ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА

Закључне есејистичке варијације*
 
 
 

Већ се зна о извесној блискости уметности, религије и мистике.
… Тај дух – душа синкретизма изгледа вечно траје. Потврђују то песници света. Тај дух се види и у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА Мирослава Лукића. Види се на нивоу
самобитка, тубитка и небитка. Лукићев мистицизам и религиозност су извесни
еклектицизам који подразумева пре свега најважнију ствар – оригалност
Лукићевог мистицизма. Осветљавање простора, пејсажа Лукићевог доживљаја
паралелног, метафизичког. Треба и овде да поновим да ја мислим да је
метафизика исто и физика која још није освојена. Нешто што је јуче било
метафизика данас је физика. Као оцењивач уочавам да и Лукић то уочава, али
Лукић у свом доживљавању не прави механичку разлику између две свести –
уметничког, песничког и религиозног, мистичног. Још се примећује еклектичност код песника: хришћанско, али и са мало народне религије. Ту еклектичност сматрам за природну и мотивисану самобитком песника, и тубитком ( степеном развитка и специфичним условима), и наравно немогућношћу сазнања Апсолута, Небитка, Есенције…, или да узмем скоро синоним тим појмовима Лукићев појам Тишина. Иначе тишину употребљава систематски, мотивисано. Тишину која је у апокалипси Лукићевој мутирала у тишину – еквивалент, синоним Апсолута (скоро тако).
Лукићево оспољавање божанских правила, принципа, пресвега принципа његове мистике, није баш прерасло у чврст систем,доктрину, попут великих мистичара и носилаца небеских религија.
Међутим, мислим да је то што је Лукић урадио ближе истини.
Он да је стварао неки чврст ситем мистички, којих има више и који су као што је познато и супротни и противуречни у себи, не би био убедљив.
Најважније је да су његови мистички доживљаји убедљиви, лирски мотивисани. Наравно, убедљивост и мотивисаност обезбедила је и искреност, спонтаност; посматрање и самопосматрање. И мистично и не-мистично је људски план, упркос метафизици. Основни смисао је ИСТИНА. И Лукићева лирска критика и самобитка и тубитка и небитка. Он критикује Не(биће), више несвесно, мада некад и декларативно. Можда и колоквијално употребљава појмове Бог и ђаво? Кључно је да увек даје бар нешто ново, ново у сазнањима и осветљавањима и духовног (нарочито мистичног).
Даје и неко разрешење мистичног које некад иде и преко суицида. У његовим песмама имплицирано је оно познато Питагорино које се узгред буди речено приписује и другима: “Остаје вечно питање – ко је човек, откуд иде и куд иде?” Наравно то питање на нивоу самобитка и тубитка постављо је и наш
пра-предак, и сама нас етимологија упућује на то: човек – чело + век – син
групе. Ко је човек? Син групе? (Балтичко словенска реч) Или жена – ко је жена? Рађалица? Кад су умирали наши пра-преци и они су се питали шта се збива са телом и “духом” мртвог. Тело се распадало, смрдело је. Схватили су да могу да га “сачувају” – сахране. Није се лоше сетити Питагоре; па не смета ни то што се његова мисао приписује многима. За нас је сада најважније да Лукић не поставља механички то вечно питање. Оно је уткано у текст (текстил) лирски. Оно просијава са језом мистичног: куда?! Понављам да је Лукић дубоко у древном. Зар то не показује и моје тумачење одломка из његовог романа Ујкин дом?
Можда треба посебно издвојити, као што је и евентуални читалац видео, да у оквиру манифестног, егзистенцијалног и Не(битка), Есенције, песник нарочито истиче лирски, успаничено, и у паници тела, како би рекли психијатри, и песник В. Марковић, и паници духа- душе истиче: естетско(програмско, манифестно, поетичко), етичко (посебно етичко у песништву истиче). И у томе је неки модел религиозни Богочовека, хришћански, али и оригинални и мистички, Лукићев. Мистично – религиозна поезија са оштромкритичарском самосвешћу. Лукић је, дакле, свој у религиозности. Песник Лукић имплиците критички допуњава Бога – хришћанство. То не значи да их негира. Он их допуњава, проширује неком еклектичношћу, коју сам поменуо малопре. Промишљање Бога је критичко. На крају, понављам, опширније сам о томе говорио у књизи СФЕРА ПОСЛЕДЊЕ МИСТИКЕ.
