СВЕСКА VII
1
Брегови, брегови, брегови! Не видим никог
близу, осим сјајних зељастих сапи
кобила. (Јесам ли тужан због самовања толиког?)
Као безбројна огледала, после пљуска, капи,
оживљују блесковима лице света виног,
засићеног, посувраћеног, свеколиког.
Смешим ли се, можда, у даљини,
облацима изнад Ртња? врховима Карпата?
Смешим се наивном надању своме
и бреговима у залазак, од злата.
Смешим се облику што занемарен лежи,
ал’ и даље у будућност сеже:
смешим се свему оном што упорно тежи
да ме чврсто за судбину веже…
2
Од Врела Млаве до Сувог Дола
Од Врела Млаве до Сувог Дола
не говори (речитији је хоризонт);
пластови по падинама, облаци, анђели,
забрани, формирали су удружени фронт.
Еда ли по разуму моме лете анђели?
Или шири крила побуњени враг?
Ко то нуди сифилис и сира?
Ишчезоше из моје главе стрепње,
као што вода потока камење спира.
Сад ме живописност краја дира.
Од Врела Млаве до Сувог Дола
ширином непоновљивог удруженог фронта,
пораз и победа, тежина радости и бола,
утапају се у блиску лепоту хоризонта…
3
Реквијем за Димитрија Баџића, 1930 – 1970
Као буба, милиметар по милиметар,
милећи кроз расцветане сунцокрете,
сам као занесењак безухи Ван Гог,
ја нисам баш сасвим сам, верујем:
прати ме сенка Димитрија Баxића, ветар,
јутарњи, лајање паса, Суви До и Бог.
Какав, повремено, мук! Нека загрми, севне. Нек’ муња
– пожелех – направи преседан.
И у истом трену, у црном, видех,
како према мени иде човек један.
Учини ми се познат, чак налик на мене,
кад, замишљен, изађем из собе у врт.
И ход нам је сличан, лаган.
Ал’ очи његове! (из њих зјапи смрт).
4
(Укорак са календаром)
а)
Господе, ко то сада рида?
Лето? Багрем? Кога гуши ропац?
Кишна завеса се преко свега спушта,
као преко лонца, година, поклопац.
Далек сам себи, даље од рођења ;
лето се с’ врхова багрема откида.
Шума се, ко успијуша, премешта
преко ноћи у моју постељу без стида…
б)
Опет и опет силазим у пакао
(те несретнице за чију судбину стрепим) ;
зрикавци и залутале птице.
Никако да се од таме одлепим.
Овде је све тако тихо и као
да страва упорно упозорава.
А лишће купине, мрко ко какао,
на поветарцу подрхтава…
в)
Изађох у ноћ: јабланови хује
(прошлост се на чудан начин брани;
прошлост ме чуди и збуњује ;
ужилила се ; уједа, као со у рани).
Глуво доба и мрак, мрак, мрак,
густ као разливен туш:
иза хујања јабланова стравичан мук,
увлачи се у душу, као у уво, уш…
5
Ноктурно
а)
Тог сутона, кад лежали смо на песку врелом,
и слушали комараца зуј,
нисмо знали да све почиње
и све свршава пепелом.
Гасили смо неко унутарње усијање
у пурпурној води
потом.
Тонући све дубље у вир, све мање
смо чезнули за живим
животом.
Додирнувши једно друго челом
(кад смо поново легли на песак врућ),
осетили смо да све почиње
и све свршава пепелом…
б)
Купамо се у подземној реци
док се стишава стихија нагла,
не видимо једни другима лица
– тако је густа магла.
Густа као зној прождрљиве
женке–месождерке. Као гљиве
љигава. К’о усмине неодољиве.
Тамна, као очи урокљиве.
О, памтим (чини ми се) све, сврачка
на затегнутој телефонској жици
(па и оно што није било!) ;
јесам ли дечија играчка
оног што је могло бити?
Заробљеник лета у грозници?
6
Скица портрета уметника у младости
Микану Аничићу
Јесу ли се плаве завесе ваздуха,
наговештаја, бдења, чекања, дигле?
Бриди ли од лепоте цветова коприва
мртвих, (не)успеха, ко од убода игле?
Је ли поглед ужаснут од гушења?
Читавог обреда гушења? Је ли тен
потамнео од мучења и пушења?
(Позадина је црна, као сатен!)
Портрет је, верујеш, довршен,
али није, сликару, савршен:
штап расцветан, саће око главе (медна смола) ;
све је то маска (не портрет из младости).
То је неко други, изразит и крут,
к’о кабалист Пико де ла Мирандола…
7
Био је март. Сутони, мекши од батиста,
мамили изван града, гимназије, чаме ;
залазак се расуо низ падине брегова,
као златна коса низ девојачко раме.
Био је март. Била је туга иста.
Град је још спутавао зимски сан, спокојство,
Дух учмао, као тараба трула ; скучен.
Био је март. Покушавајући да се ухвати
за нешто битно, живот је кроз растројство,
кувао бесмисао жилав, недокучен.
Био је март. Пуцали су видици, као балони,
ко кожасти звончићи ладолежа, винске чаше.
Будили су се кровови, лишајеви ; дрен
и кукурек, јовине гране, ресе, ко дух из флаше.
8
Био је мај. (Незабораван.)
Одвајало ме од оног што волим
само долина, дан, стрепња и дах.
Био је мај. (Пун ишчекивања.)
Био сам толико тужан
да ме је због тога обузимао страх.
Што даље од маја, туговања, сени!
Кроз жбуње лештара, густе јорговане.
Кроз лавиринте шумске зачаране.
Кроз свечане дворане јесени.
Што даље од сећања на сећања,
од очајања, што се ко море пени
(доведено до белог усијања)…
Заборави, нову страницу окрени!
9
Чији је то галоп? Приближава ли се
пљусак неочекивани, као коњица? Тишина
је около лелујава и прозрачна,
непомична и сабласна, као месечина.
Само што није пљусак бризнуо ;
тишина се може дотаћи, као дувар ;
дрхтај се пробија кроз шимшир,
беле раде, конопљу и мувар,
као подводни талас, као уздах,
или лакши струјни удар.
То је галоп хиљадугодишњег пљуска;
провала облака, обновљења, осећања.
Испуштајући облачиће из уста,
ласица бојажљиво вири испод пања…
(1971 – 1989)
ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА 