Ознаке

I

Сумњај у све : у живот, у стихове,

у моћ расковника, у будућност своју,

сумњај у завере, обећања, у године ове,

али у љубав никад не посумњај моју!

Зар да занеме уста моја, као увело цвеће

које си ми поклонила насред ћуприје?

Мрак се увукао у мене да би побелео од среће.

Никада нисам волео – роспије!

Јоргован и сутон мора да су близанци.

Не пренемажи се, не скрећи поглед, Ника.

Водичи мечака и облаци су – одрпанци,

штићеници ујдурми, страшних виновника…


Уснула лепотица (снимак Мир. Соколовић)II

Не слушај што мисле и говоре о мени.

Мој отац није мој отац; мој отац је далеко.

Моја је душа ломнија од кристала.

Нека ти река каже ко сам. Реци јој, реко!

Заборави речи трговаца, занатлија, мурије.

Предрасуда је гвозден оков око срца.

Боли као огреботине, или око курије.

Кажу да сам луда : синови живог мрца,

и исто понављају сви остали – фурије,

што овим тлом миле као мрави.

Ја сам одувек био нешто друго

и друкчије, срма, роса у трави…

*

Гаврани на речном спруду, а по насељима

сујетни и празни људи черече Сина Божијег, Бога.

Двадесети век је сливник свега и свачега.

Начинио је буњиште од развоја мога…

Зар у томе веку живим? Зар не у срцу, у дубини?

То је најбољи начин да упознам дубоку сету.

Шта бих хтео? Зар да неко буде сличан мени,

одбачен, прокажен, распет, ма где било у свету?…

Надиру године зле и пуца одбрамбени зид

наше душе, нашег прибирања, наше тврђаве.

Ово је време зла и страве која ће самлети

све. Јер овај век као да је створен за рђаве.

Мртав је, тврде Бог. Милионе је мимоишла

подношљивија судбина, обична људска срећа.

Антибог се одомаћио, опак, суров, себичан.

Врећа која нема дна, закрпљена врећа.

На урођенички самоубилачки порив,

о, како се накалемила лепо ујдурма

белосветских лажова : па рађа

неукусним плодовима и блиста као бурма!

Advertisements