Познато је да је хришћанство противуречно. И Лукић, и Бог, и све вере, и сви ми, и све што постоји и не постоји, хоће да надиђе постојеће. Како?Ради чега?
Говори се да је човек “коначно биће”!? Мислим да је човек – пролазни облик материје са мозгом – “високо организованом материјом која зна да мисли” (Лењин). Да, човек кроз сто милијарди година. Човек после неког удара у земљу. Не смета ми мисао о бесконачности божанској и људској и са страшћу читам описе тих простора, времена, материје, кретања и информационе димензије које Лукић и несвесно описује. Али знам да је Лукићнаписао и апокалипсу (и ја о њој странице и странице!).
Може се говорити о атеизму као о својеврсној побожности, јер и Не(биће) је Празнина. Можда блиска Нирвани, или Лукићевој Тишини у апокалипси? Већ је, као што често истичем, Хегел осумњичио “здрав разум”. Хегел говори о томе да је истина целовита. Лукић зна, осећа и немоћ “здравог разума” и осећа да је “истина цела” и у том смислу његове ирационалне моћи сликају мистичне просторе. На крају, ти простори су истина, пука истина, бар Лукићевог духа. Ко може доказати да тако нешто као вид апокалиптичне стварности потпуне – васељене па и шире – и не постоји?
Апсолут, потпуност је неограничена у могућностима. Зар то не потврђују и открића у науци, технологији? Кажем “открића”, све то постоји, само га треба уочити и дати му могућност да се реализује. У размишљању и маштању ограничени смо земаљски.
Песници мистичари шире те границе, раскринкавају привид ауторитета “здравог разума”. Шире их отимајући се од разних “постулата” о бесмртности душе и пре свега потреба, гневни поетски нагон, да се искрено каже истина, а “истина је целовита”; значи, и самобитак, и тубитак и небитак. У њима се буни, некад и самоубилачки, еклектични дух песника Мирослава Лукића. У свим његовим књигама, посебно директно, непосредно, по својству лирике, у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА, у чијим мистичним дубинама, ево проводим дане и дане,
тражећи дубока жаришта, општа, колективна; па и моја жаришта, јер песници
су “колективна бића”.
Дух(ови). У Лукићевим песмама дух, више “утеловљење одређених снага које делају у збивању”, је присутан. Традиционални из народне религије дух. Мање је нешто насупрот материјалног света “комплемент душе”. Можда мало и као “трећа особа светог Тројства”.
Дух: нешто у хијерархији злих, ђавола, демона.
Душа – животно почело, замишљено почело. Духови покојника.
Можда је душа Лукићева блиска “божанској животворној снази”? “Узрок активних импулса и срџбе”? Као и ruah у јеврејству? “Изазива  индивидуалност…бол…” “Божји животни дух”. “Носилац разумне активности”. Његова душа нема баш “екстаза у којима би се остварило извесно повезивање душе са богом”, “бесмртност душе”. Ето, трудим се да дефинишем душу у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА. Сам песник је недефинише лирски директно, пригодно, но ове више опште мисли о души донекле “дефинишу” и душу гневног песника, племенитог гнева, песника “активних импулса и срџбе” према самобитку, тубитку и небитку у лирској материји. Верујемо да је и то у сфери хришћанства, и у сфери Лукићеве “последње мистике” и сфери “есхатолошког реализма”.
Анђели – гласници. Ови посредници између Бога и људи нису
класифицирани. Под општим именом су. Више су узгредни. Добри. Спас.
Сплет стрепње, страха од смрти… од бога…од живота и његове праксе као
неке религије божанског, нејасне промисли.
М. Лукић Реч. Света – реч. Реч – светлост. “И би реч”. Logos.
Пророчко откривање (апокалипса). Посредник између бога и материјалног
света. Христос је “реч” – логос. Реч људска, Лукићева, и “предмет умовања…неискуствено… трансцендентно…” Ипак, Лукић обогаћује представе
о оностраном, мистичном. Сигуран лирски допринос сликама пејсажа оностраног.
