукић.
Да, чудо времена. По Абориџинима време је континуум – нема прошлости,
садашњости и будућности. Августин: “Нема прошлости”?! “Нема
будућности”?! “Има садашњости…” Можда није баш тако ни у физичком ни
у психолошком смислу. Но, овде је важно да тема време није, наравно,
мимоишла ни Мирослава Лукића, и то више у импликацијама, а мање као
тачка програма, манифеста. И цитати из “б” песме потврђују да имплиците
песника Лукића мучи време:

Опет и опет силазим у пакао
(те несретнице за чију судбину стрепим) ;
зрикавци и залутале птице.
Никако да се од таме одлепим.
И:
Овде је све тако тихо и као
да страва упорно упозорава.

Пакао. Наравно, и у тој фикцији време је онострано. У времену
“никако да се од таме” одлепи. Без неке топографије говори о паклу. “Тихо”,
“страва”. Ове слике и као метафоре и као визија су убедљиве. Прошлост и
као време и као материјал сећања:

Изађох у ноћ: јабланови хује
(прошлост се на чудан начин брани;
прошлост ме чуди и збуњује ;
ужилила се ; уједа, као со у рани).
Глуво доба и мрак, мрак, мрак,
густ као разливен туш:
иза хујања јабланова стравичан мук,
увлачи се у душу, као у уво, уш…

Поновимо, по ко зна који пут, ту је Тишина, ево, сада у виду мука.
Чињенице, чињенице, песничке. Јер су их они можда највише свесни. Бар
кроз дирљивост те свести, ума дрског:

нисмо знали да све почиње
и све свршава пепелом.

И :
Тонући све дубље у вир, све мање
смо чезнули за живим
животом.

Да: све, Све, СВЕ. Ватра… пепео… вир можда старења, можда сагоревања биовечности која нам је дата као индивидуи – непоновљивом сусрету материје у кретању. Самосвест о томе. “…за живим животом…”?!
Значи, песник зна, претпоставља и – мртви живот.
Песма 5 (Ноктурно) поред “а” песме, имамо и “б” песму, и у њој стихове: “ – Тако је густа магла” … “О памтим (чини ми се) све”… “(па и оно што није било!)” Мислим, чини ми се да заиста Мирослав Лукић у својојреалној метафизици, више мистици, упада у мистичне простореакаузалности, чак и акаузалности религиозне, па и хришћанске.
Нека његова метафизичка дијалектика, ако тако можемо да кажемо у неком
мом одушевљењу:” памти…све.. (па и оно што није било)”.
И у двојништву, мотиву који је присутан у песми 6 (Скица портрета уметника у младости): “То је неко други, изразит и крут”.Не смета асоцијација на Џојса, као што малопре није сметала асоцијација на Дучићеве “Јабланове” и “Суматру” Црњанског. У даљем ходу, кроз ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА, наилазимо на песму 7 и у њој манифест мотив:

Дух учмао, као тараба трула ; скучен.
Био је март. Покушавајући да се ухвати
за нешто битно, живот је кроз растројство,
кувао бесмисао жилав, недокучен.

Ето какав регистар осећања. Негативан. Мучан. “Растројство”.
Веома је значајно “бесмисао жилав, недокучен”. Какво ојачање, да кажемо
статичко, за бесмисао – “жилав, недокучен”. Смисао, бесмисао. Опет неке
дубине мистичке песника Мирослава Лукића. Оптимизам – “да ухвати нешто
битно…” Нека “уклетост” конкретизована изричито непоменута.
“Проклетост”, “лудило и смрт”, “понори”, “таме”. То “проклетство” се види
и у:

Одвајало ме од оног што волим
само долина, дан, стрепња и дах.

Нека дубина, пројекција – “сећања на сећања” и она су болна.
“Очајање”…
………………………………Тишина
је около лелујава и прозрачна,
непомична и сабласна, као месечина.
—————————————–
тишина се може дотаћи, као дувар ;

Ево видимо да се заиста песникова тишина приближава Апсолуту у
тежњи да мутира у Тишину, синоним Не(бића). “…сабласна као месечина”,
опипљива је. Њена апсолутност се види и у синестезији: “тишина…дотаћи”.
Није формулисана у коначном исходу, као што је рецимо формулисана
Нирвана; или нешто друго, чега имамо код мистика или великих посвећеника
небеских религија.
Но, већ сам и рекао да уопште цео мотивацијски систем реално
метафизички, мистични Мирослава Лукића није формулисан, није
формиран као мистичка доктрина, лирско философска,религиозна.
Можда је то и убедљивија од на силу формираних система било
које врсте? …