Реч и сутра: “Не будите тјескобно забринути за живот свој”
(Мат. 6;25). Лукић је забринут и није забринут. Есхатолошки реализам у његовој апокалипси Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године . Његов оптимизам на ниво Не(бића). Тешим га књигама у којеверује песник. Дрво сазнања. Дрво живота. Књига живота, књига која допире из “вавилонских таблица судбине” у којима смо уписани.
Да бих се одморио од есејистичког напора поверујмо да смо уписани, и да “су ми забележни сви дани што су били унапред одређени када их још није било ниједног” (по јеврејској религији). Уписани речима. Опет реч. У речи. Блиски смо духу души мистичара лирског М. Лукића: пазите! – дани:”уписани кад их још није било ниједног”. Неко прапочело дана (времена); евидентирани су пре но што су постојали. Пут од тог мета – пра времена и моћи Евидентичара па до есхатолошког, апокалиптичког, па и Лукићевог апокалитичког у Фаталном ортодоксном Ускрсу 1999. године.
Лукићево практично живљење и свих људи је у међувремену. Евидентичар и човек; и појединци, па и “проклети”, “уклети” песници нашег времена у чаролији народног мита, жаришних митских простора (северо)источне Србије.
Изгледа да сам у сени зраке. Реч и њене мрље, сени мрља речи ПЕСАМА ИЗ РОМАНА. Евидентичар. Судбина судбине?!
Дефиниција мита. У мрежама мита. Древно у модерном. Архетипско.
Генетика, геном.
Дух и дах шамана у песмама. Наш песник злоћудне силе хоће да победи уз помоћ шамана. Дух Сибира. Да исцели нашег песника. “Песника екстазе”. Као да је присутно и у самотумачењу креције песника у тексту Духови. Русаље. Источна Србија… Родни крај песника. Хоће песник да освоји духовну димензију стварности “у својству исцелитеља, видовњака, психопомпа (пратиоца душе преминулог до области мртвих)”. Наш песник хоће да исцели свет, себе. Он враћа мртве у област живота. Писменанеписменост песника Лукића је продор у древно. Винча. Палеолитска времена.
“Лет бестелесне душе”. Где да га сахране? Да, ради успона његове душе у
небески свет. Утицај на људске животе. Модерни песник шаман комуницира
са другим светом, духовима. Лукић је “бели” добри шаман, “али јеизолован јер га се остатак друштва плаши”. Друштво не плашеестрадни свеобличне, режимске поете, поете одмерене сете. Песник се претвара у дух. “Повратак у исконско доба”. И можда кроз садашњост.
Понекад жудња за смрћу. Можда и “симболичан доживљај”? Брисање границе тамо – овамо.Маска вука. Оваплоћење нације. Кипти од дрвећа, можда од светог дрвећа у песмама Лукићевим. Центри света. Свуда и нигде је центар света.
Алхемија гневне речи песника. Физичка бесмртност. Претварање у злато. Можда преко племенитих речи песник хоће… Теорија песничке алхемије је присутна у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА. Духовно и симболичко значење свега је оглед бесмртности. Песник бунтовни, гневни оглед. Духовни преображај. Трансмутација кроз патњу. Алхемија патње у свету. Гнева против себе, света и небића.
Бесмртност смрти. Смрт и песник. Хришћанство осуђује самоубиство. Ових дана млади свештеник се обесио о кваку клозета у полицији. Самоубиство у храму Светог Саве. У неосвећеном храму се одржавају обреди. Смрт. Доживео сам смрт читајући Лукићеву апокалипсу уодносу на Апсолут, као врхунски вид живота у односу на Не(биће) и “мере”апсолута. Песник Лукић, на неколико места, директно флертује са самоубиством. Наговештаја има на претек. Смрт је увек нешто што је древно у модерном и модерно у древном. Или је то појам људског очаја? Мутним слутњама и безодговорна питања ПЕСАМА ИЗ РОМАНА засипају читаоца, првенствено својим “блаженим” стањем. Претпоставио сам могући свет који не зна за питање.
Лукићеве песме кипте од питања. Свет без одговора. Или само свет одговора без питања? Паралелно Лукићево нас провоцира. Не да нам да признамо непостојање. Смисао смрти “се интегрише у свеобухватно поимање живота” (Исток). Душа – “друга смрт”, “поновна смрт”. Хиндуизам: “они који су уистину мудри не жале ни живе ни мртве”. Наравно, ми смо далеко од тога умовања. То нам потврђују и Лукићеве књиге. Ми између Запада и Истока. (…) Песник Лукић највише хришћански доживљава смрт, са нијансама народне религије и личне религије. Познаваоци хришћанства кажу да се “ Исус није много занимао за смрт”. Довољно нам је “знање” о смрти да бар нешто слутимо о томе. Васкрсење. Пакао. Рај. У католицизму и Чистилиште. Апсолутна смрт, али и апсолутно рађање. Друго рађање. Можда се песник више за то интересује?
Бог – “Ја сам који јесам”. Можда је Лукићев Бог у ПЕСМАМАИЗ РОМАНА најближи овој доста категоричкој и заповедној, и сугестивној “дефиницији” из Старог Завета: “ Ја сам који јесам” (II Мојс. 3;14) “Немај других богова уз мене” (V, Мојс. 5;7). Наравно, и дух противуречности и Старог и Новог Завета (Савеза), у вези са богом, је и несвесно присутан.
“Бог је љубав” (I, Ив. 4;8 и 16). Даље да не рашчлањујем. Рецимо само да
су Бог као и смрт, зло и добро, шаманизам ( и наша народна религија) део
лирског система, програма Мирослава Лукића.
И Исус је део лирског програма. Помазаник, Спаситељ. Питање смисла његове жртве. Смисла задужења од Бога. Он “би узет на небо” (Мк 16; 19). “Мртваци ускрснути…” Различите верзије у еванђељима.
Есхатолошко и месијанско. Да не улазимо у христологију. Увек се, изгледа,
поставља питање; па и песници га постављају; смисао Христове смрти на
крсту. Поставља се свесно или несвесно, експлиците или имплиците. Постоји
мисао – “Верујем зато што је апсурдно”; али постоји и мисао – “Верујем да
бих могао разумети”… Очај песника Лукића нас ставља у недоумицу,
имплиците или експлиците. Он је онај и упркос самоубилачким осећањима који
верује да би могао разумети свет; дакле : самобитак, тубитак и небитак.
Можда није место, али упозоравам, да сам у књизи о апокалипси Лукићевој СФЕРА ПОСЛЕДЊЕ МИСТИКЕ више говорио о овим и оваквим темама и постоји опасност да се овде понављам.
Судбина судбине. Судбина није превасходно хришћанска категорија. У оквиру еклектичности духа и времена ( специфични услови и степен развитка) песници уплићу у лирски сензибилитет и судбину. Но о томе сам више говорио у споменутој књизи. Ма колико у науци судбина губи место, судбина судбине се још добро држи и у свакодневном животу и у песништву.
Она обезбеђује неку грађанску дубокоумност. Чак је и изнад Бога.
Предодређење. Јесте – и “уклети”, “проклети” песник вероватно подразумева
и судбинско. Усуд. Зла коб. Судбина се нарочито користи у бирократске
сврхе, класне, националне мистификације. “Зла коб српског националног
бића”. “Усуд нације”. “Помазани народ”. “Изабрани народ”. Уз то се дода:
“на ветрометини”, “кућа на путу” и још пет шест ствари из националне
судбине, прошлости. Тако се самотумаче модерне, постмодерне наше нове
компјутерске књижевне полуколонијалне са марионетским владама
творевине… Говорим да бих јасније рекао да Лукић не користи судбину у том
смислу. Његова судбина је више у духу народне религије, па рецимо и
“религије” источне Србије…
Лирски Јов. У сваком од нас се налази бар мало Јова. Налази се “онај који уздише”. “Велики литерарни домет у светским размерама” има Јов.
И Лукић и директно и имплиците “поставља питање праведности” сагледишта, можда пре свега, његове песничке судбине. Да ли је погрешна процена Бога? Из ПЕСАМА ИЗ РОМАНА “можемо закључити у каквим је односима са Богом”. Сотона. Искушавање Јова. Ја мислим да је извесна пукотина у односу богат – поштен и праведан. Невин а прогони га. Да кажемо“случај”, “усуд” песника Мирослава Лукића. Можда Бог шаље невољеЛукићу “… и да би га просветлио”, дакле, да би био песник, “уклети” и један од уклетих (Бодлер каже у песми Благослов : “ Бол је племенитост права”)?
Алхемија духа – душе. Ето, не бих смео, а ја се усуђујем, да тражим разлоге
Божијих одлука. Ваљда као есејиста и тумач књига Мирослава Лукића имам
право на то?
Лирско самоубиство. Вариран је мотив самоубиства и у наговештају.Има и директних лирских изјава о самоубиству. Зна се да је самоубиство као феномен веома компликовано. Разлози суицида су различити: поднебље, билансно самоубиство, штимунг. Можда се о суициду у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА може говорити као о билансном самоубиству и тешко је веровати да се може тражити разлог у поднебљу, у клими…  Наука о суициду зна и за херојство као вид самоубиства, за саобраћајну несрећу, за пушење… Можда се и пушење може сматрати у овој поезији М. Лукића као вид тихог самоубиства? Хришћанство осуђује самоубиство Јуде…
Не сахрањују се самоубице у гробљу са осталима. Ето, и ово о суициду у
ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА приближава нам Лукићеву поезију као и његов
опус. Флерт са самоубиством. Да – “уклети” песник “игра између лудила и
смрти”. Журба да се види онострано које тако са неким жестоким миљем
песник Лукић описује. Суицидалне мисли, осећања, маштања самоубилачка.
И песник са својим животом је барометар времена. У порасту је самоубиство.
Производња самоубистава. Колико и сами писци учествују у тој производњи
песника- самоубица? Ревија “својих лепотана” самоубица песника (Јесењин).
Ђаво, прави ђаво. Није ни креативац, ни брат Божији. Ђаво (гр. реч, диаболос – тужилац, клеветник); можда је баш у тој етимолошкој функцији близак овом ђаволу у Лукићевим песмама. Сотона (јевр.) – противник. Сорер – непријатељ. Можда је демон најближе одређењу Лукићевог ђавола – “натприродна снага која није поближе позната”. Има доста имена. Непоменик, куси, шестански… Искушава те. Ето, искушава Лукића да би га просветлио. Можда да допре до мистичног просветљења?
Уморан сам , хоћу да га оставим, али изгледа он неће мене да остави! У улози
је креативца, хоће да што боље и јасније есејистички протумачим ПЕСМЕ
ИЗ РОМАНА Мирослава Лукића. Он – “нечисти дух” (Мт. 12;43). “Онај
који је зло.” “Узео лик змије”. У Лукићевим песмама имамо змију за коју се
може рећи да је “нечисти дух”. Ретко је присутан Пакао – “религиозно –
казнена установа”… Ђаво се јавља и у Лукићевој апокалипси, као и у
новозаветној – “краљ анђела бездана”. Можда је најближа одредница за
Лукићевог ђавола, мада то није директно речено у песмама:” Бог овога
свијета” (II, Кор. 4;4); или : “Кнез овога свијета” (Ив, 12;31); или: “ Онај
који има власт над смрћу” (Хебр. II, 2;14). Постоје и мисли да “Бог влада
земаљским свијетом помоћу ђавола”. “Власт је од Бога”.
Наравно, у сплету и мрежи сличних идеја и праксе песничке су и ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА. Лепота зла. Можда je и ђаво чини лепoм? Чар, драж зла је можда да би опстало? Природно, у социјалном смислу ствари су простије и страшније. То нам говори целокупно дело Лукићево и најтананије нам то говоре ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА.
Добро зла и зло добра. (Зло у Лукићевој лирској поезији.) У неким енциклопедијама нема одреднице за добро. Можда и то нешто говори?
Можда се подразумева добро – насупрот зла? Зло у Лукићевим песмама
односи се на поступке и на ситуације; и на трансцедентно. А има и доста и
поступака и ситуација. Поступака власти, књижевника, људи, човека уопште.
Ситуација, па и ситуација судбине. Ипак, морам рећи да су и зло и добро
релативне категорије. Условљене категорије. Етичке категорије. Замислимо
неки вид егзистенције у Апсолуту, васељени, без постојања зла и добра! Без
морала! Као анархија – без власти; анархија као нешто позитивно. Ето, неке
утехе за песника Лукића, за њега који је пун гнева против зла. Пун гнева на
свим нивоима, и на нивоу самобитка, тубитка и Не(битка). Његово лирско
изучавање зла у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА је гневно, племенито гневно,
протестно. Више бунтовно но револуционарно.
Лирска теорија зла Мирослава Лукића није баш чврсто уоквирена Богом, судбином, људским злом у себи. Његова теорија је више условљена
социјалним збивањима друге половине 20. века; стањем у уметничкој
књижевности и човеком као друштвеним бићем. Није категоричан у решавању
проблема зла; мада се може рећи да је у неком Богочовеку, у неком
хришћанском исходу цела ствар. Доста је, бар имплиците еклектичан став
песника према злу. Мислим да такав став и мора бити с обзиром на релативност зла, условљеност, па лирска теорија, доктрина, мора бити еклектична. Ту је и народна религија, и свесно и несвесно присутне доктрине праваца упркос “вечном реализму”; присутне и идеолошке доктрине времена у коме песник живи. Не само доктрине идеологија, но и пракса живљења која је огрезла у обманама, у блудничкој лажи “светлих будућности” које живимо од рођења као наше садашњости. Песник Лукић се не ослања у лирском тумачењу зла на слободну вољу. Више је зло тумачено условљеношћу. Нека реално – метафизичка дијалектика је у Лукићевим мерама, лирским кодексима, уставима. Зна се да су тумачења суштине зла различита у различитим религијама, мистикама, философијама. “Зло није један облик Бића, већ напросто један облик Не(бића)” итд. Мислим да је скица коју сам дао о злу у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА за ову прилику довољна, но, морам још нешто рећи у односу на добро.
Питање добра као “оно што је корисно”, а зла – оно што је штетно за људе. Наравно, свештеници одређују “шта је за људе добро а шта је лоше”. “Јеванђеља” разних вера проповедају – “истину, правду и мир”.
Режими кроз људско трајање нарочито цене мир као главно добро. Кроз миленијуме црква у свету се у име добра љигаво меша у питања добра и зла.
Све идеологије то чине, вероватно и сатанисти, и самоубилачке секте; дакле,
релативност добра као и зла. “Богоугодност” – по хришћанству – је добро. По
држави је нешто друго… Веома сложено питање. Баш та сложеност стварности ( од самобитка, преко тубитка и небитка) огледа се и у Лукићевим ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА, па и у целокупном његовом делу… Изгледа да зло долази “…из срдаца људских”, али и из социјално – класних разлога.
Извесна комплексност добра као и зла. Добро је као неко полазиште, више
нешто што се подразумева и што је мера за зло. Не треба га лирски тумачити.
Тако се и Мирослав Лукић постављао; а о злу се говори. Ето, рекосмо, тако
полазе и неки лексикони, енциклопедије, који и немају одредницу добро.
Лукић дискретно негодује што бог “допушта зло” из неке промисли, али и
према њему понекад има критички однос. Значи – према добру, ако се Бог
узме као врховно добро. Треба да кажем да сам ја и Бога и Ђавола ( и добро
и зло) приватизовао; а “приватна својина је светиња”, “неприкосновена”, “од
Бога дата”, “загарантована”. Ето, и ја упадам у мрежу јесте – није. То је
танани лирски простор Лукићев добро – зло. Игра на цртици између, са
нападом на зло. Колективизам – индивидуализам. Саборност…
Религиозност упркос…Молити се. Без скрушености. Протестна молба са сенкама сопствене смрти. За живе и упокојене молбен. Дахови последње молитве. Грех. Преступ. Казна… Лукић као да не тражи директно пут ка Господу. Његова религиозност успркос ономе што се збива у лирици књиге ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА је као дата, подразумева се; уз неке више узгредне замерке Богу, блаже замерке од Јовових. Упркос пракси самобитка и тубитка, песник Лукић остаје религиозан у духу хришћанском, али и у духу народне религиозности. Све ово кад говорим мислим и на остала његова дела која у неком смислу узимају у обзир суд божији. Нарочито је у том смислу важна апокалиптична поема Фатални ортодоксни Ускрс 1999. године.
Лукић је религиозан у исказу, у својој животној пракси, упркос поетском
протесту, па и против Не(битка). Његово удаљавање и приближавање Богу
је ритам, дах пулсирања његовог живота, осећања која су бурно узрокована
животном праксом и као човека и као грађанина и као песника. Наравно, све
то није механички одвојено. Све надилази, и бунтовног грађанина, и homo politicusa, и човека са обавезама дневним и горким, у крајњем надилази
религиозност са чврстим жариштима мистике, и жеље да се докучи “тајна над
тајнама” “и опет тајна”; да се докучи иза- иза…. Да се све докучи песнички…

ИПАК, МИСТИКА. Мада је тема овог мог рада манифест, програмски мотиви, у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА постоји веома значајан мотив мистике. Природно је да, у овим закључним варијацијама, морам нешто рећи уопштеније о мистицизму у овим песмама, па тиме, у извесној мери, и у целокупном делу Мирослава Лукића. Рећи уопштеније упркос томе што следи и цело поглавље под насловом “Скидање омота са Не(бића)”. Овде је мистицизам, више узет као подтема мотива поетике, програма. И као подтема, можда најглавнија у хијерархији мотивацијског система, у надређености и подређености тематско – мотивској. И због тога морам више страница посветити овој теми, али и због њене реткости у песништву и њене велике атрактивнсоти и не само у песништву, но и у религији, филозофији, животу уопште. “Мистицизам је дефинисан на различите начине: као спознаја крајње нечулне једности у свим стварима, као непосредна спознаја бога, као уметност сједињења са стварношћу, као непосредни додир или
сједињење сопства с оним што је веће од сопства”.
Мислим да Лукић није дошао до “крајње нечулне једности”.
Можда је на путу, лирском путу? Није дошао ни до “непосредне спознаје бога”. То су учинили велики посвећеници небеских религија и неки мистичари. Лукић узима бога у хришћанском смислу, више као дато, иако има и свесне оригиналне слике оностраног.
Лукић је највише, бар по мојој оцени, дошао до “уметност сједињења са стварношћу, као непосредни додир или сједињење сопства са оним што је
веће од сопства”. Кад кажем стварност ја мислим и на самобитак, тубитак и
известан ниво Не(битка). Лукићев ниво и вид Не(битка), који је за мене веома лирски истанчан, је убедљив. То значи, пре свега, да је искрено доживљен и могућ у х могућности видова Не(битка).
Све ово што говорим углавном сам и показивао и доказивао током овог рада.
Но, да не идем много у оно чиме се баве научници – у мистицизам.
Рецимо, да је у Лукићевим песмама дата лирска “свест онога који то доживљава о дубини овог искуства и његовим последицама по сопствени живот”. Значи – критичка свест Лукићева о друштву (друга половина 20. века и почетак 21. века) и уопште о друштву, о човечанству, о уметности, о песништву нарочито – критичка свест, па, ако хоћемо, и критичка свест о Не(бићу), Апсолуту, Богу.
Какве су последице по сопствени живот песника говори Лукићева поезија. Говори пројекција индивидуалне апокалипсе Лукићеве, говоре самоубилачки мотиви. Наравно, све сам то, бар наврат на нос тумачио , у оквиру теме манифест, програмски мотиви у ПЕСМАМА ИЗ РОМАНА.
Боље рећи у оквиру теме теоријска поетичка драма Мирослава Лукића.
“Искуство не исцрпљује целокупно значење мистицизма”, па наравно ни искуство Мирослава Лукића, његово песничко искуство не “исцрпљује целокупно значење мистицизма”.
Ја, као оцењивач његових дела, дирнут сам тиме колико је то искуство, и песничко и животно (да кажем грубо) освојило, осветлило Не(биће); иако мислим да је Не(биће) апсолутно равнодушно и према Лукићевом покушају, и моме, и можда свих бића у Апсолуту.
А ипак, ми пишемо… Ми хоћемо…ми… Можда и то има смисла у чари апсолутног бесмисла?…
Да – нисам сада у социјалним координатама – оптимизам, мелиоризам, песимизам. Посебна испитивања мистицизма Лукићевог су сложена ствар. Ту сложеност ћу показивати и на следећим странама…
Међутим, кључно је рећи – поново – да његов мистицизам није чврст систем
са централним принципом. Лукићев мистицизам је више лирски субјективан
упркос понављању и варирању мотива није прешао у систем. Посебне песме
имају своју индивидуалност. У еклектичност Лукићеве мистике намеће
се и религија (хришћанство), класични паганизам, народна религија.
Да не упадамо у компликовану тему мистицизам – религија. Песници мистичари. Лукићева мистика ипак је условљена специфичним условима и степеном развитка, али и моментом – даром самог песника. Дакле – “мистицизам као феномен појединца”. Ирационално преображавање – лирског, древног, наслеђа и постојећег. Варијација је његова, што је кључно за вредновање. Његово искуство је његово. И, не сметају му спорадични еклектични елементи и као понека тривијалност. Лукићево мистично лирско искуство је његово и у доброј мери је производ племенитог гнева, да кажемо уобичајено – против постојећег стања себе. Нарочито израженом самоубилачком мотиву или у слутњи
тог мотива.
Варијације мистичног искуства су, верујем, због индивидуалности, па и индивидуалности песника, и због неограничености Не(бића), Апсолута, па,
рецимо, и природе. Важно је да је то искуство искрено, да није књишко. Истиносност обезбеђује чињеница да је то искуство маштенско, ирационално, сновиђенско, па и лудачко. Оно постоји, а на науци је да се бави тим искуством. Лукићево лирско мистично искуство доживљавам као искрено, поетско и поетичко, убедљиво и ако еклектично у извесној мери. Еклектична су и мистична искуства великих посвећеника и фундаментално се разликују код хришћана, будиста, Јевреја, хиндуса, муслимана. Стварност има неограничене могућности. Неограничен је број видова мистичног и религиозног искуства; мада се свако од њих утрпава као једино истинито. И нека, нека се утрпава. Лукићева поезија спада више у интровертност. “Екстравертни тип сагледавања јединства одраженог у мноштвености; интровертни тип извештава о сједињеној свести која надилази сваку мноштвеност”.
Они који знају Лукића видеће у овом тврђењу извесну противуречност.
Но, поновићу, Лукић није прави мистичар интровертни који подразумева: “одстрањивање свих менталних садржаја, чулних утисака, представа или појмова; једно јединство у коме више не постоје никаква разликовања”. Да даље не говорим о “јединственом трансубјективном искуству”, о “јединственој универзалној свести”. Довољно је ово што сам рекао да читалац схвати да сам свестан у којој мери говорим о Лукићу као мистичном песнику, а не о Лукићу као неком мистичном доктринеру типа великих посвећеника.
“Све – у – једном – природни мистицизам”; “издвајање сопства или душе из материјалног света”; “други залаз с оне стране”; “одвајање од материје”; “стварност није ограничена…” итд. Ови наводи нешто говоре и о лирском мистицизму Мирослава Лукића.
Од лирског мистицизма песника Мирослава Лукића тражим лирску истиноносност. Ње има и то је довољно да говорим о извесном лирском мистицизму.Његово мистична искуства су “неизбежно историјски и културно релевенатна”. Гневна критичка свест према конкретном иксторијском и културном (нарочито песништву), социјалном, моралном, али у неким ограничењима хришћанског. Лирско – мистична промена стања свести песника тражи и тананости у изразу, језику.
“Парадоксалности и нелогичности језика” су узроковани садржајем лирско –
мистичним и племенитим гневом према себи, свету и Не(бићу).
“Са усана и из пера мистичара теку поезија, афоризми, чак и философски искази… онтолошко, симболична, поетска, дијалектичка, наративна књижевност”. “ Унутрашњи замак…”
Можда, пре свега, унутрашњи замак племенитог гнева, чак и на небиће, што показује и Лукићев језик, као израз духа – душе песника?

________ Закључни делови Другог поглавља рукописа Мркићеве књиге „Сенке тишине“: II, ПОЕТИЧКО – МИСТИЧНА ДРАМА“ПЕСАМА ИЗ РОМАНА”, чије се друго, коначно издање, очекује почетком следеће године у оквиру „Сабраних радова о Белатукадрузу“…

ЛеЗ 0006656